Velikosrpstvo crnogorskog kralja Nikole Petrovica

Velikosrpstvo crnogorskog kralja Nikole Petrovica

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 5th, 2006, 7:18 pm #1

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.


Quote
Like
Share

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 5th, 2006, 7:21 pm #2

ПОВЈЕРЉИВА ПОРУКА КРАЉУ ПЕТРУ КАРАЂОРЂЕВИЋУ О ПОТРЕБИ УСПОСТАВЉАЊА БРАТСКЕ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ДВИЈЕ ЗЕМЉЕ

Драги мој Перо,

Од неког времена српски листови често саопштавају и такве вијести из којих би се дало закључити да двије независне српске земље и два српска владалачка дома нијесу у слози. То је прихваћено и од страних непријатељских нам листова и са провидном намјером појачано. На тај се начин у српском народу почело све више стварати увјерење да нешто постоји или је нарочито створено, што се испријечило на путу пред заједницом двију српских држава и њихових представника.

Тежак бол, мој драги Перо, због тога осјећа моја душа. Немило ме дира то, што се све више пише и говори о раздору између вас и нас и неспоразуму и некаквој хладноћи између тебе и мене. Могу да замислим колику тугу због тога осјећа наше племе, а колико тек сви они који у нас упиру своје погледе. Мени је тешко на души и жао кад се може (про)мислити камоли још по тол* ... српским и страним органима (ја)вности писати да двије српске државе и њихови поглавари нијесу једнодушни и најбоље расположени једни спрам других, управо данас кад су највише позвани да напрегну снагу да ... штетило (стално) ... добило за чим ... тежи. Жао ми је и зато што знам и свјестан сам тога да уколико се мене тиче никаква основа и разлога немају учестали гласови о неспоразуму. Жао је и свима мојим Црногорцима који су као у свему и у то.ме са мном једна душа и једно срце.

Бол, изазван у мојој души тим писањем и гласовима, појачан је и помишљу да би српски народ убрзо могао стећи увјерење да има бар нечега у истини ... би тек веома штетно; то би тек могло бацити у бригу родољубе нашега народа који би могли клонути у својим надама, ако позвани не би похитали да му разбију стечено увјерење као да и.ма нешто, што мути заједницу између двије српске земље и повјерење између њихових владалаца. Само у тој заједници и у томе повјерењу Српство може да види залогу љепше будућности. Ако је ико, ја и ти, драги мој Перо, први смо позвани да нашем народу дадемо од своје стране видан несумњив доказ да та заједница, као залога уздања народнога, не само није ништа ... од своје интензивности, но да је ... најтрајнија у времену кад је на пријестолу Србије унук тополског хероја, а на пријестолу Црне Горе праунук Данила, осниваоца црногорске слободе и св. Петра Цетињског, Карађорђева сатрудника. Убијеђен сам да су осјећања твоје српске душе због истих узрока равна мојим ... и друкчије осјећати унук ... бесмртнога који по ријечима мога славнога предшаственика "диже народ, крсти земљу, а варварске данце сруши, из мртвијех Срба дозва - дуну живот српској души".

Кад су ни осјећаји за опште српско добро, исти и жеље за остварење народних идеала једнака, лако ће то бити, драги мој Перо, наћи погодан начин да се што прије нешто предузме и учини да би се у коријену сатро и најмањи повод за вјеровање да међу српским државама и њиховим владалачким домовима нема слоге, љубави и повјерења. Дужни смо ја и ти први то да учинимо и то заједнички, јер смо први за то позвани. Видан доказ који бисмо дали свијету ишчупао би из душе Срба црне слутње које су се у њу увријежиле усљед честих и понављаних гласова о некаквој неслози и чак о некаквом конспираторском раду једне братске стране против друге, тако да је поменуте гласове сад већ и немогуће потпуно демантовати само ријечима и изјавама.

Од моје стране нема никаквих сметња нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сложан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпомаже цијела Црна Гора, која је увијек била готова да заједно са мном за ту узвишену цијељ принесе и највеће жртве. С твоје стране такође нема никаквих сметња, јер и ти си прожет истим осјећањима и задахнут љубављу према Српству, а потпомогнут у дјелима општега добра од твога доброга народа, те сам увјерен да ћеш се обрадовати овој мојој мисли и изабрати такав пут, којима бисмо обојица лако могли доћи до њенога остварења. У рукама непозваних или равнодушних који можда не би могли правилно да појме сав жар исказаних ти осјећања за опште добро, изгледало би ово моје писмо као плод какве бојазни или плашње од напада на мене, који су потекли из неразумијевања, заслијепљености и највећим дијелом из младалачких глава. Али теби је, мој драги Перо, познато да није тако; теби је познато да сам, што 'но вели народни пјевач, често пута од младости своје "постојао на страшноме мјесту" само ради добра народнога. И зато, ја те молим, да прихватиш мисао, исказану у овоме писму, једино ради Српства, јер што се мене тиче, све једно ми је да ли ћу за опште српско добро пострадати на Косову или од бомбе у каквој улици, пошто за мене страшније и убитачније бомбе, но што је та да се Српство почело све више увјеравати - на чем објеручке раде и наши непријатељи - да ја и ти, твоји и моји, твоја и моја земља нијесу заједно у раду на општем српском добру теби ништа неће сметати да, са своје стране о противноме дадеш један доказ и примјер, у чему ћу и ја учествовати, те ћемо тиме обрадовати цио народ српски. Србија и Црна Гора, цјелокупно Српство, па и сама Русија, заштитница наша, зову не да час прије то урадимо. Огријешићемо се пред Богом и нашим народним светињама и сјенима (толиких) мученика српске народне мисли, ако се ... старамо да, пошто смо обојица ... ри, не оставимо своје земље и свој ... у неизвјесности. Ни од какве жртве не треба да презамо, нити да се склањамо испред каквих сметња, ма се исте, иако смо обојица уставни владаоци, састојале и у жртвовању влада за ту цијељ и у савлађивању разних других препона, које би ни могле ставити на пут уставне обавезе. Кад су у питању општи српски интереси такве би жртве биле оправдане и од родољубивих наших поданика одобрене, а од Српства благословене.

Могао сам ти као носиоца овога писма послати којега од мојих војвода и великодостојника, али то не чини.м, јер сам мишљења да је за овакву свету српску ствар најпогоднији посредник између мене и тебе високопреосвећени митрополит Митрофан Бан, родољуб и стари борац за слободу нашега народа, чија улога у овоме родољубивом послу треба да буде огледало улоге св. Саве и његових посљедоватеља у сличним пословима.

Цетиње, 1907.
Quote
Like
Share

Joined: September 1st, 2005, 5:51 pm

January 5th, 2006, 11:31 pm #3

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

Svaki normalni Crnogoraz zna kako je serbisanje kralja Nidza zavrsilo sa serebaljima (NOZ U LEDJA) !!!!

1.
"Bratski zagrljaj" Srbije

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

Krajem 1918. godine sa evropske karte nasilno je izbrisana jedna stara drzava (27. u Evropi, na Berlinskom kongresu, cetiri decenije prije toga). Jedni su je zvali Crna Gora, drugi Montenegro, treci Karadag, ili Mavrounion... No, svi su sa velikim zanimanjem pratili taj "bratski" pogrom Srbije na Crnu Goru i Crnogorce.
Stradanje Crne Gore odvijalo se pred gotovo svim releventnim faktorima Evrope i Amerike. Istaknuti pojedinci govorili su o nepravdi koja je nanesena Crnoj Gori, parlamenti mnogih zemalja su na posebnim zasjedanjima osudili takva nastojanja, a svjetska stampa je burno reagovala i negodovala.
Tim ''plemenom gorstaka'' svi su se u svijetu bavili sa simpatijama, ali je, uprkos svemu, tocak istorije prosto zgnjecio drzavu Crnogoraca. To stradanje jedino kao da nije vidio dio crnogorskog naroda, zaslijepljen anticrnogorskom propagandom mentora iz Beograda. Mnogi ondasnji uglednici i evropski parlamentarci pitali su se da li je moguce da neko ne ljubi svoju domovinu, a ni evropska stampa takodje na to pitanje ne nalazi odgovor...

SAMI SEBI PRITEZALI OMÈU

I dok su nas drugi uzdizali do nivoa mita, mi smo sami sebe ruzili i gusili u medjusobnim suludim antagonizmima, pa se ispostavilo da smo sami sebi najveci neprijatelji. I gle, cuda: takvo mentalno stanje i potraga Crnogoraca za sopstvenim bicem, produkuje i dan danas razlike koje su prijetnja Crnoj Gori.
Iz istorijskih dokumenata lako se saznaje da ''bratski zagrljaj'' Srbije i Crne Gore 1918. godine nije bio nimalo njezan. Naprotiv! Rezultirao je gubljenjem suvereniteta Crne Gore, terorom, progonima, zrtvama. Na hiljade ljudi je izginulo, prognano, mnogi su ostali na zgaristima svojih domova unizeni i ''obezdrzavljeni''...
Uzalud su proglasi crnogorskog kralja u egzilu budili patriotizam Crnogoraca, uzalud su njegove rijeci kao eho odjekivale crnogorskim brdima - da je "Crna Gora Crnogoraca", da se "crnogorsko pitanje biti pravedno rijeseno"... Na njegovu, a i zalost mnogih drugih Crnogoraca, stvar je otisla u drugom pravcu.
Sve je to zapazano u evropskim parlamentima i americkom Kongresu, a i americka i evropska stampa pomno su pratili novo stanje u Crnoj Gori - u pocetku sa velikim simpatijama i podrskom pravednom rjesenju "crnogorskog pitanja". No, na kraju, mocnici svijeta su podrzali nezajazljive apetite Srbije i prihvatili rjesenje koje kralja Nikolu i Crnu Goru zauvijek razdvajaju i time mu nanose najveci bol, koji nije mogao preboljeti do kraja zivota.
No, neka o tome govore dokumenti...

BRITANSKI PARLAMENT O CRNOJ GORI

Posebno glasan u odbrani prava Crne Gore bio je poslanik Gornjeg doma Britanskog parlamenta, lord Sidenhem, koji je optuzio vladu da zanemaruje taj problem. Pocetkom 1920. godine lord Sidenhem je iznio pred parlament nekoliko pitanja: ''Da li je pohapsena crnogorska Skupstina? Da li Srbi sprjecavaju Crnogorcima povratak iz Italije? Zasto je okupirana Crna Gora?''
Sidenhem je cak zahtijevao od britanskog premijera Lojda Dzordza da insistira da se Crnoj Gori odobri pravo na samoopredjeljenje i da se srpske trupe povuku iz Crne Gore.
Takvi politicki stavovi lorda Sidenhema uticali su i na jugoslovensko poslanstvo u Londonu da ustvrdi da "crnogorsko pitanje ne postoji". Jugoslovenski (srpski) poslanik Vesnic je, cak, izjavio da "ne postoji crnogorska politika prema ovom pitanju", vec da "kralj Nikola vodi italijansku politiku!"
Pred poslanicima Gornjeg doma britanskog parlamenta lord Sidenham je odrzao slijedeci govor:

''Moji lordovi, Proslog marta ja sam pokusao da Vam predstavim nemilosrdno tretiranje crnogorskog naroda od strane srbijanskih vojnih vlasti. Srbijanske trupe su pocinile mnoge vrste zlocinstava po Crnoj Gori. Tamo su sela bila bombardovana srbijanskom poljskom artiljerijom, dok su zene i djeca bila poubijana. Hiljade crnogorskih domova su bili unisteni, a stotine Crnogoraca pozatvarani u svojoj zemlji od strane Srbijanaca, bez ikakve krivice ili osude. Ja sam, takodje, dao i dokaze od britanskih podanika, opisujucu tamosnje stanje u tamnicama.
Plemeniti Erl (Kerson) nije demantovao nijednu od tih optuzbi, i ja sam mu bio vrlo blagodaran za simpatiju, koju je on izrazio prema ovom hrabrom narodu, ciji nacionalni zivot Srbijanci hoce da uniste.
Situacija se mnogo pogorsala od proslog marta. Nazad kratkog vremena odrzao se skup Crnogoraca u Gaeti (Italija) i donesena je rezolucija, koja je meni bila poslana od strane jednog bivseg ministra crnogorskog.
Ovo je jedan apel od strane velikog broja ljudi, od kojih je gotovo svaki bio vojnik i koji su se hrabro borili za nasu opstu stvar, za vrijeme ovog rata. Britanski oficir u Crnoj Gori pisao mi je proslog mjeseca: ''Srbijanske vlasti stalno hapse crnogorsko stanovnistvo, koje drze u zatvoru indefitivno, bez ikakve osude i optuzbe.. Izgleda mi, da ovi nasilnici u ovoj zemlji rade da uniste njihovo najbolje: neprijateljski im dio stanovnistva, koje je oko 90 od sto citavog ziteljstva, nasilno ponasanje srbijanskih trupa je cak arogantna i prema amerikanskim gradjanima.

PRVI DOKAZI O STRADANJIMA

U nastavku lord Sidenham je dodao:
"Evo rijeci bivseg crnogorskog vojnika Nikole Bacevica u peticiji, koju je on adresirao amerikanskim vlastima: Proslog mjeseca stigao sam iz Sjedinjenih Drzava u Ulcinj, u Crnu Goru, s namjerom da odvedem svoju porodicu natrag, u Sjedinjene Drzave, ali vlasti te zemlje su me uhapsile za 8 dana, uzevsi moj amerikanski pasos, sva moja uvjerenja (certifikat) i novac koji sam imao. Poslije 8 dana pustili su me iz zatvora, ali pod strazom, da ne bih komunicirao sa amerikanskim vlastima. Nije mi bilo dozvoljeno da dodjem u dodir sa Amerikanskom Legacijom u Beogradu. Kao amerikanski podanik, ja se obracam Vama za pomoc i zastitu za mene i moju porodicu. Spasite nas od ovog nasilja i patnje!''
Ovaj covjek, dok je jos bio u zatvoru, vidio je jednu staricu sibikanu, jer su joj sinovi utekli ispod srbijanskog terora; cak ni britanski gradjani nijesu sigurni. Jednog dana dvije britanske milosrdne seste su bile pozvane da se prijave srbijanskim vlastima koje su za sve vrijeme pokusavale ukoliko su mogla da sprijece rad britanskih humanih misija u Crnoj Gori. Moja najnovija informacija jeste pismo od jednog Britanca, od 27. maja, u kojemu pisac kaze: ''Sve musko izmedju 18 i 38 je nasilno uzeto u jedan ''Radnicki bataljon''; ovo znaci nasilnu deportaciju svega muskog stanovnistva, sposobnog da im daje ikakvog otvora. Ovo je rezultiralo, da neki muslimani predju u Arbaniju... Arbanasi i Muslimani su svi bez razlike za Kralja.
- Sad skoro sam cuo jeda grozni lsucaj, gdje su Srbijanci batinama gotovo utukli jednu staricu - ciji su sinovi utekli od srbijanskog terora.''
Ovo, kao sto vidite, preslo je svaku granicu, i stanoviste kojih se Srbijanci drze potpuno su salgasna sa najgorim boljsevistickim stanovistima. Da su sva ova fakta poznata, ja sam uvjeren da bi se jedan ogromni talas simpatije podigao za ovu malu zemlji - i da je G. Gzedston ziv danas, uvjeren sam da se ovakve stvari ne bi dogadjale.
Jasno se vidi iz clana 7. tajnog ugovora sa Italijom, potpisanog 26. aprila 1915, da je kako nasa, tako i italijanska vlada namjeravala da uveca teritoriju Crne Gore kao kompenzaciju, za razmjerno najvece gubitke ovog rata."

CRNOGORCI SU BILI SLOBODNI 600 GODINA

Lord Sidenham je, potom, nastavio:
"Konferencija Mira priznala je nezavisno status Crne Gore, i imenovala je predstavnika, ali, na zalost, on nije nikada prisustvovao sjednicama. Ja vam ne umijem reci koji je razlog da ovu cudnovatu promjenu politike. Ali ja znam da, dok je crnogorska subsidija bila ukinuta, Srbijanci su utrosili 30 miliona franaka na propagandu za svoje interese. Ja sam vidio mnoge primjere sve propagande, koje su sve bile uperene protivu Crne Gore, a da miniraju popularnost Crnogoraca medju Englezima.
Crnogorci su bili slobodni za gotovo 600 godina: Po cijoj naredbi su Srbijanci okupirali crnogorske varosi, krajem 1918, nametnuli takse, unistili crnogorske postanske marke, tiranizirali narod uprkos svih obecanja G. Pisona i Predsjednika Poenkarea? Plemeniti Erd je izjavio da je u novembru 1918. takozvana Narodna skupstina bila sastavljena u Podgorici i ista je glasala za ujedinjenje sa Srbijom. Ali, Saveznici, kao sto nam je on kazao, nijesu nikada prizvali taj zakljucak, jer su vrlo dobro znali da je to jedan obicni falsifikat. Pitanje je, dakle, jos otvoreno i moze se rijesiti samo jednim nacinom. Crna Gora, i ako nije taj fakt dobro poznat, jedna je od najbogatijih zemalja na Balkanu u mineralima, a kada bi se sve moderno razradilo, Crna Gora bi imala mnogo vise bogatstva, nego sto joj je potrebno da opstane kao nezavisna drzava. Ovo moguce da je, bojim se, jedan od razloga za njenu propast, jer, kao sto sam i rekao proslog marta, srbijanska vlada u 1917. kada je citava Srbija bila u neprijateljskim rukama, imala je toliko drskosti da daje koncesije u Crnoj Gori. Ovo nam daje razloga da sami sebe upitamo da li i medjunarodna finansija igra kakve uloge u ovim aferama?
U sadasnjim momentima ima hiljada Crnogoraca u Italiji, Arbaniji i po drugim mjestima, kojima je zabranjeno da se vrate svojim kucama, ako ne pristanu da priznaju srbijansku upravu. Sve sto ja trazim u ovoj mociji, jeste, da g.g. lordovi utvrde da ce u najmanju ruku negdasnja suverena drzava crnogorska dobiti bar pravedna i ista prava, koja su data neprijateljskom stanovnistvu".

SRBIJANSKE TRUPE DA IDU IZ CRNE GORE

Lord je, na kraju, dodao:
"Ovo se samo moze uciniti tako, da srbijanske trupe i vlasti napuste Crnu Goru, i da se sve izbjeglice povrate. Mi svi znamo zamrsenost balkanskog pitanja - ali ovaj moj predlog bi se odmah mogao primijeniti - i tek onda, kad se ovaj moj predlog primijeni, onda moze Vrhovni Savjet biti u stanju da rjesava pitanje Crne Gore.
Jugoslovenska drzava sadrzi u sebi neke elemente u Bosni i Hercegovini, koji nece nigde ostati pod upravom beogradskom. Neki od ovih elemenata vec su pokazali simptome buke. Kad bi Crna Gora bila primorana da stupi u ovu uniju sa Srbijom, ona bi bila stalni izvor nemira na Balkanu u buducnosti.
U ovoj kuci izjavljena je bila simpatija, u kojoj i ja uzimam udjela, za Madjare, koji hoce da budu primorani da potpadnu pod stranu upravu. Ali, svakojako, Madjari su bili nasi neprijatelji - i ako to, moguce je, da nije bila njihova krivica.
Ja sada najiskrenije molim za malo simpatije za Crnu Goru, naseg najmanjeg Saveznika, koja bi mnogo bolje prosla da je izjavila svoju neutralnost za vrijeme ovoga rata, a ne bi grdje prosla ni da je bila na strani nasih neprijatelja!"

AKTUELIZOVANJE CRNOGORSKOG PITANJA
Odluke Podgoricke skupstine i nasilno ukidanje crnogorske drzave nijesu samo izazvali rast politickih tenzija u Crnoj Gori, vec su imale za posljedicu i diplomatsko aktuelizovanje ''crnogorskog pitanja''. Medju velikih silama u to doba nije postojalo jedinstveno stanoviste o sudbini Crne Gore i njenom statusu u okviru nove drzave. Na potpuno suprotnim stranama bile su Francuska i Italija, dok su Velika Britanija i SAD uglavnom insistirale na postovanju makar i prividno demokratske procedure. Britanija i SAD nijesu bile pobornice interesa Crne Gore, vec se radilo o njihovoj brizi za medjunarnodni poredak i uvazavanje konsenzusa velikih sila oko kljucnih pitanja. Uz to, Velika Britanija je bila protiv toga da Francuska ima odlucujucu rijec u svim balkanskim pitanjima, strahujuci od njenog apsolutnog politickog uticaja u ovom dijelu Evrope. Zato je britanska vlada odmah poslije Podgoricke skupstine odlucila da se detaljnije upozna s ''problemom'' Crne Gore. Posljedica toga bila je odluka da se u posebnu misiju u Crnu Goru posalje grof Salis, bivsi britanski poslanik na Cetinju. Vec prvih mjeseci 1919. godine u britanskom parlamentu govorilo se o problemu Crne Gore. Poslanik Donjeg doma, Mak Nil, postavio je pitanje o prilikama u Crnoj Gori, a na njegovo pitanje odgovorio je Sesil Harmsvort, parlamentarni sekretar za spoljen poslove. Harmsvort je izjavio da Vlada nema potpunu informaciju o prilikama u Crnoj Gori, ali da ocekuje da ce pouzdane podatke dobiti od grofa Salisa. Kada je izvjestaj grofa Salisa bio zavrsen, krajem 1919. poslanici britanskog parlamenta imali su potpuniju informaciju o stanju u Crnoj Gori. Taj izvjestaj, u kome su izneseni podaci koji nijesu bili povoljni za srpsku okupacionu vlast, pokrenuo je debatu u parlamentu. Iako poslanici nijesu sporili da je vecina naroda protiv kralja Nikole, bilo je izjava da je Crna Gora nasilno anektirana i da konacnu odluku o njenom statusu tek treba donijeti.

2.
Neka Crnogorci sami odluce

Poslije Sidenhamovog izlaganja, Gornjem domu su, marta 1920. godine, interpelacije podnijeli lord Gledston i lord Brajs. Lord Gledston je tada rekao:
"Moji lordovi! Drzim da se svi slazemo u tome, da je plemeniti Erl govorio sa velikom simpatijom i poznavanjem o crnogorskom narodu. Ja sam zahvalan za to i za rijeci kojima je zavrsio svoj govor. No, nijesam potpuno siguran, sta one u stvari i znace. Ja znam sta je on njima mislio, pa da li smo mi ti koji imamo da razumijemo, kao da bi se time htjelo da se crnogorskom narodu dade slobodna prilika da bi se mogao opredijeliti, da li misli zadrzati svoju nezavisnost ili, pak, zeli utjelovljenje u jednu vecu jedinicu. O tome, dakle, nijesam potpuno siguran. No, sigurno je da na tu priliku Crnogorci imaju puno pravo.
Koliko mi je poznato, sve velike sile, koje su uzele ucesca na Pariskoj konferenciji, saglasile su se, da sve zemlje, kao Belgija i Crna Gora, imaju biti povracene u ono stanje, koje su one imale prije ovoga rata. Ali, do ovoga casa, u to ne treba sumnjati, sa Crnom Gorom gore se postupilo, za ovu godinu i po dana, nego da je ista, umjesto saveznicima, pruzala ruku centralnim silama i da se borila protivu nas. Ovo je nasa zalba i mi jos uvijek stojimo u tami. Ja sam veoma radoznao sta sami Crnogorci hoce.
Potpuno sam nepristrasan u pitanju da li Crnogorci zele da im se vrati njihov kralj, ili pak zele republiku, ili drugi koji oblik vladavine. No, Crnogorci moraju sami rijesiti to pitanje. Ali, sto se nas u ovoj stvari tice, to je, da mi moramo imati neku vrstu garancije da ce crnogorski narod imati svoj glas i slobodnu priliku za izrazavanje svojih nacela i onoga sto zeli da bude njegova buducnost..."

CRNA GORA ZALOG U JADRANSKOM PITANJU

Potom je lord Gledston nastavio:
"Plemeniti Erl spomenuo je slucaj Juzne Afrike, ali - iako ovdje ima mnogo sto-sta da se nauci na slucaju koji je predstojao Juznoafrickoj uniji - ja mislim taj slucaj nije zgodan da uporedjenje sa Crnom Gorom. Crna Gora je imala ne samo svoju vlastitu nezavisnost kroz tolika stoljeca, dakle za jednu duzu periodu, cak je i plemeniti lord koji je zapoceo debatu (lord Sidenham) naglasio da njezin narod bijase slobodan i imadjase svoje prije nego Carigrad pade pod Turke.
I buduci da je to tako, taj polozaj ne moze se uporediti sa Natalom, odnosno drugim dijelovima Juznoafricke unije. Poslije svega sto nam je sada vec poznato, cetiri provincije Juzne Afrike naseljene su Holandjanima i Britancima. Mi svi znamo za njihove odnose, no sigurno nijedan dio Unije Juzne Afrike i rase ili pak vlade ne moze se uporediti sa Crnom Gorom i njenom istorijom. Mnogi od nas boji se da ce Crna Gora biti jedan zalog u jadranskom pitanju. Mi se toga bojimo, jer smo bili drzani u mraku za 18 nasljednih mjeseca i nijesmo znali sta se misli uciniti.
I poslije svega ovoga, zasto se ne bi Crnogorcima dozvolilo od strane velikih sila - a velike sile tomogu uciniti - i obezbijedila im se prilika da oni slobodno izjave svoje zelje? To je ono sto mi zelimo. Ako mi necemo, da Crnogorci zele da se potpuno i apsolutno utjelove u vecu Srbiju, to je njihova stvar. No cega se mi plasimo, a to je vec receno, jeste da stvar drukce ne stoji i da je u Crnoj Gori vruca narodna zelja da se ocuva nezavisnost.
To je ono sto nas zanima i ja moram priznati, mada sam zahvalan na tonu plemenitoga Erla, ipak zalim u nekoliko da nam on nije dao jasniju i odredjeniju izjavu u pogledu te buducnosti. Mi moramo jos da se nadamo. Ali, moj izvadak iz onoga sto je plemeniti Erl rekao jeste, da ce se dati jedna prilika za to - on je, zaista, rekao da je u toj stvari to i njegova zelja.
Ja mislim da sam ga razumio, da je on rekao da ce velike sile dati priliku Crnogorcima, da se izraze o svojim zeljama. Ako je to tako, onda smo mi uveliko krocili unaprijed. No ta prilika - a siguran sam da ce se i u tom sloziti plemeniti lord Sideaham - treba da bude obazrivo stvorena i svaka opreznost treba da bude predvidjena, kako bi se Crnogorci na pozeljni nacin mogli izraziti.
Ja se iskreno nadam da ce plemeniti Erl upotri****ti svoj mocni uticaj u korist ovoga naroda kao i svaki nacin s toga sam mu ja veoma blagodaran sto je dosta izjavio u ovoj stvari veceras, jer mi smo sada, ove noci, saznali mnogo vise, no za posljednjih 18 mjeseci".

DAJTE SLOBODU CRNOGORCIMA

Nakon lorda Gledstona, ''crnogorskim pitanjem'' pred britanskim parlamentom pozabavio se lord Brajs. On je rekao slijedece:
"Moji lordovi! Niko nije mogao posjetiti krsna brda, u kojima ona saka viteskih gorstaka odrza svoju slobodu, kada talasi Islama poplavise sve ostale krajeve Balkanskog poluostrva dok najposlije ne zahvatise i Carigrad, - niko nije mogao posjetiti ovu zemlju sa svim njezinim ustanovama i znamenjima koji izrazavaju sliku toga naroda, a da se ne osjeti prinudjen reci koju rijec o ovome pitanju.
Ja, kao i moj plemeniti prijatelj koji je sada zavrsio svoj govor, potpuno sam bio u gustoj tami u odnosu onoga sto se u Crnoj Gori dogodilo. Mi, zaista, ne mozemo pojmiti sta je uzrok da se izvjestaji konta Salisa ne objavljuju i radi cega je jos ta stvar ostala nerijesena. Neka svjetnost data nam je o ovome od plemenitoga Erla veceras, na cemu smo mu mi zahvalni. Ali, sto ja hocu da recem i tijem da potpomognem moga plemenitoga prijatelja Gledstona jeste: da mi zelimo, a mislim da i svaki onaj, kome je ma sto poznato u Crnoj Gori i njezinoj istoriji, zeljece da ondje treba da bude potpuna sloboda, u kojoj bi narod mogao izraziti svoje zelje. Mi smo to dali narodu slezviga, mi smo to osigurali nekim krajevima, gdje postoji sumnja, da da ce potpasti pod Austriju ili Jugoslaviju, pa koji bi uzrok bio da se potpuna sloboda u svom pitanju ne bi dala u crnogorskom narodu?"

CRNA GORA ZASLUzUJU RESPEKT

Lord Brajs je, potom, kazao:
"Kako sam ja razumio, postoje tri struje: Jedna bi mogla zeljeti apsolutno utjelovljenje u jugoslovensku drzavu, druga, kako razabrah, mogla bi traziti zasebnu autonomiju, no kao clan jugoslovenske federacije. Misli se, po prirodi, da Slavonija, Hrvatska, Dalmacija, Bosna, Srbija, dakle svaka od njih treba da ima svoj autonomni zivot u federaciji, koja bi predstavljala ujedinjenu jugoslovensku drzavu. Da li ce od toga sto god biti, ja ne znam, ali ako bi ista i bilo, jasno je, da bi Crna Gora morala imati pravo da se izrazi, je li ona, voljna da ima taj polozaj.
Ili, naposljetku, ona moze traziti potpunu nezavisnost. Razloge, koje je spomenuo plemeniti Erl, predlazuci to u crnogorskom interesu kao mnogo bolje da se potpuno utjelovi ili da pridje federaciji, nego da ostane izolovana u svojim golim brdima, ti razlozi, po mom misljenju, imaju po Crnu Goru veliki znacaj i moze se dogoditi vrlo lako da ce veliki dio naroda htjeti utjelovljenje.
Ali je duznost, ja mislim, prema istoriji i duhu ovogamaloga naroda, da ga mi gledamo sa respektovanjem koje se odnosi na saslusanje njegovih zelja. I zato se ja ozbiljno nadam da sam bio u pravu kada sam izveo zakljucak, da plemeniti Erl misli da se Crnoj Gori mora dati ta slobodna prilika i da bi velike sile morale garantovati svaku sigurnost, koja bi bila potrebna, da bi taj narod mogao dati potpuno vjerno misljenje na pitanje o svojoj buducnosti.
Nadam se, da smo ja i moj plemeniti prijatelj ispravni bili u tumacenju drzanja plemenitoga Erla u ovome pitanju, i ako je to tako, ja drzim, da cilj moga plemenitoga prijatelja lorda Sidenhima, mora biti postignut".

REZOLUCIJA BRITANSKOG PARLAMENTA
Poslije rasprave u Britanskom parlamentu, 25 clanova Gornjeg i Donjeg doma, premijeru Lojdu Dzordzu podnijelo je slijedecu rezoluciju: ''Uzimajuci u obzir hrabre usluge ucinjene od strane Crne Gore - najmanjeg od nasih saveznika - i teske gubitke koje je podnio njen narod, oni treba da imaju potpuno pravo da rijese svoju buducnost. tj. potrebno je da Parlament bude izabran po propisima crnogorskog Ustava da rijesi ovo pitanje; Slobodno glasanje bice osigurano evakuacijom svih srbijanskih trupa i zvanicnika koje sada okupiraju tu zemlju; I samo ovim sredstvima mogu definitivno biti ispunjena obecanja Velikih sila, a principi za koje su se saveznici borili, bice osvestani u uspostavljanju suvereniteta Crne Gore.''

NORVEsKI PARLAMENT ZA CRNU GORU


Predsjednik norveskog Parlamenta, Johak Kastberg, duboko dirnut nepravdom koja se nanosi crnogorskom narodu, odrzao je u Parlamentu slijedeci govor: "Jedan od temeljnih ideala pri zavrsetku mira i u Ligi Nacija bio je: da se brane, postuju i priznaju male nacije i da im se dade svaka zatrazena zastita. Pominjuci ovo, ja se osjecam primoran da progovorim nekoliko rijeci o jednoj maloj naciji, koja se danas nalazi u velikoj opasnosti da bude ugusena, pomocu ogromnih intriga i nepravicnosti. Nalazim za potrebno da ovo glediste iznesem u parlamentu jedne male, nezavisne i slobodne drzave, jer glas ovog Parlamenta, nas glas, mora se cuti da mi pomazemo one male drzave, koje se nalaze u opasnosti da budu pokorene. Ja govorim o onoj maloj naciji, koja je od svih najvise patila, koja je najvece zrtve podnijela od svih naroda koji su ucestvovali u Svjetskom ratu i kada se u racun uzmu njene zrtve, njene muke i patnje u borbi protivu mnogo veceg neprijatelja, mi je moramo smatrati za najhrabriju naciju od sviju ostalih. Ta nacija jeste narod nepobjedive Crne Gore. Ova mala nacija, koja ima svoju istoriju od hiljadu godina, uvijek je branila svoju nezavisnost sa ogromnim zrtvama. cim je rat buknuo i Srbija dosla u opasnost, Crna Gora je usla u rat da bi pomogla svojoj braci. I kada je Srbija bila pobijedjena i nastala broba na zivot i smrt, kada Srbijanci moradose bjegati iz svoje usvojene zemlje i pokusavahu sacuvati ostatak svoje razbijene vojske, ova mala, bratska drzava, Crna Gora, otvorila je svoje granice Srbijancima i njihovo odstupanje, omogucivsi tako, da oni mogahu opet reorganizovati svoju vojsku. No, odmah poslije toga Crna Gora je bila zauzeta od nesravnjeno veceg i silnijeg neprijatelja, tj. j. od strane Austro-Ugarske, usljed cega Kralj i Vlada Crne Gore moradose napustiti svoju zemlju. No, sada su prilike promijenjene. Ova ista srbijanska vojska, koju je Crna Gora spasla, vracajuci se svojoj kuci, usla je u Crnu Goru, u njoj se zaustavila i pomocu svojih bajoneta i lazne narodne skupstine, koja je potpuno nezakonito skovana, ucinila ogromnu povredu crnogorske drzavne samostalnosti. Zakonita Vlada Crne Gore nalazi se u izgnanstvu u Francuskoj, dok nekoliko hiljada Crnogoraca iz svojih planina vode neprekidnu borbu za nezavisnost svoje otadzbine. Ovaj izvjestaj nabavljen je iz raporta, koji je skoro publikovan u engleskim listovima i koji je za vrijeme jedne interpelacije iznesen u britanskom parlamentu. To je raport konta Salisa, ministra Velike Britanije, koji je bio poslan u Crnu Goru da se uvjeri o stanju u toj zemlji. Ako je ono istina, to se cini da je ovo u protivnosti sa svima principima kojih se ima pridrzavati Liga Nacija, tj. da Crna Gora, koja se tako hrabro borila i u borbama zrtvovala svoju samostalnost za isti cilj za koji se borahu i velike pobjednicke drzave, bude ovako tretirana. Svi parlamenti treba da se svima svojim snagama usprotive takvom aktu i ako se ovaj moj predlog usvoji, onda ce ovi protesti doci do mjerodavnih krugova i dobice svoj efekat. Ja, ipak, ne mogu vjerovati da ce Francuska, koju svi mi volimo i cijoj se slavi divimo, ucestvovati u ovome i pomoci srbijanske intrige protivu Crne Gore. Ja ne mogu vjerovati ni u to, da bi takav akt mogla odobriti i slobodna, demokratska Velika Britanija. Pretpostavljajuci da su navedeni izvjestaji istiniti, ja, kao clan norveskog narodnog predstavnistva, najenergicnije protestujem protiv izvrsenja ove nepravde!"


3.
Ucesce francuskih licnosti u zlocinu prema Crnoj Gori

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

Iako je zvanicna Francuska tada "isla na ruku" Srbiji, mnogi Francuzi su shvatili o cemu se tu radi. Tako je slobodna tribina ''Foburg'', u Parizu, 23. novembra 1920. godine, priredila predavanje u odbranu samostalnosti Crne Gore i prava njenog naroda. Predavanje je odrzao Leo Poldes koji je, uz ostalo, prikazao "karakter i ciljeve beograskih upravljaca", koji su Crnu Goru "podvrgli ognju i macu".

FRANCUZI ZA CRNU GORU

Evo kako je "Glas Crnogorca" prenio izvjestaj o tom predavanju:
"...Prikazao je u pravoj svjetlosti srbijansku dinastiju, koja je od dana postanka do danas, samo pomocu ubistva sebi krcila put i terorom se nametala narodu. Citirao je nekolika najkarakteristicnija primjera zlocina, koje su srbijanske vlasti pocinile u Crnoj Gori.
Publika je bila jako potresena i sa njene su se sredine culi uzvici gnusanja. Ali, gnusanje je dostiglo svoj vrhunac kada je predavac, sa dokumentima u ruci, stao dokazivati saucesce izvjesnih vojnih i diplomatskih francuskih licnosti u zlocinu prema Crnoj Gori. Na kraju, predavac je bio burno pozdravljen.
Nekoliko slusalaca iz publike uzeli su rijec i najostrije osudili politiku izvjesnih grancuskih politicara, koji su se stavili u sluzbu zvanicne Srbije za unistenje Crne Gore, a koji su svojom fatalnom politikom doprinijeli da mali narodi danas zaziru od Francuske, dok su se do juce u njoj gledali nezainteresovanog borca slobode i prava naroda.
Jedan francuski publicista pokusao je da napadne Crnogorce da su i oni kao Srbijanci brutalni naspram susjeda. Novinar g. Selakovic reagirao je na to, dokazujuci da su Crnogorci jedan kavaljerski narod, koji ne napada, ali brani svoje pravo. Tom prilikom, u kratkim potezima, ali reljefno, izlozio je pitanje crnogorskog ustanka protiv srbijanske okupacije, zaleci prolivenu
bratsku krv. Spomenuo je koji su krivci i njihovi saucesnici, kao sto je to ranije ucinio u jednom svom clanku u Minicevoj 'Slobodnoj Srbiji'.
Govor g. Selakovica bio je simpaticno pozdravljen.
Jedan francuski intelektualac, ratni invalid, u svome govoru obratio se prisutnima pitanjem: ''Zar smo u ovom ratu za pravo i slobodu naroda dali tolike zrtve, da docekamo da jedan od saveznika, Srbija, cini zavjerstvo i davi jednog od saveznika koji je svojim vitestvom zaduzio covjecanstvo?''
Na zavrsetku, predsjednik zbora predlozio je da se izglasa rezolucija: da se izraze simpatije Crnoj Gori i borbi koju sada vodi njen narod za pravo i slobodu; da Srbijanci moraju evakuisati Crnu Goru, te da Crnogorci budu gospodari u svojoj kuci. Rezolucija je primljena jednodusno, uz aplauz mnogobrojne asistencije sastavljene od gradjana raznih partija.
Sjutradan, 24. novembra, u sali ''ze de Pom'' u Tiljerijama, prilikom jedne literarne konferencije, g. Moiz, organizator udruzenja 'Asosiasion Latin', koji je bio uzeo rijec na konferenciji koju je 'Foburg' priredio uoci toga dana, ustao je i kazao da zeli da dopuni svoj govor tijem, da su Crnogorci jedan viteski narod i saveznik koji je do kraja izvrsio svoju duznost i da Francuska, kao i ostali saveznici, moraju da o tome povedu racuna, te da Crnoj Gori povrate slobodu, da u svojoj slobodnoj i nezavisnoj drzavi raspolaze sama sobom.

Udova jednog viseg francuskog oficira takodje je izjavila svoje simpatije Crnoj Gori i divljenje za crnogorske zene, koje se rame uz rame bore sa svojim muzevima i bracom za pravo Crne Gore.

Govori su primljeni uz odobravanje prisutnih.
Komitet ''Frano Montenegro'' i drugi prijatelji Crne Gore odlucili su da prirede jednu seriju predavanja u korist njenu u Parizu i unutrasnjosti Francuske.
Liga Prava covjekova i revija ''La Diiplomasi Piblik'' priredili su 28. novembra u Ivri, kod Pariza, konferenciju u odbranu casti i prava Crne Gore. Konferenciju je posjetio veliki broj gradjanstva raznih stranaka, mada su protivnici (naravno Srbijanci) kroz varos isli da unistavaju plakate, kojima je bila objavljena konferencija.
Konferenciju je otvorio g. dr Deobon, prikazao je situaciju Crne Gore, nepravde koje joj se cine i nepobjedivi duh crnogorskog naroda, koji se bori za svoje pravo i koji ce, napokon, pobijediti.

Govornik je bio prekidan burnim odobravanjem i aplauzom prisutnih.
Zatim su uzeli rijec g. Demerik i Aliber Rusel, koji su izrazili svoje simpatije crnogorskom narodu, osudili politiku saveznicku i zvjerstva srbijanska, koji su od jucerasnjeg saveznika napravili mucenika i podjarmili jedan narod.
Po zelji predsjednistva zbora, uzeo je rijec g. ministar dr soc i sa svoje strane izlozio pitanje Crne Gore. Na pitanje socijalisticke stranke, objasnio je motive borbe crnogorskog naroda, koji je vazda bio zatocnik slobode na Balkanu. Zahvalio se zboru i izrazio vjeru u pobjedu pravedne stvari Crne Gore. Govor g. Ministra bio je primljen jednodusnim odobravanjem.

Na prijedlog predsjednika zbora, jednoglasno je donesena rezolucija:
?Da se izraze simpatije crnogorskom narodu, cija je sloboda pribavljena, a poslije borbe u kojoj je ucestvovao iza saveznike za slobodu naroda; da se trazi da Srbija mora evakuisati Crnu Goru, te da crnogorski narod moze slobodno zivjeti i raspolagati sobom?.

Rezolucija je upuceni Drustvu naroda, Konferenciji mira, raznim korporacijama i vladama".



AMERIcKI DELEGAT: «TO JE NASILNA ANEKSIJA»
Izaslanik americke Vlade Ronald Tri, zajedno za kapetanom Dzems Prusom, januara 1919. godine, boravio je u Crnoj Gori kao specijalni izaslanik, s ciljem da ispita stanje u Crnoj Gori. Evo njegovog vidjenja: "Mi smo proveli preko sest nedjelja u Crnoj Gori i uspjeli smo da ucinimo detaljno upoznavanje velikog djela zemlje, ukljucujuci jednu posjetu u Kotor, a drugu u Skadar. Poslije najsirih mogucih izvjestaja, bili smo jos toliko pazljivi da dobijemo obavjestenje od obje strane i da zakljucimo da je Crna Gora bila nasilno anektirana. Izbori su izvrseni u prisustvu srbijanskih trupa, dok je glasanje bilo sve usmeno. stavise, nijedan od ******, koje smo vidjeli gore, nije smio prisustvovati na glasackim mjestima i ma kom drugom, koji je bio poznat kao protivnik Srbijancima, bilo mu je zabranjeno pravo glasa. Mi smo bili srecni da dodjemo u dodir, ne samo sa Crnogorcima, koji su akcentirali srbijansku upravu i okupaciju i kao posljedica toga, dovoljno im je da mirno ostanu kod svojih kuca i sela, nego i sa ustasama, kako ih Srbijanci nazivaju. Pod tom klasifikacijom spadaju svi oni, koji nijesu htjeli primiti srbijansku okupaciju i kao posljedica toga, rastjerani su po planinama, upravo na vrh bajoneta i pod prijetnjom smrti. Ovi nesrecnici, koji sacinjavaju sve sto je najbolje u zemlji, rastrkani su po gorama i trpe neopisane muke. Hranu je vrlo tesko dobiti, dok im prijeti opasnost zivotu, ako se pokazu negdje blizu svojih rodjenih mjesta. Za sve ovo vrijeme njihove zene i djeca su bili ponizavani od strane vlasti, a neki od njih bili su cak i uhapseni. Takodje smo posjetili tamnice u Niksicu i Podgorici, gdje su svi crnogorski prvaci, koje su Srbijanci mogli uhvatiti, bili uhapseni - ni zbog kakvog drugog razloga, osim lojalnosti prema svojoj zemlji. Stalno prisustvo srbijanske vojske, kroz citavu zemlju, kao god i hapsenju njihovih prvaka veoma je ozlijedilo crnogorski narod; i provala izmedju njih i Srbije svakodnevno postaje veca. Potreno je i to veoma potrebno, da odmah i neodlozno prestane mucenje i teroriziranje crnogorskog naroda od strane Srbije i da se ostavi na miru da sam rijesi o sebi i svoj buducnosti. Grof Salis, britanski ministar pri Vatikanu, a mozda najveci birtanski autoritet za Balkan, pri povratku iz Crne Gore, nazad nekoliko mjeseci, izgleda mi da podrzava isto glediste u nekim od nasih razgovora po tom predmetu; ali, nazalost, njegov izvjestaj Forenj Ofls nije nikad objelodano, usprkos mnogobrojnih pitanja po tom predmetu u Donjem domu. Ogromna je nepravda ucinjena jednom malom narodu od strane jednog veceg i to bas u vremenu kada drzavnik Velikih Sila, skupljeni u Parizu, upotrebljavahu fraze kao: ?Pravo samoopredjeljenja malih naroda?".


ITALIJANSKI PARLAMENT ZA CRNU GORU

Socijalisticka partija Italije, jedna od najznacajnijih u toj zemlji, uputila je Parlamentu rezoluciju, s ciljem da se crnogorskom pitanju posveti vise paznje i razumijevanja. U isto vrijeme, dvjesta poslanika razlicitih partija, takodje je uputilo rezoluciju u cilju odbrane interesa Crne Gore i Crnogoraca. Dok su srbijanski politicari, kao i dr Trumbic (ministar spoljnih poslova SHS 1918-22) na sav glas tvrdili da "crnogorskog pitanja" nema, italijanski Parlament, kao i mnogi drugi u Evropi, nije tako mislio, vec je, u vidu pitanja Vladi i kroz interpelacije, pokazao ogromno interesovanje za Crnu Goru i nepravdu koja joj je nanesena. Tako je senator Franjecko Pule uputio je Senatu i ministru spoljnih poslova pitanje: ''Kakve su garancije zatrazene za slobodu i nezavisnost Crne Gore, koja je uz velike zrtve bila nas vjerni saveznik u ratu?'' Inicijativom poslanika Kjeze predsjedniku italijanske Kamore, 18. februara, upucena je predstavka u korist Crne Gore. Ona glasi: ''Nalazeci se pred vapijucim apelom naroda crnogorskog, koji trazi uredjenje svog pitanja, jos medjunarodno nerijesenog, Kamora istice da joj duznost nalaze da stiti pravo samoodredjenja Crne Gore, bilo direktno, bilo preko Lige naroda.'' Medju potpisnicimabili su poslanici Liberalne demokratije, Liberala, Radikala, Republikanaca, Narodnog preporoda... Socijalisti su izjavili da ce podnijeti zasebnu interpelaciju. Socijalisticki poslanik Francesko cikoti postavio je ministru spoljnih poslova ova pitanja: "1. Na kojoj se tacki nalazi crnogorsko pitanje? 2. Da li su poznate italijanskoj vladi aspiracije crnogorskog naroda? 3. Posto se italijanska vlada angazovala za opstanak crnogorske drzave kao nezavisne, kako moze dozvoliti da ona nestane u interesu jedne druge drzave? 4. Postoji li kakav diplomatski akt i koji, iz koga proizilazi da je crnogorska drzava prestala postojati? 5. Posto je crnogorsko pitanje deklarirano da je internacionalnog karaktera, moze li se dozvoliti Srbiji da crnogorsku inicijativu rijesi u svoju korist? 6. Je li istina da su italijanski predstavnici odbili da preduzmu inicijativu da izazovu odluku crnogorskog pitanja na medjunarodnoj konferenciji iako su bili pozvani da to ucine od drugih saveznika? 7. U ime kakvog medjunarodnog akta italijanska vlada misli da opozove svoga poslanika kod crnogorske vlade? 8. Da li se Italija, prema misljenju vlade, interesovala za opstanak Crne Gore i za njene aspiracije u realizacijama nasih raporta sa Balkanom i na Jadranu?" Osim toga, poslanik Baci podnio je predstavku o crnogorskom pitanju parlamentarnoj komisiji za spoljne poslove, a socijalisticki poslanik cikoti i posebnu interpelaciju.

4.
Zatocnica slobode na Balkanu

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

Dogadjaji u Crnoj Gori nakon takozvane Podgoricke skupstine pomno su praceni u svjetskoj stampi, reklo bi se i sa gnusanjem zbog nasilja prema Crnoj Gori, odnosno sa velikim simpatijama i zahtjevima za pravedno rjesenje "crnogorskog pitanja". Nazalost, sve to nije pomagalo da istina dodje do onih u cijim rukama je bila sudbina Crne Gore. Evo nekih tekstova koje je tada prenosio "Glas Crnogorca".

PLJAcKA CRNE GORE

"Zagrebacki 'Obzor' donosi ostar clanak protiv rdjave finansiske politike koju vodi danasnja vlada. Zbrka, koja je nastala usljed nejednakosti krune i dinara, prijeti cijelom privrednom zivotu narodnom. Pri kraju toga strucno napisanog clanka pominje se postupak biogradskih f inansijera prema Crnoj Gori.
Prenosimo vjerno rijeci 'Obzorove', da se vidi cemu se crnogorski narod ima nadati od Beograda:
''Mi ne damo da nam se dogodi sto se dogodilo u Crnoj Gori. Tamo su proglasili da jedan perper (izdan od crnogorske vlade) vrijedi samo 20 para dinarskih. Dakle, pet perpera vrijedi samo jedan dinar, mada je perper imao nominalnu vrijednost jedne krune, odnosno jednog dinara.
Zasto je naredba izdana, to ne zna niko. Zna se da je Crna Gora izdala 17 miliona papirnih pepera. Zna se i to da se Crna Gora za vrijeme rata zaduzila za nekih 110 miliona franaka, uracunavsi ovih 17 miliona. Zna se i da Crna Gora ima da dobije 450 miliona franaka ratne ostete. Dakle, ako je duzna 110, ostaje 340 miliona; ako isplati svojim postradalim ljudima 140 miliona, jos je uvijek aktivna sa 200 miliona.
Crna Gora, ujedinjujuci se s nama, donase nam, dakle, jedan aktivum od 200 miliona i sve svoje ogromne muke ? i prema tome bice jedna od najbogatijih oblasti u citavoj Jugoslaviji, pa bi crnogorski perper morao kud i kamo bolje stojati no kruna i dinar... Kad tamo, a on, po ministarskoj naredbi, vrijedi samo 20 para!
Sasvim je razumljivo sto Crnogorci naprosto nijestu htjeli svoj novac zamijeniti dinarima, jer i oni znaju da se to pitanje ne daje rijesiti na ovaj nacin - jednim prostim ministarskim rijesenjem iz Beograda".

NAROD DOVEDEN U OcAJNO STANJE

"Glas Crnogorca" ukazuje i da je «milo spomenuti i list 'Hrvatska Zajednica', koji izlazi u Brasiliji i koji, ostajuci vjeran tradicionalnom, pravom brastvu Crnogoraca i Hrvata, energicno i iskreno zastupa stvar Crne Gore»...
Zagrebacki list 'Hrvat' u uvodnim clancima svog 75. i 76. broja, govoreci o prilikama u Crnoj Gori, konstatuje, da je nesrecnom srbijanskom okupacionom upravom, narod ove jadne zemlje doveden u ocajno stanje. Vrlo mali dio Crnogoraca, koji je iz Beograda dobro placen, pomaze srbijansku propagandu, dok najveci dio stanovnistva odmetnuo se u goru i bori se protiv srbijanskih nasilja.
Stanje u Crnoj Gori je najzalosnije i to vecinom zbog toga, sto su eticki osjecaji ovog plemenitog naroda najteze povrijedjeni, sto su danasnji upravljaci narodu nametnuti protivu njegove volje, sto je razdavanje i ono malo hrane i odjela srbijanska uprava povjerila bila vecinom mladicima od 16 ? 18 godina, te su svi cinili zloupotrebe, sto je u Crnoj Gori unisten kucni mir i sto je srpska redovna vojska i stare ljude batinala»...

BROJNE INTRIGE I PRIJETNJE

"Prostor lista i stamparske teskoce ne dopustaju nam, da donosimo redovno vece izvode na najuglednijih stranih listova koji uzimaju odbranu cast i pravo Crne Gore" ? pise "Glas Crnogorca" i nastavlja:
"Svakim danom sve ociglednije se istice nepravda koja je ucinjena malom, ali vjernom Savezniku. Posteno i ne podmiceno javno mnjenje cijelog obrazovanog svijeta jeste na nasoj strani, kraj svih podvala i intriga nasih neprijatelja.
Pored glavnih listova evropskih uzimaju rijec o Crnoj Gori i stampa Sjeverne i Juzne Amerike; stampa u neutralnim zemljama dize takodje glas zivog protesta. Navodimo, izmedju ostalih, clanke i studije g. Huga Movinkla, Kr. generalnog konsula Hristijanija, koji prestampavaju danski i svedski listovi. Njegov odlican clanak iz stokholmskog lista 'Aftonbladet' razgnjevio je zvanicne krugove srbijanske, jer on stranom svijetu daje uvjerenje o koruptivnom i razbojnickom njenom rezimu.
U tom clanku g. Movinkla tvrdi se ovo: 'Za primjer, kakvim se intrigama Srbija sluzi protivu Crne Gore, mogu navesti i to, da mi je jedan moj poznanik, Englez, iskren prijatelj i poznavalac Crne Gore, za nekoliko dana pred Bozic, rekao: 'Pazite se dobro. g. Movinkle, ako vi nastavite tako raditi za dobro Crne Gore, vas ce ubiti!' I, zaista, nedavno mi je ponudjava velike svote novca, ako prekinem interesovati se za spas Crne Gore; u slucaju, vam, ako ne prekinem, bicu ubijen...''
List jos dodaje: "Medju domacim listovima ubrajamo ? Crnogorski Glasnik', organ slobodoumnih Crnogoraca, koji izlazi u Detroitu, kojega uredjuje i izdaje kolo neumornih boraca, ljudi koji danju svrsavaju svoje teske poslove i od ustiju svojih odvajaju, te mjesto odmora, nocu rade i preko svog lista brane svoju otadzbinu, za koju su njihovi oci vjekovima krv lili"...

"PREVAZILAZE TURKE!"

Kanadski pukovnik Burhan (predsjednik fonda kanadskih ratnih bolnica za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju) uputio je iz Crne Gore saveznickim vladama protest "zbog nepodnosljivog stanja u Crnoj Gori, nakon okupacije od strane srbijanskih trupa". Evo tog teksta: ''Ovdje stanje ide s goreg, na sve gore. Srbijanci su upotri****li sva podla sredstva koja su mogla izmisliti. Dok sam bio u Skadru, za dva dana, oni su uzeli nasu ladju, postu, nas materijal i terorizirali su citav moj perosnal. Ja sam bio primoran da spavam u nasem magazinu, da bih tako cuvao ostali materijal, da ne bude pokradjen. Oblasni upravitelj koji je naimeoinovan od Beograda, saopstio mi je da vise ne garantuje sigurnost za moju misiju ako ostane u Crnoj Gori. Ovo saopstenje je bilo u formi jedne otvorene prijetnje, koju sam ja razumio kao prijetnje ubistva. sto se tice zavjerstava, Srbijanci prevazilaze Turke! Kada se digne zavjesa sa Peci i okoline, tu ce se naci stanje brojnih afera koje ce ogromno pogoditi one koji su imali povjerenje u Srbiju..."


NISKE KLEVETE IZ BEOGRADA

"Glas Crnogorca" obavjestava i da je "list 'Viner Not' u broju od 18. i u ovom od 35. marta donio clanke u kojima natenane predstavlja situaciju Crne Gore, istrage srbijanske i nepravde koje su nam ucinjene, i dize ovog puta svoj glas za uspostavu prava i casti Crne Gore kao najnesretnije zatocnice slobode na Balkanu". Taj crnogorski list, u nastavku, dodaje: "Londonska revija 'Nacion'' od 20. marta takodje, u istom smislu, donosi clanke, vojska stupa u odbranu Crne Gore i otkriva potajne zavjere i klevete koje je Srbija vodila, u cilju unistenja Crne Gore. Kao sto smo u prethodnom broju pomenuli, ovaj je list bio obmanut, od strane srbijanske vlade, i donosio je neistine srbijanske, o toboznjim tajnim odnosima Crne Gore sa Austrijom. Na str. 891. sada otvoreno to priztaje i tvrdi da su to bile ?samo niske klevete srbijanskih predstavnika;. Tako moze samo plemeniti Englez. 'Grofek' u svoja posljednja dva broja davao je izjavu g. Ministra Predsjednika Plamenca i jedan clanak o Crnoj Gori, zajedno sa nekoliko ilustracija iz sadasnjosti Crne Gore. I 'Dejvi Krovikl', jedan od najuglednijih londonskih listova donio je intervju g. Ministra Prdsjednika Plamenca. Najugledniji listovi, salno i simpatijom donose vijesti i clanke o Crnoj Gori... 'La Parti' u svojim posljednjim brojevima donijela je izvjestaje o debati koja je bila u engleskom Donjem Domu i Domu lordova u korist Crne Gore i o prijemu koja je u Londonu imao Predsjednik Kr. Vlade g. J. S. Plamenac. U svom broju od 5. marta, pod naslovom: 'Crnogorski protest' isti je list donio izjavu g. ministra soca, koja zavrsava: 'Saveznici moraju dati pravdu Crnoj Gori. Oni zndu da se Crna Gora ne moze pokoriti. Ona je vazda bila srdiste borbe protiv svakog ugnjetaca, pa ma ko to bio'. Revije 'Le mond industriel, komersiale agrikol' organ francuske narodne lige za zastitu ekonomsku i drustveni napredak, koji stoji pod pokroviteljstvom Ministra Trgovine, i 'L'eksportater belz', zvanicni organ drustva 'Pro Belzika' koja izlazi u Briselu, donijeli su clanke g. dr soca o ekonomsko-politickoj situaciji i prirodnim bogatstvima Crne Gore. Ovaj prvi donio je i jednu lijepu rezoluciju francuskih privrednika u korist samostalne Crne Gore. 'Revi Diplomatik' u Parizu i potonja dva broja donosi slike predsjednika Vlade g. Jovana Plamenca i ministra vojnog g. brigadira Vucinica. 'Union Latin' od 15. i 16. jula donosi iz pera Arsila, clanak o Crnoj Gori i jedan drugi o stetnom utjecaju 'beogradizma' na rjesenje jugoslovenskog pitanja. Oba ova clanka odisu iskrenom ljubavlju prema slobodnoj Crnoj Gori. Najveci i najugledniji svajcarski listovi, narocito u njemackom dijelu svajcarske, publikuju clanke, izvjestaje i biljejske o pravednoj stvari Crne Gore. Veoma lijepe clanke u korist slobode crnogorskog naroda napisali su svajcarci - ciriski profesor dr Tajber i g-dja z. ziru iz zeneve. Ugledni njemacki dnevni listovi donijeli su izvjestaje svojih dopisnika iz Biograda, u kojima se izricito napominju teskoce crnogorskog naroda, pod krvavom srbijanskom vojnom okupacijom.


CRNA GORA NIJE BILA TURSKI VAZAL

Jedan od najistaknutijih francuskih poznavalaca medjunarodnog prava, prof. dr Rene Foanje, objavio je devet izdanja knjige ''Medjunarodno pravo'', namijenjene studentima prava i kandidatima za diplomatsku karijeru. G. Foanje je zalozio sav svoj strucni i moralni kredibilitet u odbranu prava i slobode Crne Gore. U toj knjizi Foanje, uz ostalo, kaze: ''Smatra se kao da je Crna Gora bila drzava vazal Turske, kao sto su to bile Srbija, Bugarska i Rumunija - do Berlinskog ugovora, 1878. I mi sami bili smo unijeli takvo misljenje u nase ranije izdanje. Ali, prinudjeni smo da napustimo to glediste, posto smo se upoznali sa obradom koju je g. Pero soc posvetio tom pitanju u svojoj krasnoj studiji. Crna Gora, dakle, nije nikad bila vazal Turske. Ona je uvijek ostala nezavisna i suverena drzava, cak i u vremenu kada se njena teritorija suzavala oko Lovcena... Tako je 26 cl. Berlinskog ugovora, proklamajuci nezavisnost Crne Gore, bio samo potvrda postojeceg stanja stvari, a ne stvaranje nove situacije''. O ulozi Crne Gore u velikom svjetskom ratu Foanje istice: ''Odmah u pocetku Crna Gora je stala uz Saveznike i objavila rat Austro-Ugarskoj i Njemackoj... Njena je vojska spasla zaostatke srbijanske vojske krajem novembra 1915...'' Govori, potom, o tadasnjoj situaciji u Crnoj Gori: ''Od primirja Crna Gora je vojnicki okupirana od strane Srbije i nasilno anektirana. Crna Gora je podigla glas protesta protivu ovoga nasilja. Saveznike je upozorila na njihova svecana obecanja koja su dali u vise prilika o restauraciji i nezavisnosti te drzave. To je narocito istakno g. Brijan, ministar predsjednik Francuske, 16. januara 1917. i Predsjednik Vilson, pred Amerikanskim Kongresom, 8. januara 1918... Od nase strane izrazavamo zelju da se ta obecanja odrze...' "Glas Crnogorca" u nastavku pise i ovo: "S druge strane, srbijanski politicari uporno su sirili neistine o Crnoj Gori preko razradjenih kanala, pa cak i preko uglednih francuskih univerzitetskih profesora medju kojima se isticu Ernest Deni i Ogist Goven. Ernest Deni je cak napisao knjigu ''Velika Srbija'', normalno, pod patronatom srpske vlade".


5.
Srbija se sluzi varvarstvom da ponizi i zakrvi Crnu Goru

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

"Razumljivo je da se i stampa u Italije, nasem prvom susjedu, zivo interesuje za buducnost Crne Gore i da se, u interesu konsolidovanja prilika na Balkanu, otvoreno zauzima za slobodnu Crnu Goru" - pise "Glas Crnogorca", prenoseci pisanje stranih novina, i nastavlja:

NASILNA GRABLJEVINA CRNE GORE

"Italija pojima znacaj Crne Gore, kao primorske drzave, njena stampa istice znacaj nase otadzbine u 'italijansko-jugoslovenskom jadranskom konfliktu?, u kome je jedan dio jugoslovenskog naroda cutke priznavao Srbiji pravo aneksije ove najstarije slobodne srpske drzave, a u kom konfliktu danas Srbija hoce da trguje i sa cisto hrvatskim gradovima, samo da bi ukajisarila nasilnu grabljevinu Crne Gore. To isticu danas i sami talijanski listovi.
Ugledna rimska revija 'Politika', u svom junskom broju, iz pera At. Tamara donosi clanak o Crnoj Gori, na 16 stranica, a koji spada medju najbolje clanke koji su stranci o nama napisali".
"Glas Crnogorca", dalje, prenosi:
"Pod naslovom 'Kako se zivi u Crnoj Gori', a podnaslovom 'Jedna strasna lekcija za Jugoslaviju', 'Mesadjero' od 30. jula donosi ovaj clanak:
'Nazad nekoliko mjeseci jedna misija engleska, sa poluzvanicnim zadatkom, bila je u Crnoj Gori da izucava prilike u kojima se nalazi ovaj narod i da kontrolise istinitost vijesti prema kojima se tvrdilo da je ta zemlja bila opljackana i tiranizovana od strane Srbijanaca.
Ovih dana biogratski 'Progres' objavio je ishod istrage pomenute misije, povodom jednog njenog raporta Lordu Kerzonu, ministru inostranih djela. U tom raportu govori se na dugo o borbama, koje Crnogorci vode protivu Srbijanaca, u odbrani svoje slobode i za svoju dinastiju i o reprekusijama kojima su Crnogorci izlozeni, od strane biogradske vlade.
Osim toga, iznosi u potankostima dogadjaja, pocevsi od 29. maja, radi cijih je posljedica jugoslovenska vlada pozvala tu misiju da napusti Crnu Goru i zucno kritikuje varvarske sisteme, kojima se sluze Srbijanci da stave u ropstvo Crnogorce, koji se odupiru svakom robovanju.
'Ova relacija - produzuje 'Progres' - razdijeljena po engleskom parlamentu, ucinila je veliki utisak, osobito ovamo gdje se opisuju beznadne okolnosti, u kojima se nalazi crnogorski narod i prica kako se veci dio naroda hrani iskljucivo biljem i korijenjem tako, da visi svakog dana izmedju zivota i smrti...''

IZJAVE O UzASNIM ZVJERSTVIMA

Cetinjski list, takodje, pise:
'Koriere del Parlamento', iz Rima, redovno u svakom broju donosi veoma tople clanke za slobodnu Crnu Goru, a u dva potonja broja donio je intervju sa g. Ministrom Predsjednikom Jovanom Plamencem i otvoreno pismo advokata g. Vlada Popovica, predsjednika Komiteta Crnogorskih emigranata, upuceno italijanskim parlamentarcima.
Rimska ?Tribuna' od 8. VI. 1920. objavljuje izjave g. Milisava Nikolica potpredsjednika nase Narodne Skupstine, komandira Krsta Popovica, Andrije Dragutinovica i kapetana Radojice Nikcevica o uzasnim zvjerstvima, koje je srbijanska okupaciona vojska pocinila nad stanovnistvom Crne Gore.
'L' Idea Nacionale' publikuje veoma dobar clanak u korist Crne Gore od At. Tamara, a 'Stampa Nuova' u Kanui, u svakom svom broju objavljuje clanke i biljeske o crnogorskom pitanju. Narocito se isticu clanci iz pera P. Domenicia.
List 'Avenire d' Aitalia', iz Bolonje, donosi intervju sa Ministrom Predsjednikom Jovanom Plamencem, a slican intervju publikuje i bolonjski 'Le Progreso?''.

FRANCUSKA sTAMPA O OKUPACIJI

U "Glasu Crnogorca" prenijeli su i pisanje novina u Francuskoj:
''L' Entransizan' (Pariz, 30. novembra) publikovao je na vidnom mjestu clanak u odbranu Crne Gore. Prijateljske rijeci ovoga clanka izrazavaju osjecanja francuskog naroda prema nasoj otadzbini, te ih donosimo doslovno:
''Crna Gora... Ta vas rijec nekad podsjeljasena odvaznost jednog malog naroda gorstaka, zaljubljenog u postenje i slobodu. Ali rat je prijesao preko toga kao i preko mnogih drugih stvari. Reputacija crnogorske dinastije od toga je trpjela, a njen narod stradao. Pa ipak se doznao otpor jednog dijela planinaca srbijanskoj okupaciji. Samo glas toga otpora doprio nam je kao na velike daljine. Doznali smo da je taj otpor o Bozilju 1918. g. uzeo formu ustanka. Otada taj prigusivani glas nije prestajao nikako da se pojavljuje, i pokraj prisustva nekoliko Crnogoraca u beogradskom parlamentu. sta hoce Crnogorci? Traze, da im se dozvoli da se potpuno slobodno opredijele o svojoj buducnosti. Traze, da se, posto se potpuno evakuise teritorija njihova od strane vlasti i trupa srbijanskih pristupi jednom velikom narodnom konsultovanju. Traze javnu nepristrasnu anketu. Traze pravdu tj. reparaciju. Zato apeluju na nas, na Francusku. Francuska ce se tesko oglusiti prema tim zahtjevima. Hoce li ostati nijema? Ne, to je nemoguce! Ili, onda, to bi znacilo da smo odustali od onog visokog idealizma., koji nas je dovde rukovodio.''
''L' Ekler'' (Pariz, 4. decembra) pod natpisom ''Mucenicki narod'' publikovao je simpaticni clanak o Crnoj Gori. U njemu se izlaze kako je Crna Gora iz idealnih pobuda usla u rat i stupila na stranu Srbije kada se jos nije znalo da ce naici potporu Atante. U mjestu zahvalnosti, Srbija joj se oduzila time sto je i tajno i javno protivu nje intregirala samo da bi joj ubila ugled i prigrabila je. Legalna crnogorska vlada sada se bori protivu toga i trazi da se crnogorskom narodu dade pravo da slobodno raspolaze svojom sudbinom. Sada je stanje u Crnoj Gori jos zalosnije nego u Jermenskoj i prema ovim pravednim zahtjevima ne bi trebalo ostati gluh.
''La Revi Diplomatik'' (Pariz, 30 novembra). U svojoj odluci da se bori za Crnu Goru do triumfa njenoga prava, ova ugledan revija na uglednom mjestu donosi clanak '4.000 Crnogoraca u srbijanskim hapsanama'. Prikazuje najnovije publikacije o akciji, koju zvanicna Crna Gora, Crnogorci i prijatleji Crne Gore u inostranstvu vode za pobjedu pravedne i svete stvari Crne Gore. Navodimo iz clanka nekoliko stavova koji ce najbolje prikazati plemenite osjecaje i ljubav naspram Crne Gore kojima je clanak inspirisan:
'Konferencija Mira optuzuje neprijatelja za zlocine, a u isto vrijeme dozvoljava da Srbija iste zlocine vrsi u Crnoj Gori. Zlocini naspram Crne Gore gori su, jer je ona saveznicka drzava i sto je njena borba nejednaka: bore se pola miliona njenog stanovnistva protivu Srbije koja ima pet miliona?...''

PRIJATELJ SRBIJE - NEPRIJATELJ CRNE GORE

List, potom, nastavlja:
''Francuski narod i njegovo javno mnjenje, za Crnu Goru su. Ali, zasto izvjesni francuski upravljaci ne doviknu: Dosta je, prekinite sa davljenjem Crne Gore!? Ako je Francuska prijatelj Srbije, ne mora biti neprijatelj Crne Gore. cast Francuske je u pitanju... Nas je uzvik: Francuska treba da ucini da Srbija evakuira Crnu Goru i da Crna Gora bude Crnogoraca. Zahtjevi Crne Gore su pravedni. Mi smo uvjereni da Drustvo Naroda, a osobito velike sile Antante, ne mogu prijeci preko njih, inace ko bi im vise vjerovao...'
Dicite se Crnogorci, jer plemeniti i civilizovani svijet i danas vidi i sa divljenjem i simpatijama prati vasu borbu i podvige protivu nebratske i izdajnicke Karadjordjevica Srbije, kao sto je nekad slabio i divio se djelima vasim i vasih predaka kad se ginulo 'za krst casni i slobodu zlatnu'.
List 'Pari-Sud-Uest'' (Pariz, 28.novembra) publikuje clanak o opstoj politickoj situaciji i u njemu ustaje u odbranu Crne Gore i ostro osudjuje politiku koja pomaze beogradske nasilnike. Dinastickoj Srbiji prorice skoru katastrofu. Upozorava Francusku na opasnost kojom se izlaze, pomazuci fatalnu politiku beogradske oligarhije.
'Tan' (Pariz, 4. decembra) i agencija 'Balkan' publikovale su ovu izjavu g. Ministra soca: 'Srbija je pocinila novi zlocin protivu Crne Gore. Njene okupacione vlasti i trupe u Crnoj Gori vrsile su toboz izbore. To je jedinstveni slucaj u Medjunarodnom Pravu da jedna strana drzava, koja je okupirala silom jednu drugu drzavu, jos saveznicku, ovoj nametne svoje izbore. Vlada Crne Gore protestovala je protivu ove nove agresije Srbije protiv Crne Gore. Ovi srbijanski 'izbori' smatraju se kao nistavni i kao da ih nije bilo. Osim toga, zna se da je crnogorski narod izlozen najgorim zvjerstvima srbijanskih vlasti. Da napomenemo samo da 4.000 Crnogoraca gine vec dvije godine u srbijanskim hapsanama. Crnogorci u grupama napustaju zemlju da se spasu terora. Drugi u planinama produzuju borbu protiv srbijanskih trupa. Hiljade Crnogoraca u egzilu cekaju dan da oslobode svoju otadzbinu.
Vlada Crne Gore predala je Drustvu Naroda 'Dokumenta o srbijanskim zvjerstvima u Crnoj Gori' i trazila je medjunarodnu anketu. Vlada je, napokon, zahtijevala da srbijanske trupe evakuiraju Crnu Goru, da njen narod, u svojoj suverenoj drzavi, moze raspolagati sobom, u potpunoj slobodi i nezavisnosti. Samo tada moci se manifestovali volja crnogorskog naroda, koji se dici svojim imenom i hiljadugodisnjom nezavisnoscu svoje viteske domovine'.''

HOcE DA OPRAVDAJU SVOJU SULUDU POLITIKU

"Glas Crnogorca" prenosio je i mnoge tekstove iz beogradskih novina, pa tako ukazuje i da list ''Republika'', u broju 66, izmedju ostalog, navodi: ''U Beogradu se staraju da sto vise ponize i upropaste ono malo sirotinje crnogorske. Prosla godina bila je izuzetno rdjava. Usjevi su podbacili ispod polovine. Ni manje, ni vise, nego polovine. Radova nije bilo, a na njih niko i ne misli; zarade apsolutno nikakve nema, te se zivi na kredit, ili se prodaju, ili zalazu posljednji ostatci imovine. Gas se placa po 20 fr. litar, secer 80-120 fr. Kad bi neko mogao da prodje Crnu Goru i vidi kako je odjevena ta namucena sirotinja, morao bi reci da smo ispod stepena civilizovanih naroda. Svakog humanog covjeka mora srce zaboljeti kad vidi u kakvim je ritama narod odjeven i na kakvoj prostirci odmara promrzlo i omrsavjelo tijelo... Od njih se trazi da budu bijednici, da skapavaju od glad, a da budu mirni, da sa filosofskom rezignacijom cekaju smrt od gladi i da budu lojalni. Od njih se trazi da postuju drzavu, da je vole i brane, a da oni, koji govore u ime njeno, trguju njihovim kostima, da se izmetnu u dahije i siledzije... Ali, zlo dobro ne donosi! Onakav sistem rada shvata se u Crnoj Gori tako, da je izvjesnim faktorima u Beogradu stalo da sto vise zakrve Crnu Goru, da je ponize, vazda da bi opravdali svoju suludu politiku i da bi mogli cariti u ovoj velikoj nesreci. Ali se varaju! Ta gruda ce se braniti od svih dusmana, od svih ponizenja, u uvjerenju, da ce doci dan, kad ce i narod dobiti rijec i precistiti i stare i nove racune...

SVUDA GLAdjU NAMUcENA LICA
Kako prenosi «Glas Crnogorca»"Beogradska 'Republika' u 108. broju donosi dopis sa Cetinja, u kome se, pored ostalog, veli: 'Ko zna kakva je izgledala nasa pokrajina za vrijeme ove tri godine, kad 'bjese goru tama pritisnula', taj moze danas, putujuci kroz Crnu Goru, veoma lijepo obnoviti svoje uspomene. Ista, gladju namucena lica, iste rite od hiljadu krpa i zakrpa, bose, crne noge mozete vidjeti na svakom koraku pored puta, a koliko se tek moze vidjeti, kad se zadje dublje u narod? Ima samo jedna razlika: za vrijeme austrijske okupacije mogli ste, duz crnogorskih cesta, vidjeti povorke ljudskih prilika, koje su, pomirene sa sudbinom i smrcu, tukli studenim kamenom na jos studeniju koru hl****. Danas ni toga nema. Ostavljeno je narodu da zivi od golih rijeci: oslobodjenje i ujedinjenje. Ono zivotnih namirnica sto se prodaje narod ne moze da kupi, jer nema gdje da zaradi. Kad se covjek sjeti da su ovi jadnici rasirili izmucene ruke u oktobru 1918. misleci da ce vec jedanput zagrliti srecu i slobodu... Kad narod jos vidi nad sobom isto one koje je gledao tokom tri godine austrijskog ropstva, u istoj ulozi, onda se njegova ruka steze, a sa srca se podize kletva. Pod takvim uslovima razumljivi su neredi i bune, pa i da nema drugih uslova, a kamo li kad ih ima dosta".


6.
Hoce da ugase gnijezdo hiljadugodisnje slobode

"Italijanska stampa, vjerna prijateljstvu i plemenitom raspolozennju italijanskog naroda naspram nase zemlje, bez razlike misljenja i stranaka, redovno donosi vijesti o Crnoj Gori i stoji na braniku njene pravedne stvari" - pise "Glas Crnogorca" i nastavlja:

VAPAJ MALOG POTIsTENOG NARODA

"'Civitta Catolica', ugledna revija (72. g. izlazenja), koja izlazi u Rimu, u svesci od 6. avgusta, 1921. posvetila je Crnoj Gori dirljiv i znacajan clanak. Naslov je clanka 'Vapaj bola malog potistenog naroda'. U njemu se opsirno i znalacki izlaze pitanje Crne Gore i poziva hriscanski svijet u pomoc protivu nasilnika, koji bi htjeli da ugase gnijezdo hiljadugodisnje slobode i nezavisnosti njene. Ovaj lijepi clanak u cjelini je prenio list 'Osservatore Romano', zvanicni organ Sv. Stolice.
?L' Italie? (Rim, 15-16. oktobra) publikovala je nekoliko clanaka francuskog publiciste Silvena zerardna i misljenje francuskog profesora zorza Bondela, u kojima zastupaju pravo Crne Gore i izrazavaju misljenje, da francuska diplomatija mora promijeniti drzanje naspram Crne Gore, kako radi postovanja prava Crne Gore, tako i radi odrzanja prijateljstva sa Italijom.

NEcE DA OSUDE NASILJE I NEPRAVDU

Listovi 'Roma', koji izlazi u Napulju i 'La Voce Republiquana', koji izlazi Rimu, publikovali su intervjue g. Evdjenija Kneza, koje je dao pri povratku iz zeneve, gdje je bio kod Drustva Naroda i Lige za odbranu prava naroda, da brani stvar Crne Gore. G. Kneza se, tom prilikom, izrazio da sadasnje stanje i teskoce pripsiuje 'zakulisnim radnjama neprijatelja Crne Gore i pokvarenosti izvjesnih stranih diplomata'.
On, tako, otvoreno optuzuje direktora politicke sekcije u generalnom sekretarijatu Drustva Naroda, da je Francuz Mantu, kao prevodilac u Vrhovnom Savjetu Konferencije Mira izmedju Vilsona, Lojd Dzordza i Klemansoa, koji su govorili engleski i predsjednika Orlanda, koji nije znao engleski, bio otjeran zbog netacnosti prijevoda iz komisije za ratne odstete. Optuzuje ga, da je on bio taj koji je kvario da crnogorsko pitanje jos ne izadje na vijecanje kod Skupa Drustva Naroda.
G. Kneza to navodi kao primjer kakvim se sredstvima sluze neprijatelji Crne Gore, da se na jednom medjunarodnom skupu ne otkrije i ne osudi nasilje i nepravda ucinjenja Crnogorcima. Ali, on izrazava vjerovanje, da ce se teskoce prebroditi i da ce Crna Gora izdrzljivoscu borbi doci do svoga prava.
'Erosa' (Rim, 27. X.1921.) donijela je na uvodno mjesto intervjua ministra spoljnih poslova g. dr P. soca o pitanju Crne Gore. Taj intervju publikovali su u izvodu i u cjelini visi broj agencija i listova.
'Gazzeta di Venezia' od 3. decembra donosi iz Bara opsiran dopis g. Tralje, u kome se iznose teske prilike, koje vladaju u Crnoj Gori, gdje, veli, ne postoje drugi zakoni do nasilje. Sa narodom se postupa bezdusno i bez ikakvog obzira, te je izlozen svakojakim nasiljima, zbog cega je prinudjen da se odmece u goru i da se tako brani. Narod nikako nece da prizna okupacione vlasit i sav pritisak uzaludan je.
Dopisnik opsirno govori o ustanickom pokretu, koji bez prekida taje od pocetka okupacije i zavrsava cudjenjem sto Evropa dozvolja tu tiraniju.

OKUPACIJA OD NEZAHVALNE SRBIJE

'Corriera di Sicilia' (Katanija, 15. januara) publikovao je studiju o crnogorskom pitanju Eduarda cimbala, profesora medjunarodnog prava na univerzitetu. U njoj je naucnicki prikazano pitanje Crne Gore, ciji se zahtjevi moraju zadovoljiti, ako Drustvo Naroda hoce da postuje medjunarodna prava. Studija se zavrsuje ovim rijecima: 'Necemo nikad i nijednog casa napustiti Crna Goru dokle god ne bude pobijedilo njeno sveto i nepovrjedivo pravo, da se oslobodi od varvarstva i okupacije nezahvalne Srbije, te da slobodno sobom raspolaze. Nasa akcija u odbranu potrazivanja i zastite nezavisnosti Crne Gore duznost je prava i humanitarnosti i medjunarodne solidarnosti. Od te nase akcije zavisi nase pravo, nasi interesi, nasa cast i nase dostojanstvo'.
'Eki e Komenti', (Rim, 5. juna) donosi clanak generala R. Bencivenga, koji se zavrsuje ovako: 'sto se tice crnogorskog pitanja, mi mislimo da Italija ne moze da se ne interesuje, niti mislimo da je potrebno da to pitanje bude podignuto od strane Italije, posto ono vec postoji pred javnim, narocito evropskim mnjenjem. I, u stvari, kad to pitanje, kako mi mislimo, bude izneseno, Italija nece moci da negira svoju proslost, tolerirajuci zrtvovanje malog, gordog crnogorskog naroda.
Sasvim na drugi nacin od Srbije, Italija je isla u konstituisanju njenog jedinstva. Ona je oslobodila razne oblasti, da ih postavi u mogucnost da zaraze slobodno, plebiscitom svoju volju. Ali, tako nije uradila stara Srbija, protivu cije hegemonije i manije centralizacije ne samo da ustaje mala Crna Gora, nego i Hrvatska, ili, bolje reci, sve slovenske zemlje koje su pripadale dvojnoj monarhiji; oblasti, koja su se, kao sto je poznato, proglasile slobodnim i nezavisnim jos od oktobra 1918. te suverenom i nezavisnom drzavom u pogledu prema Srbiji.
Ali, ne samo iz istorijskih i moralnih razloga, Italija ne moze da se ne interesuje o crnogorskom pitanju, nego narocito zbog razloga strategijskih, u koliko mala Crna Gora komanduje Lovcenom i cuvenom Bokom Kotorskom, u cijem sirokom vodenom ogledalu, okruzenim visokim planinama, moze naci skloniste najveca svjetska flota, zasticena od svakog prepada s mora i vazduha.
I preko Crne Gore Srbija izucava svoj zeljeznicki izlaz od Biograda do Kotora; veza kojom bi Boka Kotorska zadobila, kao baza pomorske i vazdusne flote, jedan ogroman znacaj...'"

A KRVARILI SU DA OSLOBODE SRBIJU

"Glas Crnogorca" nastavlja: "Socijalisticki list 'Avanti' od 11. jula donosi ovaj clanak o crnogorskom pitanju: ?U crnogorskom pitanju, odrzanom zivom, trajnom i neugusljivom pobunom jednog dijela crnogorskog naroda protivu srbijanske okupacije, italijanska socijalisticka stranka imala je do sada, kao sto je razumljivo, drzanje mnogo rezervisano. S jedne strane nase postovanje za pravo samoopredjeljenja malih naroda podjeljuje nase simpatije jednom narodu, koji oruzjem u ruci dokazuje da hoce da sacuva svoju autonomiju; s druge strane zadrzava nas da se opredijelimo na stranu ustanka Crne Gore bojazan, da ne upadnemo u klopku...
Poznato je da se u evropskim casopisima pristalice i protivnici pripajanja Crne Gore Jugoslavije od nazad dvije godine ocajno bore za sopstvene teze. Svi dokazi: istorijski, geografski i etnicki, koji mogu opravdati drzavno ujedinjenje ovih drzava, bili su izneseni od strane vjestih srbijanskih polemicara, a podrzanim onim sredstvima, kakva moze staviti na raspolozenje jedna drzava zainteresovana za propagandu jedne ideje. Ma nijesu zaostajali ni pisci, ni govornici crnogorski, koji su u stampi i na skupovima u Londonu i Parizu proklamovali nepokolebljivu volju crnogorskog naroda da odrzi hiljadugodisnju nezavisnost.
U ime jedne grupe Crnogoraca bili su nam izlozeni razlozi, ovih koji sada prolivaju svoju krv po crnogorskim planinama, prijececi stopu po stopu crnogorskog zemljista srbijanskim osvajacima. Sedam vjekova istorije svjedoce neiscezljivu ljubav one rase za slobodu i netrpeljivost svakoga jarma, pa bio on i bratski. Ova je prolila svoju krv jedan vijek nazad, da oslobodi Srbiju od turskog ropstva.
Borbu koju vodi Srbija za osvojenje Crne Gore je u sustini kapitalisticka: ekonomski Srbija nije nista drugo do jedna francuska kolonija. Sa svoje, pak, strane Srbija subvencionira obilato parisku stampu i diplomatske agente francuske, i to tumaci simpatiju koju Ke d'Orsej ima za jugoslovenski imperijalizam.
Militarizam vlada nad svim u Srbiji Karadjordjevica, i ovo je jedan od razloga, koji cini srbijansko gospodarstvo omrznuto Crnogorcima, narodu mirnih pastira. Nije tacno vreme dokazima nasih izvjestaca da se Crnogorci bore da uspostave palu dinastiju. Oni zele samo, da uspostave jednu demokratsku republiku, gdje ce vlast biti vrsena od strane onog poljoprivrednog staleza, koju sacinjava gotovo cijelo stanovnistvo.
Nama nedostaju mnogi elementi da stvorimo jedan tacan sud po ovome pitanju, ali bar ima jedna tacka prema kojoj ne mozemo, a da ne nadjemo potpuno osnovane zahtjeve Crnogoraca, a to je ona koja se sastoji u tome, sto hoce za Crnu Goru pravo da odluci o svojoj sudbini jednim plebiscitom, slobodno izvedenim. Slobodno, t.j. posto srbijanske okupacione trupe budu napustile zemlju. Jer, sloboda jednog naroda ne moze se iskreno manifestovati u hladu bajoneta'."

NARODNE DERIKOzE OSLOBOdjENE

"Ovaj clanak prestampao je i list 'Popolo Romano' i ovaka ga propratio: 'Jugoslovenska vlada dala je amnestiju svima optuzenim i presudjenim za zloupotrebe na drzavnu stetu, t.j. narodnim derikozama za vrijeme rata. Takva je moralnost te vlade, docim u Italiji sve su derikoze prezrene.
'Avanti' bi u toliko ucinio jedno djelo uprav covjecansko kad bi podrzavo crnogorsko pitanje, cija su sloboda i nezavisnost zvjerski poremeceni.
'Avanti' i njegova stranka sjetili bi se tada da Italiju bas nista ne interesuje oblik vlade u Crnoj Gori, nego jedino da ta nesretna zemlja moze opet dobiti slobodu i nezavisnost. Ako Italija nije mogla do danas podrzavati sasvim energicno crnogorsko pitanje, uzrok je tome bas 'Avanti' koji nesvjesnoscu kori italijansku vladu da se ona ne zauzima za Crnu Goru, kad maksimalizam, rob jugoslavizma, veze ruke toj vladi."
List prenosi i da "rimski 'Il Tempo', od 12. aprila, iznosi da je Rusija rijesena da razrusi Malu Atantu, koja je protivu nje uperena. Vec je izjavila, da ne priznaje aneksiju Besarabije od strane Rumunije. Ova se pravdala, da su je priznale tri sile Male Atante, medju koje je i Srbija. List primjecuje, da je Rusija izabrala i pitanje Crne Gore, smatrajuci ga kao slabu tacku Male Atante sa koje se polazi da se srusi Mala Atanta.
'Tribuna', sluzbeni list, (Rim, 13. aprila) publikuje: 'U danasnjoj sjednici komisije stavio je u ime ruske delegaije cicerni takve zahtjeve, da su ovi produzenje veliko-ruskog programa, cak panslavenski, kao da ga je inspirirao Sazonov. Doista, u nedjelju 10. o.m. predstavili su se prvi put na konferenciji, drzeci u saci onaj isti skiptar zastitnika Crne Gore, koja je bila tako draga ruskoj carevini.'
'Il Peizmeri di San Remo' (18. juna) publikovao je simpatican clanak o ulozi crnogorske delegacije na Konferenciji u djenovi. P. Bernaskoni i dj. Zaneli izdali su knjigu pod naslovom 'Konferencija u djenovi'. U njoj je publikovana i nota crnogorske delegacije predana Konferenciji."



BOX 1: (896)

JEDNA OD NAJSRAMNIJIH STRANICA ISTORIJE

"Pod naslovom 'Evropa bez mira' izasla je knjiga g. Franceska Nitija, biv. predsjednika italijanske vlade, koja je u cijelom svijetu primljena kao djelo od najveceg politickog interesa, s obziorom na sadasnje prilike u Evropi i na teskoce mira. Pisac ostro napada nepravde ucinjene pojedinim drzavama i pokazuje puteve kako bi se to moralo ispraviti, ako Evropa hoce da dodje do mira.
U tome svom znamenitom djelu veliki politicar italijanski i covjek svjetskog glasa, G. Niti, nije zaboravio ni Crnu Goru, vec u svim prilikama, gdje ukazuje na ucinjene nepravde i gazenje medjunarodnih ugovora i obaveza od stane Saveznika, vazda navodi kao primjer ovo sto se dogodilo sa Crnom Gorom. On trazi ispravku toga.
Napadajuci Saveznike kao novu, nekad propalu, Svetu Aleansu i dovikuje da je ?nasilje Srbije nad Crnom Gorom jedna od najsramnijih stranica istorije svjetskog rata i uredjenje mira?."



BOX 2: (920)

TOBOzNJI IZBORI - LAzI I VARANJE NARODA

"Revija ?L' Italie', koja izlazi u Rimu, u broju od 7. oktobra 1921. donijela je nov clanak Silvena zarardna, francuskog publiciste, u kome pokusava braniti drzanje Francuske naspram Crne Gore, da je, navodno, bila zavedna srbijanskom propagandom. Pisac tvrdi, da su neprijateljske demonstracije, koje su bile u Milanu i Veneciji protivu francuske misije, donekle uzrok u drzanju izvjesnih francuskih diplomata naspram Crne Gore.
U clanku se dalje navodi, da je ?okupacija Crne Gore jedno ordinarno nasilje?, a toboznji izbori samo lazi i varanje naroda, kao i sva kampanja vodjena u inostranstvu protivu Crne Gore, a koju je vodila zvanicna Srbija. Pisac trazi da se pitanje Crne Gore povoljno rijesi, u njenu korist, i da Francuska tome izadje u susret, jer smatra to za 'izvrsnu priliku da Francuska pokaze naspram Italije svoje povjerenje'. To je, zavrsava pisac, 'dug Francuske i naspram saveznicke Crne Gore i Italije?."


LEGENDA:

20-02 - FRANCUSKA MU JE LIJEPO "ODUzILA DUG": Kralj Nikola Prvi



7.
Zasto su saveznici bezdusno zrtvovali Crnu Goru

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

"Glas Crnogorca", u broju 89, javlja da "rimski list ?Popolo Romano?, od 17. avgusta, donosi ovo saopstenje:
?Prije mjesec dana listovi su objavili kako je beogradska Vlada odobrila Ministarstvu finansija kredit od 11 miliona za isplatu neizdanih plata drzavnim cinovnicima u Crnoj Gori. Na osnovu ovoga Ministarstvo finansija izdalo je nalog glavnom drzavnom racunovodstvu za Crnu Goru, koje je sa sjedistem u Podgorici, da pribavi potrebne podatke. Odjednom sada citamo u jugoslovenskim listovima da je Ministarstvo finansija u Beogradu izdalo drugo naredjenje, po kome se objavljuje da se likvidacija izostalih plata crnogorskim cinovnicima ne moze izvrstiti, sve dok se uopste ne rijesi pitanje o crnogorskim cinovnicima.
Svako, ko ne poznaje izblize tendenciju srbijanske politike prema Crnoj Gori, ne bi ovo zapazio i ono bi proslo bez komentara. Ali, mi, koji jos od novembra 1918. g., od okupacije Crne Gore od strane Srbije, pratimo tesku situaciju ove nesrecne drzave i imprijalisticke namjere Srbije, u ovoj izjavi vidimo otvorenu namjeru srbijanske vlade da otrgne crnogorskim cinovnicima sve ono sto bi im moglo pruziti snagu za otpor protivu nasilnog sjedinjenja sa Srbijom i zastrasuju se gladju.
Osoba, dobro informirana, koja je sada dosla iz Podgorice (preko Skadra) tvrdi, da je cinovnicko pitanje odavno uredjeno i da su Srbijanci vec toliko puta obecavali isplatu neizdanih plata, ali ovo obecanje nijesu jos ostvarili, niti ce ga ostvariti, jer beogradska vlada vidi dobro da je dosad bez ikakve koristi potrosila 14 miliona za propagandu u Crnoj Gori, gdje nije nikad nasla niti ce naci plodni teren za svoju imperijalisticku tendenciju. sta vise, uvjerila se da Crnogorci tim istim zlatom koje Srbija trosi tamo, nabavljaju oruzje i municiju, koje upotrebljavaju protivu svojih ugnjetaca."

STRAH OD GROZNOG TERORA

Cetinjski list, takodje, prenosi da rimski Popolo Romano" ? u broju 149, donosi ovaj clanak:
"Iz Crne Gore ne prestaju da stizu strahovite vijesti o stanju i prilikama koje vladaju u toj nesrecnoj zemlji, koju su Saveznici tako bezdusno zrtvovali imperijastickim prohtjevima Srbije. Te vijesti donose putnici i mnogobrojne i ceste izbjeglice iz te zemlje, koje se izlazu najvecim opasnostima i strahovitim tegobama, samo da spasu gole zivote od groznog terora koji je zaveden u Crnoj Gori. Prema tim vijestima, sukobi srbijanske regularne vojske i najamnika, t.zv. komita sa nebunjenim Crnogorcima neprekidno traju.
Od strane okupatorske Srbije sve se cini da se Crna Gora ili raseli, ili istri****, ili da se podcini sasvim imperijalizmu srbijanskom. Nad crnogorskim narodom vrsi se najveci pritisak i ne preza se ni od najgroznijih zlocina.
Oni koji dolaze iz Crne Gore nemaju dovoljno rijeci da opisu sva nedjela koja se vrse nad narodom u Crnoj Gori, kao i da nabroje sva pocinjena zvjerstva okupatorskih vlasti i njihovih agenata, razasutih po cijeloj Crnoj Gori. Svi oni, koji ne priznaju okupatorske vlasti i koji su ostali vjerni svojim vjekovnim tradicijama, stavljeni su izvan zakona i sa njima se cini sto god se hoce. Ista sudbina postigla je i porodice sviju onih koji su se ili odmentuli po sumama, ili su u inostranstvu.
Od tih zavjerstava nijesu postedjeni ni starci, zene i djeca. Njihove kuce popaljene su, imanja im unistena i porodice su izbacene na ulicu, ili internirane. Ostale bez ikakvih sredstava, pa su upucene ili na milostinju, ili da skapavaju od gladi.
Svi ugledniji ljudi u Crnoj Gori, koji nijesu uz okupatorske vlasti, a njihov broj je pretezniji, ili su zatvoreni, ili su internirani u daleke krajeve, izvan Crne Gore. Na njih se strogo pazi i sa njima se vrlo ostro postupa.
U svoj Crnoj Gori vlada velika bijeda. Oskudijeva se u svacemu. Hrane nedostaje, a isto tako i druge namirnice i zivotne potrebstine. Na hiljade djece, zena i staraca nalaze se u najbjednijem stanju i bez ikakve pomoci. Uzalud se vapije za pomoc, ali nje ni od kuda nema. Okupatorske vlasti slabo se brinu za crnogorski narod i ostavljaju ga da propada, a pomoc sa strane ne dozvoljava se...
Ono sto pretekne okupatorskom nozu i ognju, to ce biti osudjeno na smrt od gladi i bijede. To priznaje cak i beogradska stampa.
Oskudica u zivotnim namirnicama i ravnodusnost okupatorskih vlasti prema bijedi crnogorskog stanovnistva prouzrokovala je basnoslovnu skupocu tako, da cak ni imucniji dio stanovnistva nije u stanju da se snadbije i ishrani.
Takvo ocajno stanje vodi, ocigledno, propasti i istrijebljenju crnogorskog naroda i upropascenju Crne Gore kao drzave. Ako se tome zlu sto prije ne ucini kraj, Crna Gora ce za vrlo kratko vrijeme biti pretvorene u pustos i groblje!
Potreba jedne medjunarodne komisije za Crnu Goru ocigledna je. Ako je bilo razloga da se Crna Gora unisti kao zasebna i nezavisna drzava, sto je nepoznato i neobjasnjivo, svakako se ne moze dozvoliti da se i narod u njoj unisti i iskorijeni. Jedna medjunarodna komisija, odredjena da ispita ocajne prilike u Crnoj Gori, tome bi svemu ucinila kraj, priticanjem u pomoc bijednom narodu, kome je potrebita hitna i neodlozna pomoc. Bez te pomoci on je, prakticno, osudjen na ociglednu smrt."

U nastavku, cetinjski list pise: "Ugledni casopis 'Nova Antologija', u svesci od 1. avgusta, donio je vrlo lijep i informativan clanak 'Crna Gora za vrijeme rata', od dobrog poznavalaca Balkana g. prof. A. Baldacija, koji je isto tako ovih dana po raznim italijanskim listovima napisao niz afirmativnih clanaka o Crnoj Gori, od kojih se osobito istice clanak, koji je publikovao u casopisu 'Italia sud Mare' u svesci za avgust.
I casopis 'Tugo', u svesci za avgust, takodje je donio interesantan clanak o stradanjima naroda u Crnoj Gori.
'Stampa-nuova' iz Kapue, u br. od 22. avgusta, donijela je clanak 'Za nezavisnost Crne Gore' od kapetana Rambaldija Domenicija, a u broju od 26. avgusta clanak 'Za Crnu Goru ? zalosna i niska trgovina' od adv. M. D'Erika"...


"GRIJESI cE BITI KAzNJENI..."

Evo jos jednog karakteristicnog citata iz "Glasa Crnogorca": Organ radnicke partije u Jugoslaviji, biogradske 'Radnicke Novine', u broju svom 122, donosi sljedece: 'Vlast je nad narodom surova. Sve metode unistavanja zivota primjenjuju se, cak se i kuce pale. To se cini u namjeri da se kazne pristalice bivseg kralja Nikole. No, u stvari, tu ne moze biti rijeci o pristalicama bivseg kralja, kad je u pitanju narod. To je jedno prosto podmetanje laznih uvjerenja od strane vlasti, a stvar je pak prosta i sasvim drugog karaktera... Danasnja drzavna vlast uvela je prema narodu stav porobljavanja. Kakvi su tamosnji organi vlasti moze se zakljuciti iz toga, sto ovi svim silama rade da se narod umiri i tako 'umiren' u masama umire... Vlada je pozvala 80 (vidjenih) ljudi, da sa njima 'upravlja' narodom i pomogla je ove 'nesrecne' ljude sa 150.000 franaka... Moze vlada sazivati svoje ljudi iz Crne Gore, moze placati poslanike, moze jos za koje vrijeme uspjevati da zavadja pojedine krajeve u Crnoj Gori i izmedju njih razvijati ratne operacije, moze kociti cjelokupni privredni zivot, moze, na kraju svih ovih teskoca, traziti od naroda da je on stranacki pomaze - sve ce to biti uzalud. Grijesi ce biti kaznjeni, glave ce seplacati glavama, jer tako biva u Crnoj Gori."


PODGORIcKA SKUPsTINA - FALSIFIKOVANJE NARODNE VOLJE

List prenosi i da "pod nadnaslovom 'Srbija u Crnoj Gori' a naslovom 'Falsifikovanje narodne volje', italijanski list 'Tempo', u broju 95, donosi ovaj izvjestaj iz Kotora: 'Prilike u Crnoj Gori mjesto da krenu na bolje idu sve gore. Iz Srbije se, preko njihovih agenata razmjestenih po Crnoj Gori, sve radi da se Crna gora sasvim podcini Srbiji i postane njen sastavni dio ovako isto kao Stara Srbija i Makedonija. Nad crnogorskim narodom vrse se najveci pritisak i najgora zvjersta da pravna srbijansku upravu i da se odrekne od svojih suverenih prava. Srbijanske okupatorske vlasti, vojne i civilne, vrse u tome cilju najveci teror nad crnogorskim narodom, koji se nalazi u krajnjoj bijedi, izmucen gladju i siromastinom. Veliku bijedu crnogorskog naroda i stagovitu oskudicu u kojoj se nalazi, - jer je Crna Gora ostala bez ikakve hrane, a narod bez sredstava, - sribjanske okupatorske vlasti i do sada su pokusavale da iskoriste u politicke svrhe pridobijanjem naroda. Poslednjih dana na sve strane u Crnoj Gori osjeca se da se to sistematski provodi. Pomocu hrane i drugih zivotnih namirnica narod se ucjenjuje. Ima da bira ili da umre gladju ili da se pomiri sa okupatorskom upravom i da je prizna. Obavezuju se da ce joj ostati vjeran. Na taj nacin okupatorske vlasti izmamljuju od bijednog naroda zakletve na vjernost srbijanskoj dinastiji Karadjordjevica i izjave privrzenosti okupatorskoj Srbii. U potonje vrijeme samo se na tome radi u cijeloj Crnoj Gori i razna primamljiva obecanja se nude i onim Crnogorcima sto su se odmetnuli po planinama. Opste je uvjerenje da se ovim najnovijim trikom srbijanske okupatorske vlasti u Crnoj Gori hoce da posluze da falsifikuju narodno raspolozenje i izigraju ga, a obmanu Konferenciju Mira kako se crnogorskom narodu ne bi omogucilo da se slobodno i nesmetano izjasni o svojoj buducnosti. S tim u vezi iz Srbije je nagomilana vojska i artiljerija u Kotoru i htjelo bi se da se utice na konsultovanje crnogorskog naroda. Ocigledno je, da se po uputstvima iz Priza radi na tome, kad se vec ne moze da izbjegne narodno glasanje, da to isto izvrsi pod srbijanskim vlastima i ovako kako one to zele. Razumije se, da tu od pravog konsultovanja crnogorskog naroda ne moze biti ni rijeci da je prvi uslov da se dodje do slobodne volje naroda da srbijanske trupe i vlasti isprazne Crnu Goru?."

PRAVO MALIH I VELIKIH

"Glas Crnogorca" javlja i da je "briselski list 'Dmen' donio je potonje vrijeme nekoliko simpaticno napisana clanka o crnogorskom pitanju, iz kojih saopstavamo sljedece: 'Prva Konferencija Mira bila je veoma zagonetna i tajanstvena, i stoga nijesmo nigda bili tacno obavijesteni o buducnosti Crne Gore. culo se nesto o skupstini u Podgorici, ali demanti koji je domah slijedio, pokazao nam je sto je u stvari: nekoliko nezadovoljnika i zainteresovanih ljudi pokusali su izvrsiti prevrat. Ali, sam narod crnogorski ostao je onakav kakvi su bili i njegovi silni preci, koji su svoju slobodu branili protiv svakoga: i Turaka, i Arnauta i Austrijanaca - kako Hriscana, tako i Muhamedanaca'. Propracujuci note Kr. Vlade, upucene Konferenciji, list veli: 'Dobro ste odgovorili, predstavnici Crne Gore. Posto ste bili branioci slobode i hriscanstva, vas narod ce postati branilac svih malih naroda!' A druga Konferencija? Posto je prva prezirala male narode, hoce li ova druga priznati da pravo malih vrijedi kao i pravo velikih, i da njihov glas ima da se saslusa kao glas velikana. Ako se to postigne ovim crnogorskim protestima, neka je za to crnogorskim predstavnicima izrecena srdacna hvala!''


8.
Hrane se korijenjem i vocem koje sakupe po gorama

Obezdrzavljenje Crne Gore, 1918. godine, imalo je snazan odjek u svijetu. Paradoksalno je da su interese Crne Gore i tada bolje vidjeli i prepoznavali drugi, nego mnogi Crnogorci, koji su sa otvorenom mrznjom svu energiju ulagali na unistenje crnogorske drzave. Ovdje prenosimo neka reagovanja parlamenata stranih zemalja, kao i pisanje stampe, kako je to biljezio cetinjski ''Glas Crnogorca''

"Glas Crnogorca" je prenio i mnoge tekstove listova iz Francuske koji su, za razliku od zvanicne, anticrnogorske politike Pariza, ukazivali na cinjenicno stanje u okupiranoj Crnoj Gori. List, uz ostalo, objavljuje i ovo:
«'Medjunarodna revija za sociologiju', organ Medjunarodnog instituta za sociologiju, koja izlazi u Parizu, u svesci za avgust 1921. publikovala je na uvodnom mjestu studiju g. ministra P. soca o crnogorskom pitanju. Studija se zavrsava ovim rijecima: 'Pravo i sloboda bili su zastava oko koje su se narodi grupisali u ratu. Sad u miru Drustvo Naroda ne smije pocijepati tu zastavu, ako misli na buducnost!'»

''GORI NO TURCI''

«Pod naslovom 'Gori no Turci', izvod iz raporta pukovnika Burhama, predsjednika dobrotvorne kanadske misije u Crnoj Gori, publikovale su mnoge francuske agencije i listovi. Pukovnik Burham svoj izvjestaj je uputio u Velikim Silama. On ilustrije zlocine i nasilja koja Srbija cini u Crnoj Gori.
List 'Rom' (Pariz, 18. avgusta) donio je clanak pod naslovom ?Stradanje crnogorskog naroda?, a list 'Don Kihot' (Pariz, 21.avgusta) pod naslovom 'Italija i Crna Gora' donio je simpatican clanak o sesdesetogodisnjici vladavine Nj.V.Kralja Gospodara, kojim slavi uzvisenu licnost vladara i vitesstvo Crne Gore.
Veliki broj drugih francuskih listova publikovao je u cjelini ili u navodu rezoluciju, koju su italianski narod i poslanici donijeli u korist restauracije Crne Gore i njenog samoopredjeljenja, smatrajuci je kao politicki uspjeh Crne Gore.
casopis 'Floreal', organ radnog svijeta u Francuskoj, donio je 1.maja clanak poznatog publiciste d-ra Desbona o pitanju Crne Gore. Pisac zastupa pravo Crne Gore na Hercegovinu, Boku Kotorsku i Skadar sa okolinom.
?L'union Latni' od 26. avgusta t.g. donio je ovu biljesku:
'Dvjesta italijanskih poslanika, prije nego sto su poslanici otisli na odmor, votirali su jednu rezoluciji trazeci restoraciju Crne Gore namucene srbijanskim imperijalizmom. U engleskom parlamentu grupa Lorda Sidenhama to je isto ucinila. Kad ce se Francuski Parlament rijesiti da sa svoje strane trazi unistenje gnusne srbijanske tiranije koja se vrsi nad nasom bracom Crnogorcima?
Beogradizam je skoro istjerao iz Crne Gore nemile svjedoke, koji su bili clanovi Amerikanskog Crvenog Krsta. Votirati rezolucije u korist mucenih Crnogoraca, to je veoma dobro, ali bi jos bolje bilo da se vec jednom konstituise jedna medjunarodna zandarmerija Lige naroda, koja bi, brinuci se o ravnotezi, posto kazni crvene bandite boljsevizma, pozvala na postovanje humanih zakona bijednog beogradizma ubice i mucitelje.''
Isti list donio je u narednim brojevima i nekoliko uvodnih clanaka urednistva i saradnika zan Arsila u odbranu narodne stvari Crne Gore. U clancima su strogo osudjeni zlocini i izdajstva Srbije naspram Crne Gore.?»

ONEMOGUcENA POMOc CRNOGORCIMA

«'Revi Diplomatik' od 30. juna donosi: 'Britanska Misija za pomoc u Crnoj Gori, organizovana pod predsjednistvom lorda Provosta, poslala je 9. juna 1920, ministru spoljnih poslova lordu Kerzovu, jedan memorandum, iz koga se vidi da su srbijanske vojnicke vlasti u Crnoj Gori zabranile sefu te humanitarne misije, kapetanu cavort Mastersu i njegovomu asistentu, da udje u zemlju i da preduzme svoj rad na ublazenje nevolja crnogorskog postradalog stanovnistva. Ova misija je imala sve svoje papire potpuno uredne, posto su bili vizirane od strane nadlezne vlasti i potvrdjene od strane ministarstva spoljnih poslova.
Posto se iskrala u barskom pristanistu, u Crnoj Gori, kapetanu Mastersu je prisao jedan srbijanski kapetan i odveo ga kod prefekta. Tumac sefa misije bio je zadrzan putem od stane srbijanskih vlasti, odveden u zatvor i primijetilo mu se da ce biti strogo kaznjen, ako ma sto javi britanskoj misiji. Sve je stanovnistvo bilo obavijesteno da je opasno imati dodira sa tom misijom. Dr Dobrecic, arcibiskup barski, izrazio je zelju da vidi sefa te misije, ali je bio sprijecen. To isto se dogodilo i sa vjerskim poglavarom crnogorskih muslamana, muftijom Karadjuzovicem.
29. maja kapetan Masters bio je pozvan pismeno da napusti Bar u roku od 24 sata. sef britanske misije je protestovao, ali je naposljetku morao napustiti teritoriju Cr. Gore, otjeran od strane srbijanske vlasti.
O zivotnim uslovima crnogorskog naroda, raporat nam daje neke utiske, koje je kap. Masters mogao prikupiti za vrijeme njegova kratkog boravka na teritoriji Cr. Gore. U njemu stoji izmedju ostalog ovo:
'Nema nigdje nista, magazini su prazni, trgovi pusti. Seljaci, koji ne mogu proci iz jednog sela u drugo bez srbijanske dozvole, donose nesto iz brda na prodaju, ali sve to sto donesu ulijeva samo sazaljenje, jer cak ti siromasi ne mogu ni doci da pazara, jer su gotovo goli, odjeveni tkivom od vreca?.
Raport se zavrsuje: 'Otkako je Srbija okupirala ovu zemlju, svaka pomoc bila je uskracena svima ovim Crnogorcima koji nijesu htjeli priznati nasilnu okupaciju svoje zemlje. Narod nema ni novaca ni hrane. zivi hraneci sa korjenjem i vocem koje kupi po gorama. Moze se reci da tu bijeda vlada u najstrasnijim razmjerama. To je borba izmedju zivota i smrti i pitanje je: Kako ce taj narod biti unisten? Oni, koji se bore, idu u sume, ali izgleda da ce glad zamijeniti pustosenje rata. Hoce se, da se taj narod primora gladju na pokorenje Srbiji.''
Ovdje apelujemo ne samo na duznost nasih diplomata, no takodje i na ljudsku savjest. Zaista je sramota da se u Evropi takav brigandaz moze odigravati, a da mi gledamo izvrsenje velikog zlocina. Apelujemo na Francusku''...»

STRAVIcNO MUcENJE

«List 'sarivard' (Pariz 29. avgusta) publikovao je clanak o zvjerstvima Srbije u Crnoj Gori. Uz ostalo, u njemu se kaze:
'Vjerododstojni svjedoci, dostavili su nam nekoliko prijatnosti, zahvaljujuci kojima Srbijanci pretenduju da k sebi privuku srce crnogorskog stanovnistva.
U jednom selu 45 kuca bilo je zapaljeno i 420 zena i djece odvedeno.
Ljudi, koji su pokusali da ih brane, bili su muceni. Dvojica izmedju ovih predali su se na vjeru Srbijancima, a ovi su ih vjesali 4 puta u 24 sata!
zene su mucili vjesanjem iznad vatre da bi ih prinudili da otkriju prebivaliste ******.
U drugom mjestu, zena jednog porucnika, koja nije htjela kazati gdje joj se muz nalazi, bila je strasno tucena i na kraju istrgnut joj je jezik usijanim gvozdjem; bez sumnje da bi ubrzali iskaze.
Srbijanci su izmislili jedan nacin mucenja, koji bi inspirisao Mirbo-a: oni su sili zenskim u suknje macke, zatim su ove zivotinje tukli dok ne pobijesne od bolova, i tako su kidisale na ove jadne zenske grizuci ih i grebuci.
Veliki Predsjednik Vilson moze biti gord nacinom kojim je branio male narode, drage njegovom neurodjenom filantronskom srcu.
Vijest jedne agencije, koju su vise listova reprodukovali, tvrdjase da je Otpravnik Poslova Crne Gore napustio Francusku i da su poslanici velesila, akreditovani kod crnogorske vlade, bili opozvani i dodijeljena im druga mjesta; jednom rijecju da je Crna Gora prestala legalno egzistirati.
U stanju smo tvrditi, daje ta vijest neistinita; poslanstvo je jos uvijek u Neji-u i poslanici nijesu dobili nikakvo novo opredjeljenje. Kampanja, kojoj je cilj da ugusi glas potlacenih, nastavlja se. I to je sve!»'
"Glas Crnogorca" u istom broju prenosi i da je ''Ekler'' (Pariz, 12. septembra) u svojim clancima o jadranskom pitanju dotakao pitanje Crne Gore. Smatra ga od najvece vaznosti i trazi slobodno samoopredjeljenje za Crnu Goru".
I ''Dalmacija'' iz Zadra, u broju od 21. avgusta, donijela je takodje simpatican clanak o Crnoj Gori, pod naslovom ''Narod koji umire''.


ZATVARAJU OcI PRED OTVORENOM RANOM
"Glas Crnogorca" prenosi da je "engleski list 'Bliznji Istok' od 2. septembra objavio i ovo: 'Izgleda, da ne postoji ogranicenja politici 'slobodne ruke' saveznickih vlada. Jugoslavija je bila primorana da trazi Saveznicku Komisiju da uredi teritorijalni nesporazum izmedju nje i Arbanasa, i ona bi jednako dobro uradila da zatrazi da jedna druga Komisija uredi jednom i za uvijek status Crne Gore. Sigurno nije bas prijatno srbijanskim vlastima, da cirkuliraju medju njihovim saveznicima, ovakvi dokumenti kao sto sada dolaze od crnogorskog Presbiroa. Jedan od najskorih dokumenata donosi sumarno skorasnja zvjerstva ucinjena u Crnoj Gori, iznoseci po imenu izvjesne oficire, za koje se tvrdi da su odgovorni 'za najgroznije i jedinstvene brutalnosti', i nabrajajuci citave serije dogadjaja odomacenih na Balkanu. Ove izjave ili moraju sadrzavati neku istinu, ili su potpuno fabricirane. Ako je ovo posljednje, onda bi jugoslovenska vlada dobro ucinila da se upita za prijateljstvo Italije, koja stalno daje utociste organizacije, koja se zove i radi pod imenom Crnogorskog Ministarstva Spoljnih poslova, jer ovi napadi Presbiroa, misli se, ako se koraci ne preduzmu protiv njih, da prinose Srbiji znacajno vise stete, nego fizicke agresije arbanaskih plemenika. U svakom slucaju, ovo mnogo omalovazava saveznicke drzavnike, koji zatvaraju oci prema ovoj vrlo otvorenoj rani u njihovom balkanskom uredjenju.''

"VELIKA SKUPsTINA" ? VELIKI BLEF
Kako je prenio "Glas Crnogorca", list ?L'Inion Latin', iz Pariza, u broju od 26. avgusta, donio je na vidnom mjestu clanak sa naslovom ''zivjela Crna Gora'', iz pera doktora prava zorza Desbona, advokata pri pariskom Apelacionom sudu i direktora lista ''Diplomatik Publik'', iz koga je citirano ovo: ''Jadni Crnogorci! Siromasni ljudi za koje je rat bio narocito strasan, i koji cak ne dobijaju ni nesto slicno sazeljenju! Ah! Maleni narodi! zrtvujte se za mocne sile! Koljite se! Vrsite samoubistvo!... Vasa nagrada? Uvrede. Ismijavanja. Sebicnost... Ratovali smo da bismo omogucili narodima da sami sobom raspolazu. Eto, zbog toga Crnogorci nemaju pravo imati svoju otadzbinu i da ljube svoju zastavu! Uspostava Crne Gore ? isto tako kao Belgije i Srbije ? sacinjavase jedan od uslova mira. Poslije primirja. Kej d'Orsej i Elize potvrdili su crnogorskoj vladi, da su teritoriju Crne Gore okupirale francuske trupe i da izricna naredjenja osiguravaju postovanje ustavnih vlasti ustanovljenih institucija i slobode. Zaista, cim su Austrijanci otputovali, okupacija je izvrsena od strane srbijanskih trupa, pracene bandama pljackasi i teroristickih komitadzija. Otuda i ponistenje zakona i, sljedstveno tome, crnogorske nezavisnosti; hapsenje i ubistva rodoljuba; pljackanja, silovanja, paljevine i mucenja. Zatim jedan veliki blef: Sazivanje u Podgorici jedne ''Velike Skupstine'' ? u ostalom potpuno nepoznate u Ustavu Crne Gore. Dekret sazivanja proizilazise od tri osobe bez mandata, od kojih dvojica bijahu srbijanski cinovnici. Jedna sjednica koja je trajala nekoliko sati. Sa granatama i bombama u ruci kamiondzije zahtijevaju glasanje jedne gotove rezolucije donesene iz Srbije: zbacivanje starog Kralja Nikole. Jedan direktorium je sarzioran da likvidira poslove zemlje. Direktorium od 5 clanova: tri bivsa osudjenika na tamnicu zbog ucesca u zavjeri srbijanskoj protiv kralja Nikole; jednog nepismenog i jednog mladog studenta sa beogradskog univerziteta, koji nijednog ispita nije polagao. Likvidacija se sastoji u predaji krune crnogorske Princu Aleksandru, Regentu Srbije: unuk Kralja Nikole, prima bez stida krunu svoga djeda. Crnogorci ne usvajaju te zvanicne komedije. Oni hoce da budu gospodari kod svoje kuce. To je njihovo pravo! A mi im to pravo osporavamo?! Kucnuce cas kad ce narodi, gospodari svoje srece, moci znati osigurati da se potpuno postuje njihovo pravo da sami sobom slobodno raspolazu. Nasi upravljaci vas zaboravljaju. Narod francuski vas, medjutim, nece zaboraviti! Budite strpljivi, Crnogorci! Zadrzite nadu!''

9.
Francuska je do tada bila iskreni prijatelj Crne Gore

''La Tribune Orientale'' (Pariz, 16.VIII 1921) publikovala je uvodni clanak, u kome upozorava Srbiju da je za njenu odbranu zapoceo svjetski rat, pa joj upucuje prijekor za ono sto ona sada cini prema Crnoj Gori, a od cega su Saveznici imali da brane Srbiju od neprijatelja. Napada rezim biogradski i smatra ga kao gori od zloglasnog rezima Abdul Hamida, osudjuje drzanje zvanicne Srbije i zavrsava vjerom u pobjedu pravedne stvari Crne Gore.

''PRAVEDNA STVAR MORA POBIJEDITI? (?)

''La Revue Diplomatique'' u broju od 31.VIII.1921. na uglednom mjestu donosi clanak ''Borba Crne Gore za svoju samostalnost''. Istice borbu naroda, njegovu volju i sadasnju diplomatsku situaciju; poziva se na svecane garancije Francuske, Engleske i Italije, kao i pravo crnogorskog naroda i zavrsava ovako:
''Svaka pravedna stvar mora pobijediti. Moramo i ovom prilikom da priznamo da je trijumf crnogorske stvari vrlo blizu. Da je Srbija bila malo pronicljivija, ona bi sama od svoje strane odavno vec evakuisala Crnu Goru, bez krvoprolica izmedju srbijanskih trupa i crnogorskog naroda, borbe koja ne prestaje otkako je prije tri godine otpocela, i da ne ceka da bude medjunarodnim sudom prisiljena da isprazni teritoriju crnogorsku, u koju je usla bez prava i mandata, protivno svima obecanjima Velikih Sila.''
''La Droit des Peuples'', organ medjunarodne lige za odbranu prava naroda, u broju od marta, ponovo je uzeo u odbranu Crnu Goru. Tako u uvodnom clanku naucnik Rene Klapared pise o crnogorskom pitanju i izrazava misljenje da je sa njome ?tako grubo postupljeno samo zato sto je mala?.
''L' Am Goloaz'' (Pariz, br. 62) publikovao je clanak dr zorza Dezbona, u kome on napada francuskog diplomatu Filipa Bertloa zbog podrzavanja zvanicne Srbije, cijom je krivicom ponovo zapleteno balkansko pitanje i ugrozen mir drzava na Balkanu.
''Tribin Parlamenter'' publikovala je 7. juna clanak senatora Kornea, clana komisije za spoljne poslove u Senatu, koji zigose srbijansko varvarstvo, izdajnicku, nelojalnu politiku i predstavlja je kao opasnu za Balkan i za opsti svjetski mir. Neki ostarjeli francuski profesor pokusao je da brani Srbiju od te osude, ali odmah iza toga list ''Union Latin'' utvrdio je da taj profesor, g. Oman, vec ima poziv beogradske vlade za propagandu u korist Karadjordjeviceve Srbije i za plasiranje zajma. Znamo vec kako su rentabilne te uloge...
clanak senatora Kornea vazan je i kao pojava, jer pokazuje da cestiti elementi izdizu iznad svega dobro naroda. G. Korne predstavlja u ovom misljenje naroda i struju u Francuskoj, koja se stara ne za plasiranje kapitala i dobivanje koncesija vec o tome da se bori za mir i sloga na Balkanu i u Evropi.

FRANCUSKA TO NE SMIJE DOZVOLITI

''Revi Diplomatik'' u br. od 31. maja i ''Revi Internasional'' u svesci od juna t.g. donijeli su simpaticne clanke u korist Crne Gore. Citirajuci izjavu: g. dr soca, koja je izasla u ''Tanu'', od 19. maja t.g., list zavrsava:
''U proslosti je Francuska, pored Rusije, bila uvjek iskreni prijatelj Crne Gore. Treba se nadati da moderna i republikanska Francuska, vjerna svojim obavezama i tradicijama, nece ni po koju cijenu dozvolitim da se ma kakav atak izvrsi na neprikosnovena prava Crne Gore.
Ako prelistamo istoriju, vidjece se, da se, ne samo istorija sviju zemalja, nego takodje i najpametniji ljudi Evrope posvetili Crnoj Gori najslavnije stranice. Veliki Gledston je rekao: 'Nezavisnost Crne Gore i njeni herojski podvizi prevazilaze one koje su pocinili heroji Termopila i Maratona?.
Sinovi Crne Gore, kao i njihovi zvanicni predstavnici prijesli su zemlje i more i dodjose u Francusku da tu nadju, u danima izgnanstva, svoju drugu otadzbinu. Francuska to ne smije ignorisati. To je njen dug casti! Ona sacinjava najdragocjeniji kamen njene velicine i njenog prestiza u svijetu. Francuska je u cijelom svijetu poznata kao pokroviteljica malih drzava. Ona ne smije nikad napustiti svoj sveti ideal, koji ju je nacinio velikom i koji je mogao oko nje okupiti u ratu toliko malih naroda. Njen slavni drzavni poglavar Poenkare, zar licno ne pisase 24. novembra 1918. da ''Francuska nije zaboravila junastvo kojim je Crna Gora ustala. Ona zna patnje naroda crnogorskog... Crna Gora ceka s uvjerenjem svoju restauraciju u svoju slavu. Nasa zemlja nece zaboraviti one koji su bili partizani pobjede. Jedan pogled na proslost ce uvjeriti da samo pod tim uslovom moze biti lijepa i trajna ta pobjeda?.

KRALJ ODBIO SRPSKU APANAzU

Ovdje saopstavamo i komunike Kraljevske Vlade, koji su donijeli u cjelini pariske agencije Radio, Pres Asosije i Azane de Balkan, a koji je, bio bilo u cjelini bilo u izvodu, publikovan u raznim francuskim listovima:
''Pitanje Crne Gore je jedno internacionalno pitanje, koje jos nije rijeseno. Ono mora biti tretirano od strane Konferencije Mira. Garancije Velikih Sila su izricne, isto kao i deklaracije da pitanje Crne Gore mora biti tretirano od strane svih Velikih Sila na Konferenciji Mira.
sto se tice novosti koje se rasprostiru iz Beograda da je srbijanska vlada odlucila da ponudi kralju Crne Gore godisnju apanazu od 300.000 franaka da se odrece svojih prava na krunu Crne Gore, one su primljene sa gnusanjem u crnogorskim krugovima.
Slicne su ponude, uostalom, bile cinjenje kralju Nikoli u jesen 1918. i u avgustu 1919. On je izjavio, odmah u to doba, da se ne tice njegove licnosti; posto su cast i pravo crnogorskog naroda jedino u pitanju, oni ne mogu biti predmet nikakvog trgovanja.
Kruna Crne Gore je iskljucivo svojina crnogorskog naroda; kralj je samo njen nosilac. Zbog toga je crnogorska vlada ovlascena, i u ime Nj. V.Kralja da izjavi da ce svaka eventualna ponuda u tom smislu biti odbijena sa najvecim gnusanje.
I od prije crnogorski upravljaci nijesu nikad cinili, niti ce ikad ciniti, trgovinu sa crnogorskim pravima.
Crnogorci nastavljaju borbu i nece poloziti oruzje, sve dok Srbija ne evakuise Crnu Goru?.

ATENTAT PROTIV NEZAVISNOSTI

List ''Pari-Sid-Uest'' u dva posljednja broja, januar 1921. u rubrici spoljne politike, donio je dva energicna clanka u odbranu Crne Gore. Ostro osudjuje nasilja Srbije, za koju kaze da nema u Francuskoj potpore, do u izvjesnim cinovnicima, a koji su za to potplaceni. Poziva Francusku da postuje zadanu rijec. clanak se zavrsava sa vjerom u pobjedu 'svetih i nepokolebivih prava Crne Gore', da ce 'neumitna privda donijeti triumf Crne Gore, a kaznu njenim neprijateljima'.
''Rekler'' ugledni pariski list u svom broju od 27. decembra, donio je clanak koji saopstavamo u navodu:
''Ta novost, koja je mozda istinita, izgledace u toliko prije vjerovatna onima koji poznaju crnogorske stvari ukoliko je tesko razumjeti kako razlozi na koje se ta odluka poziva mogu opravdati jedino takvo rijesenje. S druge strane, rapalski sporazum bio je ucinjen izmedju Rima i Beograda, bez prisustva Crnogoraca. Isto tako, izbori o kojima je rijec nijesu bili u Crnoj Gori nista drugo, do jedna strahovita sprdnja, nametnuta od strane srbijanske tiranije.
Izgleda nam, dakle, tesko objasniti sa tim jednu mjeru koja nije, u stvari, nista drugo do diplomatsko priznavanje jednog atentata protiv nezavisnosti jedne drzave koja hoce da ostane suverena, i koja je to uvijek bila za toliko minulih vjekova. I ta se zemlja borila za saveznicku stvar, tako dobro, da u jednom neobino mutnom i ocajnom momentu rata, nije oklijevala da se zrtvuje za spas srbijanske armije u povlacenju''.
''Gazeta del Popolo'' u svom broju od 28. decembra publikovala je, od strane svog predstavnika u Parizu, dug clanak i intervju g. Ministra soca o politickoj situaciji Crne Gore. Dopisnik navodi da je povodom vijesti o opozivu francuskog poslanika ucinio posjetu Vladi Crne Gore u njenom zdanju u Neiju ''na kojem se pod burnim nebom bijesno leprsa narodna zastava'', ili ''duhove sam nasao vedre, pune odlucnosti za borbu i pobjedu''.


NE GOVORE O RAZBOJNIsTVU SRBIJANACA
?Glas Crnogorca? objavljuje da je ''Vag'', list socijalisticki, koji izlazi u Parizu, u svome broju od 19. avgusta, na uvodnom mjestu donio clanak pod naslovom ''Razbojnici''. Pisac clanka je direktor lista, cuveni publicista g. Pjer Brizon, francuski narodni poslanik. U clanku se kaze: ''Svako govori u Francuskoj, u Engleskoj o velikom ratu zapadnog kapitala protivu Rusije. Ali, niko ne govori o razbojnistvu Srbijanaca ? tijeh jagnjadi iz 1914. koji su bili povod rata.'' Zatim saopstava u izvodu raport komandira Ivana, potprucnika Boza i zemljoradnika M. Bulatovica o zlocinima i zvjerstvima koje su Srbijanci pocinili u Rovcima. Zavrsava ovom teskom optuzbom: ''I treba reci jos da smo, toboz radi pomoci onih srbijanskih razbojnika, upali 1914. u rat, u kojemu je bilo 12 miliona mrtvih?. U slobodoumnim krugovima francuskim clanak je izazvao citavu senzaciju i otvara oci i onima koji jos ne vide kakvu opasnost predstavlja zvanicna Srbija. Savjest se revoltira pred grozotama koje Srbijanci cine u Crnoj Gori, a na koje ih goni bijes i korupcija njihove krvave dinastije i njenih saucesnika".
?OPsTE JE GNUsANJE?
?Glas Crnogorca? dalje pise: ?Prilikom opoziva francuskog poslanika kod Kraljevske Vlade, moze se utvrditi da je cjelokupno francusko javno mnjenje na strani Crne Gore. Nije se naslo ni jednog pojedinca, ni jednog lista koji je imao kurazi da odobravanjem proprati taj postupak francuskog Ministarstva Spoljnih Poslova. Pojedini listovi ostampali su bili lazne vijesti iz Beograda, ali kad je Kraljevska Vlada dala svoje saopstenje i demanti, utisak je bio nepovoljan za Srbiju, i u Francuskoj danas samo se moze cuti osuda protivu politike Srbije i njenih pomagaca. Opste je gnusanje protivu nasilnicke politike i protivu sistema lazi i korupcije, koju Srbija bezocno siri pred ocima civilizovanog svijeta bez straha za buducnost i sramotu koju time nanosi svome narodu. Na vijest o opozivu francuskog poslanika, mnoga ugledna lica kako francuska tako i drugih narodnosti, dosla su u sjediste Kraljevske Vlade u Neji kod Priza, krajem prosle godine da se obavijeste i izjave svoje simpatije. Druga, pak, pismima i telegramima izjavila su svoje simpatije i gotovost da do kraja ostanu uz borbu Crne Gore protivu njenih neprijatelja ma ko oni bili. Nekoliko Francuza ponudilo se da i oruzjem stanu pod birjak crnogorski, ako tu ustreba. Svi nam dovikuju: ''Ne klonite, Crnogorci u vasoj borbi! Svijet ste ubijedili u vase pravo: pobjeda ce doci!''

PROTEST CRNOGORACA U FRANCUSKOJ
Crnogorci u Francuskoj uputili su na francuski narod ovaj protest: ''Crnogorci, koji su izbjegli ispred neprijateljske najezde i koji se bjehu sklonili pod okrilje njihove velike saveznice Francuske, pretrpjeli su danas isto toliko gorskih iskusenja kao u danima njihove ekzode. Oni bjehu upravili sve svoje nade na Francusku, utociste njihove Vlade u onim gorkim casovima. Na nesrecu, odluka koju donijese francuski upravljaci pokolebava njihove nade, jer ta odluka vrijedja njihovu zemlju i pravo slobodnog opredjeljenja. Mi natavljamo da vjerujemo da francuski narod nece nikad odobriti akt svojih upravljaca i da ce njegova ziva simpatija uvijek ostati na strani slabih i potlacenih. Milioni zivota palih za Pravo i Slobodu uzvikuju: 'Pravda!' dok na nasim ognjistima ponovo toci krv, prolivena od strane zlocinacke oligarhije iz Biograda. U slucaju da bi civilizovani narodi dozvolili da ti zlocini budu izvrseni do kraja, neka znaju da ce crnogorski narod, on sam, nastaviti borbu ili do istrjebljenja, ili do trijumfa svoga prava slobodnog raspolaganja samim sobom''..
.

10.
Crna Gora ne moze umrijeti

"Glas Crnogorca" pise i o zalaganjima Rusije za pravedno rjesenje crnogorskog pitanja, prenoseci da je zvanicna Moskva, uz ostalo, uputila Konferenciji u senovi (1922) ostar protest zbog nepozivanja predstavnika Crne Gore na taj skup. Potom nastavlja:
«Osim note predsjednistvu Konferencije u senovi, kojom je ruska delegacija pitala zasto Crna Gora nije pozvana na Konferenciju, cicerin je u noti od 30. aprila o.g. upucenoj Konferenciji govorio o Crnoj Gori, a takose o Hrvatima i Makedoncima. Srbijanska delegacija protestovala je zbog toga pismom od 4. maja, upucenim cicerinu, u kome, izmesu ostalih lazi, stoji, da je crnogorski narod, navodno, odlucio slobodno o svojoj sudbini u novembru 1918. g. a u stvari u sramnoj i laznoj, takozvanoj 'Velikoj Narodnoj Skupstini'.

Povodom ovoga predsjednik Vlade, general Vucinic uputio je iz Rima telegrafsku zahvalnicu cicerinu, kojom je dokumentima pobio lazi srbijanske delegacije. Sa svoje strane, ministar spoljnih poslova dr soc, uputio je, u ime nase delegacije u senovi, u istom smislu, notu ruskoj delegaciji.
Zbog ovoga srbijanska vladina stampa ponovo se ozlojedila na Rusiju, te, primjera radi, navodimo sto o tome veli ''Samouprava'' od 7. maja o.g.
''Prije neki dan odigrao se na senovskoj Konferenciji jedan skandal, koji ce, vjerovatno, ostati jedan od najvecih, koji su se na njoj odigrali. G. cicerin je pokrenuo u senovi pitanje ugnjetalih masa u nasoj drzavi, i ? vaj koliko neuracunljivosti! ? on je optuzio nasu zemlju da tiranise Hrvate, Makedonce i Crnogorce. On se oslanja na Sofiju, na takozvane agente Mihaila Njegosa i na Radica. Ali, on se ljuto vara kad sve to cini. Taj put je daleko od svega sto bi nas navelo na ma kakve izmjene u nasoj korektnosti, nasoj lojalnosti i u nasoj neutralnosti. U nasoj zemlji se jos postuje pravo i jos stite slabi, kao sto je to uvijek u njoj bilo''...
Predsjednik Komesara, narodni komesar za spoljne poslove Ukrajinske Socijalisticke Sovjetske Republike, g. Krostijan Rakovski, poslao je sljedece pismo bolonjskom centralnom komitetu za nezavisnost Crne Gore:
''Gospodine Predsjednice! U odgovoru na Vase pismo (br. 635) od 16. maja, koje sam primio dok sam se jos bavio u senovi, cast mi je saopstiti Vam, da je ruska delegacija u dva maha naglasila Konferenciji nepravdu ucinjenu crnogorskom narodu, s kojim je Srbija postupila kao s kakvim porobljenim narodom, a bez njegove konsultacije. Ruska je delegacija postavila pitanje: zasto Crna Gora nije bila pozvana na Konferenciju, a zatim smo i u svom, dobro poznatom, odgovoru g. sanceru u pitanju Georgije, protestovali protivu nepravde ucinjene Crnoj Gori.»

CRNOGORCI PRVI NA BALKANU IMALI NEZAVISNU DRzAVU

''La Revi Kontemporen'' (Pariz, maja 1922.) publikovala je clanak svog direktora Anri D' Osmana pod naslovom ''Crna Gora ne moze umrijeti'' ove sadrzine:
''Crna Gora je mala zemlja, ali koja moze podmirivati svoje potrebe. Njena obilna bogatstva ocekuju samo eksploatacije. Njene sume, a da i ne govorimo o rudama, predstavljaju 120 miliona kubnih metara industrijskog drveta prvoga reda; sada ih cijene na nekoliko milijardi. Osim toga, naknada ratnih osteta, koje se duguju Crnoj Gori, bile su procijenjene na Konferenciji u Sia na 723 miliona. Prema tome, rekonstitucija ove zemlje je osigurana.
Narocito hocu da pokazem da to napominjem ovdje da bih demantovao verziju, rasprostranjenu od njenih neprijatelja, da Crna Gora ne moze opstojati bez pomoci sa strane. Ako Crnogorci nijesu znali bolje eksploatisati prirodne izvore Otadzbine, to je za to sto su u toku vjekova bili primorani da stalno brane oruzanom rukom njihovu slobodu. Mesutim, sa teritorijalnim prosirenjima, koje joj pripadaju po etnickom, istorijskom i ekonomskom pravu, njeno stanovnistvo popelo bi se na jedan milion. Njena buducnost, dakle, osigurana je.
Ne treba zaboraviti, takose, da su Crnogorci stvorili prvi na Balkanu svoju nezavisnu drzavu, koja je kao takva priznata od 1076. g. u mesunarodnim odnosima. Crna Gora ostade slobodna, cak i onda kad ostale hriscanskske drzave, podrazumijevajuci i Srbiju, stenjahu pod turskih jarmom. Napad Austro-Njemacki 1914. uvrsti Crnogorce na stranu Saveznika, i ako ih je ratna sreca osavila, ipak sve pokazivase da ce im se osigurati dostojna reparacija.
Izjava g. predsjednika vlade Brijama (1917), predsjednika Poenkare-a, g. Pitoma, ovdasnjeg ministra spoljnih poslova (191, kao i mesaza g. predsjednika Vilsona u americkom Kongresu, od januara iste godine, kategoricne su u tom pogledu. Vrhovni Savjet od 13. januara 1919. bjese odlucio, ''da ce Crna Gora biti predstavljena jednim delegatom, ali pravila odnosno odresivanja toga delegata bice fiksirana onda, kada politicka situacija toga naroda bude rasvijetljena.''
Zna se sto je docnije s njim bilo. I pored te odluke, kojom je nasilna aneksija Crne Gore od strane Srbije ponistena, vlada biogradska organizovala je jednu prividnu narodnu konsultaciju, koja, pod protekcijom srbijanskih bajoneta, jednostavno, aneksira Crnu Goru Srbiji.
Poslije takvih intriga, u kojima bi umijesan g. Andrea Bartolo, kojega je g. Poenkare zauvijek udaljio iz Kej d' Orseja, ta nepravda bi dozvoljena! Mi cemo to znati jednog dana, ali ljudska savjest, ta neminovna pravda, o kojoj govorase Gambeta nece dozvoliti Srbijancima da stave, tako reci, u njihov dzep jednu 1000-godisnju drzavu, jedan herojski i kavaljerski narod. Francuska, koja se borila 4 godine za trijumf pravde, ne moze tolerirati takav postupak... I Njemacka je pokusala nametnuti svijetu tu monstruoznost, ali sila ne nadvlasuje pravo. Mi to bar mislimo.
Zakonita Vlada Crne Gore uvijek je zahtijevala za tu zemlju jedan plebiscit, koji cak nije bio osporavan, stanovnicima Koruske, slesviga i slezije. Sadanja situacija Crne Gore ni u cemu se ne razlikuje od one u Belgiji i Srbiji, koja je bila stvorena austro-njemackom okupacijom. G. Bonomi, predsjednik italijanske vlade, zar nije potvrdio, u svome govoru od 23. jula 1921. da ''sadanje fakticko stanje Crne Gore, stvoreno od strane Srbije, nije dobilo nikakvu mesunarodnu sankciju.''
Saveznicki skupovi nijesu imali kurazi da pristupe rjesavanju crnogorskog pitanja, tj. da prinude Srbiju na evakuaciju Crne Gore, da bi crnogorski narod mogao slobodno raspolagati samim sobom.
Mesunarodna Konferencija u senovi, na kojoj nijesu bile vise evropskih drzava, jeste ekonomskoga reda. Mi, takose, ne vjerujemo da ce ona uzeti u pretres koje pitanje politickoga reda. Mesutim, mi vidimo, da je Vlada Crne Gore podigla energicno svoj glas pred tim areopagom. Dedegacija Crne Gore podnijela je Konferenciji memoar o trazenjima Crne Gore. Ta delegacija bila je primljena od predsjednika Konferencije g. Fakte, kao i raznih drugih licnosti.
Mi smo uvjereni da ce doci dan, kada ce se pravda dati gorstacima Crne Gore, koji traze svoja prava, kao sto Francuzi neumorno traze svoja.''

PISANJE sVAJCARSKE sTAMPE

?Glas Crnogorca? pise i da zenevski list ''Droa de Pepl'', u broju 2, donosi dva clanka o Crnoj Gori, od kojih jedan glasi:
«Da ne govorimo o skrivenoj sili novaca. Ali, cudimo se pravcu koji su ponekad uzele ta volja pravice, ta zelja za mirom, osnovana na postovanju prava, tako cesto i tako jako isticane za vrijeme svjetskoga rata. Treba li uporesivati tu volju, tu zelju, sa morskim valovima koji, polazeci iz tolikih daljina, tako visoko uzrasli, tako velicanstveno naduti udarajuci o obalu, nista drugo ne daju, do jedino prizor njihove nemoci i njihove ljage?
Ja sam sebi ponekad postavljao to pitanje, a poglavito misleci, dok je svi zaboravljaju, na ?srbiziranu? Crnu Goru. Zasto takva nepravda? To je zbog cega se pitala, tu skoro, italijanska komora pri slusanju raporta komisije, koja isticase taj cudnovati slucaj da Sen zermenski Mir smatra kao ugovarace drzava koje su ponikle raspadom Austro Ugarske i koje su tretirane mnogo drukcije od Austrije, kao da nijesu sa njom bile u ratu, u istoj mjeri kao ona, dok druge drzave, na primjer Crna Gora, nijesu bile ni primljene na Konferenciju...
Crna Gora se borila za Saveznike. Saveznici je za to kaznjavaju. Oni su je smotali. Moglo se ocekivati od pobjedonosnog udruzenja demokratskih nacija nesto drugo, a ne ovakva podvala.
U vremenu kad imasase ljudi, takve sramote ne trpljahu se. Bez materijalne sile, jedino sa muzestvom njihova duha, bijahu heroji Prava, vitezi Ideala, koji se nikad uzalud ne prizivahu. Rat 'moralizatorski, nurifikatorski, i regenatorski' izgleda da je pogubio sve te ljude. Zar nema nijednog od njih da postavi, sa vise autoriteta nego sto to ja mogu, to zalosno pitanje: A Crna Gora?»

HRANE SE PROKUVANIM LIscEM

svajcarski list ''Zurnal de Zenev'' u svom 103. broju, donosi ovaj clanak:
«Pocev od 1. januara 1916. Crna Gora je izgubila svoju slobodu u borbi protiv svojih napadaca. Svu svoju malu srecu sistematski je upropastila. Sada se ta zemlja bori za svoj opstanak. Nema stanovnika koji ne mora da se postara za koje zrno psenice, za svoju kucu, a za odjecu i obucu ni govora nema. U njihove slamom pokrivene kuce ne ulazi nista drugo, nego lisce biljaka, koje ni koze nece da brste; oni ga kuvaju dokle god gorcina iz njega ne izase i onda se hrane tim pokuvanim ostatcima.
U jednom selu od dvadesetak kuca, deset porodica milostinjom produzuju svoj napaceni zivot. To bijedno i nesrecno stanje koje sada tamo vlada postaje sve gore...
Prosla zima i proljece provedena je nekako zahvaljujuci posredovanju Amerike, koja je donijela vece kolicine namirnica, odijela i ljekarija. Ali ta je pomoc obustavljena, jer se Amerika povukla i racuna se, da je najmanje od novembra pa do sada, kada situacija nije poboljsana, 80.000 dusa (Crna Gora sada ima nesto vise od 200.000 stanovnika) umrlo od gladi. Narod cini sve sto je moguce da se spase od katastrofe. Svaki najmanji kutak je obrasen, ali nije samo pomoc narodu iscrpljena, narocito humana. Nedostaje dovoljni broj ljudi za rad potreban.
Stanovnistvo je vecim dijelom sastavljeno od udovica i sirocadi. Polja su obrasena ali ove godine nece donijeti roda. Ona su upropasceni od crnih malih insekata, skakavaca, koji cine pojavu za vrijeme rata i od kojih se ne moze sprijeciti pustosenje. Proslog ljeta oni su opustosili okolinu Podgorice; ove godine donijece bijedu cijelom narodu.
To je situacija u Crnoj Gori. To su izgleda na buducnost te zemlje i njene zetve. stavise, uvoz je zaustavljen, Crna Gora podnosi danas slucaj kojem se ne moze naci ravna.»



SAVEZNICI SU BILI NEKOREKTNI PREMA CRNOJ GORI
»Sarajevski list ''Srpska Zora'' broj 277, od 21. marta, donijela je ovo: ''G. Risto Popovic, biv. ministar u Crnoj Gori, objelodanio je 18. marta o.g. ovu veoma znacajnu izjavu o Crnoj Gori: 'U jednom od proslih brojeva 'Obzora' izasla je izjava g. Mirka Mijuskovica 'Obzora' izasla je izjava g. Mirka Mijuskovica, biv. crnogorskog ministra, a u pitanju ucestvovanja Crne Gore u svjetskom ratu. To mi je dalo povoda, da i ja o tome recem nekoliko rijeci, uvjeren da cete im dati mjesta u vasem listu. Akceptiram u cjelini izjavu g. Mijuskovica i izjavljujem: 1. Da je Crana Gora bez ikakvog organicenja i bez ikakvog pritiska sa ma koje strane, dosljedna bratskoj duznosti i osjecajima prema Srbiji i drzavnim amanetima, stala uz Srbiju i vezala svoju sudbinu sa njenom sudbinom, i to prva od sviju Saveznica, i u vrijeme kada se jos nije znalo ni kakvo ce drzanje zauzeti Rusija. U toj njenoj odluci nijesu je mogli pokolebati ni sjajna obecanja bivse Austro-Ugarske monarhije, ni savjet jednog od danasnjih saveznika ?da bude mirna?. 2. Da je u toj borbi izdrzala sa najvecim samopregorijevanjem i potpuno ispunila svoju zadacu. Podlegla je daleko nadmocnijem neprijatelju, jer je bila iscrpila sve svoje sile. Sa zadovoljstvom konstatujemo otvoreno i casno priznanje nekih listova, npr. ''Balkana'' br. 17, zasluga Crne Gore, njene vojske, njenog kralja, njene vlade i njene Narodne Skupstine. Idem jos i dalje i izjavljujem: Crna Gora, njena vojska, njen kralj, i njena vlada nijesu izdali Saveznike, vec naprotiv - Saveznici su njih napustili u najtezim momentima ostavili i bez pomoci i bez prijateljskog savjeta. Za sve vrijeme trajanja rata Crna Gora bila je i lojalna i korektna prema Saveznicima. Saveznici prema njoj nijesu bili takvi. Istorija ce ovo utvrditi i kao istinu zabiljeziti! Danasnje neozbiljno pisanje nekog dijela stampe, dokazace samo to, da je nepravilan put, kojim se poslo k nasem ujedinjenju, i da se za taj ideal sviju nas, pored tolike krvi, nepotrebno trazila i moralna smrt upravljaca Crne Gore. U stanju sam sve ovo dokazati i sa svojim drustvom braniti pred svakim nepristrasnim sudom nas ispravan i patriotski rad''.»

11.
Zlocinci priznaju grijeh vlast nad narodom surova

"Glas Crnogorca" u broju 96, pod naslovom "Zlocinci priznaju grijeh", objavljuje i sljedece:
«"Stojan Protic, kao pred smrt, osjeca na dusu tezinu grjehova, zavjerstava i zlocina, sto ih je Srbija, on i njegovi drugovi, ucinili protiv Crne Gore i njenog naroda.
Izvjesni radikalski listovi donosili su clanke o zvjerstvima zvanicne Srbije u Crnoj Gori. cak i 'Tribuna' (28.IX 1920) otkrila je i priznala sva ona strahovita zvjerstva, o kojima smo pisali u nasem listu. 'Obzor' (Zagreb, 4.V.1921) i 'Radnicke Novine' (Biograd, 6.XI.1920.) to su potvrdile. Sve ove novine priznale su grijeh svojih gospodara i svoje sopstvene tek onda kad su zlocinici uhvaceni na djelu od strane Velikih Sila i stranih humanitarnih misija, koje su se o tome uvjerile na licu mjesta."

RADIKALI UKAZUJU NA ZLOcINE
"Sad je dosao red na list Stojana Protica ? 'Radikal' (25., 26., i 27. februara 1922.) i sam priznaje nesnosno stanje i zlocine, koji se vrse nad crnogorskim narodom od strane srbijanskih 'vlasti' i njenih agenata i spijuna. U tim clancima Crna Gora naziva se zemlja jauka ? Jaukovina. Toboznji srbijanski 'okruzni nacelnik' u Niksicu napada se za krivice, zbog kojih je 'smijenjen sa svoga polozaja':
'Milu Bogu hvala, kad i dahiluku ovoga nikogovica (koji se hvali da mu prezime datira iz XIII vijeka) dodje kraj. Jer, dosta je nas narod za dvije godine jaukao pod uobrazenjackom kamdzijom ovog nacelnika iz XIII vijeka, za koga svi Drobnjaci tvrde, da su ga gradili askeri, kad mu je majka nosila buvaricu na Lever?Taru da prodaje. Sin Radovana Kolancine iz Pridvorice, ovaj se tankolozovic skolovao u Turskoj pod Abdul Hamidom, gdje je poprimio i sve turske manire, ideologiju i prljavstinu. Taj ni po godinu dana nije presvlacio kosulje, ni izuvao carape s noga, sve dok mu se na njima na raspanu. Dobivsi pod kraljem Nikolom sluzbu, zakleo mu se na vjernost. Za vrijeme rata s Austijom bio je pisar vojnog suda, tad su mu Mendzo Blagotin i Vujovic iz Mokre Njive pisarsko gospodstvo malo izmedju ruka propustili u Banjanima. Na povrsinu ga je iznio poznati politicki kreten Marko Dakovic, za vrijeme svog predsjednikovanja u Izvrsnom Odboru, postavivsi ga, kao svoga prisidjeldiju, prvo za predsjednika prvostepenog suda u Pljevljima, a zatim za okruznog nacelnika u Niksicu, sa zadatkom: da Marku, Miju Socici i sebi pripremi teren u ukvrzi duhove u niksickom okrugu, za slucaj novih izbora za narodne poslanike. I zaista, cim je dosao u Niksic, Jaukovic se upregao u jaram famozne 'kuzine sa tri coska' i opkolno se najgorim moralnim olosem... Da bi pokazao da je sila i vlast, poceo je svako vece u deset sati ici od kavane do kavane, te licno izgoniti konsomante iz njih, cime je, naravno, nacelnicki polozaj u ocima ovog patrijahalnog svijeta srozao na nivo pandura... Jaukovic je svojom rukom u svojoj kancelariji batanao Bekicu Mizovica, gospodjicu Svetu Uscumlic i druge."

NIKsIc POPRIsTE cUDA I POKORA
"Policiski pisar Ilija Kastratovic, koji je za sve vrijeme okupacije bio svapski cinovnik i koji je prije rata imao da odgovara pred sudom za bracni prekrsaj i kopile u Pivi, bio je za sve vrijeme Jaukoviceva nacelnikovanja njegov najpovjerljiviji desnokrilnik. Pod izgovorom da oduzima vojnicko odijelo i obucu, Kastratovic je, usred dana i nasred pazara niksicskog, medju hiljade muskog i zenskog svijeta, ostavljao gole i bose i bez gaca seljake i gradjane. Taj isti gospodin ima obicaj da u ponoci ispituje okrivljene i hapsi pod zandarmerije, kojom ih prilikom najnemilostivije bije i pretuca. Naravno, da to ne moze biti bez znanja i naredjenja Jaukoviceva.
Dok po niksickim nadlestvima nema ni cestitih stolica, dotle se Jaukovic u svom stanu sluzio namjestajem iz dvora kralja Nikole. Radoznali smo, da li ce mu kum Pero 'cuk' dozvoliti, da, kad bude definitivno napustio Niksic, ponese sobom dvorske stvari, kao sto su i neke ranije 'velesile' ucinile. Uostalom, to bi bilo potpuno u karakteru ovog beskaraktera, koji je dosao u Niksic go kao prst, a koji sad iz njega iznosi pune bisage i koji se toko nasuo, da cak i u Pljevljima kuce kupuje.
Kad je sekretar okruznog nacelstva, g. Radovan Tomic, za vrijeme Jaukoviceva odsustva, uspio da preko zandarmerske patrole rani i opkoli u Drobnjacima komitskog vodju Muja Basovica, Jaukovic je pohitao iz Pljevlja u Niksic i odmah naredio: da se svaka potjera za Basovicem obustavi. A to, kazu, za to sto mu je Basovic porucio, da ce mu poklati familiju, ako ga ne ostavi na miru.
U nizu podviga ovog nacelnika iz XIII vijeka je i svojevoljno stvaranje i favoriziranje kontra-komitskih ceta, koje su za narod i postene gradjane gore od pravih komita. zrtva ovih varvara bio je cak i jedan zandarm u Rudom Polju, a zrtva opet sadiste Jaukovica bio je uzet Vuksan Zmajevic, koji je na Bardanjoltu, pri opsadi Skadra, osakacen, i koga su prvo, kontra-komiti opljackali, pa onda Jaukovic izbatinao i bracu mu pohapsio.
Najzad Jaukovic se nije ni najmanje ustrucavao da o prilikama u okrugu i o svojim protivnicima salje u Biograd lazne i tendeciozne izvjestaje, da nepovoljne tuzbe adaptira ili nikako i ne zavodi i da donosi nezakonite i sailaginska rjesenja protiv casti i sigurnosti protiv svakoga ko bi mu se i sa cim zamjrio. Prisiti nekome epitet komuniste, pa ga, kao takvog, podvrgnuti policijskom gonjenju, to je njemu lakse bilo nego popiti casu serbeta za jaslama rasisima Muja, u osjenci Jokine kotule, pred ikonom Blumovom i u krugu sviju onih koji su po paragrafu 85. imali da odgovaraju.Poslije svega ovoga cuda i pokora, kome je nas nesrecni Niksic bio popristem, trebale su skoro tri godine dana, pa da nadlezni u Biogradu progledaju... I mjesto da za ova i ovakva svoja nedjela ovaj tipus iz XVIII vijeka ide pod sud, on prosto biva smijenjen! Hanralih! I ejvalah im na tom! Ali, neka sad ministar pravde pazi, da mu ova smrdibuba ne uleti u lonac...''»

OSUDA «OSLOBODILAcKOG» REzIMA
"Glas Crnogorca" prenosi i ovo:
«''Radnicke novine'' (br. 216.) donijele su clanak o izborima, koji ovako pocinje: ''Najzad, posljednja medju posljednjima, Jugoslavija izlazi pred sud svoga naroda poslije pune dvije godine otkako se 'oslobodila' i 'ujedinila'. Za dvije godine nijesu smjeli da upitaju narod kako se osjeca u novoj drzavnoj zajednici, kako misli o radu svojih 'oslobodilackih' vlada. I kad je narod htio da progovori, kroz stegnuta usta ? koliko su mu najstroziji zakoni o stampi dopustali, koliko mu je brnjica cenzire ostavljala daha ? i to malo glasa satirano mu je zandarskom pesnicom u grlo: jer je taj glas bio osuda 'oslobodilackog' rezima. I pune dvije godine politicki trgovci burzoaskih partija, koji su se izmjenjivali na vlasti, proveli su poglavito u borbi sa narodom, koji je htio da progovori, da osude zlocinacku, pokvarenu, reakcionarnu i protivnarodnu politiku...''Republika', govoreci o ekonomskim i politickim prilikama u Crnoj Gori, medju ostalim kaze: - Neosporno u Crnoj Gori utrosena je ogromna suma novca, proporconalno vise nego u ma kojoj drugoj pokrajini.Pitajuci se: na sta taj novac ide, list dodaje: - Taj se novac trosi i nemilice baca na povjerljve svrhe. Usljed ovakvog ekonomskog 'blagostanja', masa radnog svijeta, koja je za vrijeme rata iz Amerike i drugih zemalja dosla, primorana je da ponovo napusta svoju otadzbinu i da u amerikanskim i drugim rudokopima ostavlja svoje zdravlje i zivote i otuda izdrzava svoje porodice.
Svojim naopakim nacinom rada i upravljanja stvorili su veliku provaliju izmedju naroda, njih samih i danasnjeg sistema uprave, koja se ne moze nicim premostiti.Zato narod ove pokrajine sa nestrpljenjem ceka dan izbora, kada ce se dostojno oduziti svojim laznim apostoima i pokazati im da su oni nedostojni zastupati njegove interese.»


SVE cE TO BITI UZALUD GRIJESI cE BITI KAzNJENI
Kako prenosi "Glas Crnogorca", beogradske ''Radnicke Novine'', u broju 122, pod naslovom ''Nek se ima'', objavile su ovaj clanak: "Vlada u Beogradu pozvala je 80 'vidjenih' ljudi iz Crne Gore da pomognu u teskome poslu koji ona obavlja 'za srecu i dobro' naroda ove pokrajine. cudna je stvar koliko je nesrecan narod u Crnoj Gori! Za vrijeme rata prepolovljen, imovina mu sva unistena, jos i sada neobnovljen saobracaj, on je danas u takvom polozaju da, primoran da placa kukuruz 4 dinara, mora formalno da umire od gladi. Vlast je nad narodom surova. Sve metode unistavanja zivota primjenjuju se, cak se i kuce pale. To se cini u namjeri da se kazne pristalice bivseg kralja Nikole. No, u stvari, tu ne moze biti rijeci o pristalicama bivseg kralja. Kada je u pitanju narod, to je jedno prosto podmetanje laznih uvjerenja od strane vlasti, a stvar je, pak, prosta i drugog karaktera. Narodu koji je upropascen nije davana pomoc. Javnih radova nema, saobracaja nema, uvoza nema. I prirodna je stvar da narod trazi spasenje iz takve situacije. U ujedinjenju ocekivao je ne samo na nacionalnu nego i kulturno socijalnu dobit. I danas kruna moze jedino da blagodari tome sto su u pocetku narodom vladale takve dvije nade, inace nikakva dinastija ne bi bila te srece da poslije evropskog rata rasiri svoju vlast nad narodom u Crnoj Gori. Nesreca je za narod bila sto je on u prvim danima bio rastrojen i bez i najmanje objektivnih poznavanja svega onoga, sto se moglo predvidjeti kao siguran cilj ondasnjih i danasnjih mjerodavnih, te su ovi mogli i uspjeti da prijevarom raisre svoju vlast nad narodom i da ga izloze tako strasnoj bijedi. Danasnja drzavna vlast uzela je prema narodu stav porobljavanja. Kakvi su tamosnji organi vlasti, moze se zakljuciti iz toga sto oni svim silama rade da se narod umiri i tako 'umiren' da u masama umire. Narod je u tom pogledu bio nesrecan, i u tome pogledu sto nije imao sposobnih i idealnih ljudi, kada bi prihvatajuci sudbinu njegovu ostali dosljedni pozivu covjeka. Oni su uveliko nesposobni, slabog karaktera, u velikom broju krivci za ranije nesrece pricinjene narodu, i gotovi su da za razne burzoaske partije nasilnim mjerama stvaraju teren u narodu. A kako zivi taj narod? Ima primjera da covjek po 3 dana ide pjesice kolskim putem, da kupi 8 kila brasna za porodicu. Prevozna sredstva nedostaju, jer ih je drzava stavila na raspolozenje plemstvu mlade jugoslovenske drzave. Prije izvjesnog vremena, jednome domu, koji je za vrijeme ovog strasnog rata bio unisten, obecana je bila pomoc od 20.000 dinara. Od toga nije dato nista. Stvar se svrsila prostom prijevarom. Najnovija stvar dosta je interesantna: Vlada je pozvala 80 'vidjenih' ljudi da sa njima 'upravlja' narodom i pomogla je ove 'nesrecne' ljude sa 150.000 dinara. Kao sto se vidi, silan skok! Ovima je bila u mogucnostima dati toliku sumu novca, pa je cak bila i toliko 'dobra' da ih je izvela pred regenta i tako mu dala priliku da on izvrsi jedan 'patriotski revi'. Da je i ovo jos jedan nov udar kamenom u glavu narodu, ja ne sumnjam. Moze vlada sazivati svoje ljude iz Crne Gore, moze placati poslanike, moze jos za koje vrijeme uspijevati da zavadja pojedine krajeve u Crnoj Gori i izmedju njih razvijati ratne operacije, moze kociti cjelokupni privredni zivot, moze na kraju svih ovih teskoca, traziti od naroda da je on stranacki pomaze: sve ce to biti uzalud. Grijesi ce biti kaznjeni, glave ce se placati glavama, jer tako biva u Crnoj Gori. Iscekivati je da narod uvidi u posljednjem casu sta treba raditi. Jedna sasvim opravdana satisfakcija bila bi i ta: da se sva ona lica koja su se surovim mjerama ispoljila uklone, smijene, ako to narod potvrdi i zahtijeva, kao i za to da se vlasti krecu u isticanju svojih prava nad narodom i pojedincima, u pogledu slobode misli samo do ovih granica do kojih narod dopusti. Danasnja uprava nad narodom u Crnoj Gori dosla je uslovno; ona mora ostati u tim granicama. Vlada je obavezna pruziti pomoc narodu, dati mu mogucnost za zivot. Inace, ako to ne ucini, danasnje vlasti i danasnja drzava nijesu ispunile sve one duznosti kakvih su se primile i narod u tom slucaju pozvan je da novom drustvenom organizacijom odstrani svaki koruptivni uticaj danasnjih vlasti i drzave iz sredine svoga kulturnog i privrednog zivota".

12.
"Crna Gora se tretira kao kolonija poludivljaka"

Pod naslovom "sta dobijamo od ?ujedinjenja?", "Glas Crnogorca", iz beogradske ?Tribune" od 27. novembra 1921. godine, prenosi slijedeci citat:
«Crna Gora, uostalom, tretira se kao kolonija poludivljaka, koja je prisvojena zbog eksploatacije zemaljskih blaga, a ne zbog oslobodjavanja i kultivisanja njezinog stanovnistva.«
List, potom, nastavlja:
«Rijeci, koje su gore ispisane, javno su priznaje 'Tribune' iz Biograda, organa Nikole Pasica, ucinjeno u uvodnom clanku. Iako je ovo strasno priznanje ucinjeno ne iz osjecaja i ljubavi prema Crnoj Gori, nego u jednom bestijalnom zanosu mrznje prema S.Pribicevicu, ipak ovo nije manje znacajno.
Ovo priznanje nije izazvalo osjecajima ljubavi, ali sazaljenja prema Crnoj Gori, kao i sva slicna priznanja, koja je dosad 'Tribuna' ucinila, nego iz zelje da se odgovornost za zlocine izvrsene nad nama baci iskljucivo na S. Pribicevica (i njegovu stranku), koji je iskreni da budemo, manje odgovoran, od Pasica, od koga je kako podjednako brutalan prema nama, otvoreniji, iskreniji i manje perfidan, te stoga manje opasan.
Pored svega ovoga, to priznanje ne gubi svu svoju vaznost, kao sto smo vec rekli, bez obzira na motive, koji su ga izazvali. Ovo nam cini da se povratimo na jedno pitanje, koje smo i ranije dodirivali i u nasem listu i u nasim raznim publikacijama.
Sa strane Biograda uvijek se i stalno isticalo, da Crna Gora ekonomski ne moze opstati i da je Srbija anektira stoga, da bi joj omogucila zivot. Ovim argumentom Srbijanci su se narocito sluzili u Crnoj Gori i inostranstvu, zeleci stvoriti uvjerenje da je natureno 'jedinstvo' neophodna potreba za crnogorski narod.
Kao sto vidimo, Biograd ima u ovom pitanju dva gledista. Da vidimo koje je tacno, odnosno, sto smo dobili i sto dobijamo od 'ujedinjenja'.
Necemo govoriti sto smo dobili politicki i moralno. To je vec svakom u Crnoj Gori i inace poznato. Nas politicki uticaj sveden je ispod nule, a na oreol slave, pleten vjekovima, najvecim zrtvama i podvizima junaka i mucenika, bezocno je pljunuto od strane Biograda. Ostavimo, dakle, to, a pogledajmo ono sto je esencijalno u pitanju svakoga ujedinjenja, t.j. pregledajmo ekonomsko-kulturnu stranu toga pitanja.
'Ujedinjenje' je carobna rijec, koja je u svim vremenima i kod svih naroda opijala pojedince i pokoljenja! Zasto? Zar zbog nekoga idealizma i slicnih apstrakcija? Ne! Narodi se ujedinjuju, odnosno stvaraju zajednice iz istih razloga i sa istim uslovima zbog kojih ih stvaraju i pojedinci. Zar je bilo ikad pojedinca koji je isao u neki ortakluk, u kome je trebao sve da zrtvuje i izgubi, a nista da dobije? Ne! Takav ortakluk ne posotji ni izmedju najrodjenije brace, iz prostog razloga sto covjek po prirodnim zakonima zivi i radi prvjenstveno za sebe, pa tek onda i za druge, makar ti drugi bila njegova djeca ili braca. Ortakluci se sklapaju jedino u cilju zajednicke dobiti i koristi..."

cIJE INTERESE TREBA OBEZBIJEDITI

"Iz istih razloga ujedinjuju se pojedinci u manje ili vece grupe ili zajednice, ostvarujuci tako opstine, oblasti i drzave, kojima je cilj prvjenstveno da obezbijede ekonomsko kulturne interese svojih clanova, pa tek onda politicke i nacionalne, koje nijesu cilj nego sredstvo za postignuce prvih. Cilj i duh pojedinca, grupa i naroda jeste da egzistiraju, da zive, odnosno da osiguraju sebi opstanak, a nikako da budu clanovi ove ili one drzave ili, pak, nacije. Ako im, pak, drzava ili nacija ne daju vise, ili bar ovoliko koliko su imali kad su bili van nje, onda je takva zajednica besmislena i neprirodna. Stoga je u svim vremenima, pa i danas ima, drzava (npr. Sjedinjenje Americke Drzave, svajcarska, Kanada itd.), koje su sastavljene cak i od raznih rasa, a kamo li narodnosti. Kao najtipicniji primjer ipak je svajcarska, ciji narodi: Nijemci, Francuzi i Italijani odlucno su protiv jedinstva sa Njemackom, odnosno Francuskom i Italijom, jer je ovo protivno njihovim ekonomsko-kulturnim interesima, za ljubav kojih oni stvaraju ? upravo stvorili su ? novu svajcarsku narodnost, unistavajuci na taj nacin njemacku, francusku i italijansku. Slican je slucaj sa austrijskom provincijom Foralbergom, koja je poseljena najcistijim Nijemcima, koji su poslije primirja odlucili plebiscitom da se odcijepe od Austrije i da se pripoje ne Njemackoj, nego svajcarskoj, sto, kao sto se zna, nije bilo ispunjeno pored sve odlucnosti i zelje Foralberga...»

sTA DAJE CRNA GORA
«Da vidimo, prvo, sta Crna Gora prinosi kao drzava, ako bi ostao njen danasnji drzavno-pravni polozaj, 'kraljevstvu SHS', odnosno ucinimo bilans prirodnih blaga i novcani Crne Gore.
A) AKTIVA CRNE GORE I PRIRODNA BOGATSTVA
1. sume
Crna Gora ima danas industriskog, drveta za eksploataciju od 100 ? 120 miliona kubnih metara. Otprilike 50 odsto je bukovo drvo, a ostalo finije vrste, medju kojima prvo mjesto zauzimaju jela, smrca, bor, dub i.t.d., dok se ne zavrsi cak i sa ebanovinom. Cijena izradjenog (u daskama) bukovog slovenackog drveta je danas u Italiji od 300 ? 500 lira kubni metar. Ako uzmemo da je sve ovo drvo bukovo, koje je, kao sto se zna, najjevtnije, a ako uzmemo najnizu cijenu bukovog drveta, t.j. 300 lira na kubnom metru, to bi vrijednost nasih suma, kad bi bile eksploatisane, iznosila na italijanskim pijacama danas ukupno 30 milijardi lira.
2.Rude
Pomenucemo samo nekoliko vaznijih ruda u Crnoj Gori:
Ugljen: Nalazi se na tri mjesta: Niksic, Berane, Pljevlja i izmedju Kolasina i Niksica.
Gvozdje: Nalazi se na tri mjesta: Niksic, Berane i okolina Bar, gdje se nalazi i magnezijum.
Srebro: Nalazi se izmedju Kolasina i B.Polja. U XII, XIII i XIV vijeku vadjeno je odavde srebro radi kovanja novca. Zbog invazije Turaka, eksploatacija je prekinuta i rudnici napusteni. Za vrijeme okupacije od 1916. do konca 1918. Austrijanci su kupili zguru, koja je ostala jos iz srednjeg vijeka, i pretapali je.
Petroleum: Nalazi se kod Vira (izmedju Skadarskog jezera i mora). U februaru 1914. izdana je bila koncesija drustvu holandskom 'Coare et comp'. Medjutim, ta je koncesija nevazeca, jer je drustvo trebalo poceti rad 1. jula 1914., sto nije ucinilo, bojeci se, opravdano, rata zbog zapleta diplomatskih, koji bjehu nastupili poslije ubistva austrijskog prestonasljednika. Po kvalitetu, petroleum je isti kao i rumunski. Upravo taj izvor dolazi od jedne zile, koja iz Rumunije, ispod Dunava, preko Srbije dolazi u Crnu Goru kod Vira, zatim se javlja juznije od Ulcinja, i cak do Valone, gdje su, kako se vidi, Englezi dobili pravo eksploatacije. Prema duzini ove petrolejske zile ocigledno je, da ga kod Vira ima u velikoj kolicini, koja je dovoljna za eksploataciju.

3.Vodene snage
Crna Gora obiluje ogromnim vodenim snagama, koje su vrlo podesne za eksplotaciju i prevazilazila bi potrebe saobracaja, industrije i atrikulture u zemlji, pa ma bile na vrhuncu razvica. Interesantno je priznanje lista 'Journal de Geneve', ucinjeno u uvodnom clanku od 5. jula o.g., prema kome su vodene snage Crne Gore dovoljno za sav saobracaj i industriju Jugoslavije.
Jedna koncesija za eksploataciju vodopada na Moraci izdana je u pocetku 1914. godine A.Deskovicu. Ovo bi bio najveci vjestacki vodopada u Evropi (G35 vodopada), a davao bi minimum 90.000 konjskih snaga. Prema ucinjenom projektu, voda iz rijeke Tare, koja se nalazi na jednom platou 635 m visocijem od korita rijeke Morace, imala bi se pomocu jednog tunela (duzina 7 km, sirina 3 m, visina 3 m) oboriti u rijeku Moracu, cime se dobija pad od 635 m visine. Po projektuod 1914. ovo preduzece stajalo bi 32 miliona franaka. Rat 1914. prekinuo je radnje na ovom preduzecu koje je trebalo poceti u jesen 1914.

4. Saobracaj
Sa gledista ekonomskog, odnosno saobracajnog, Crna Gora se, isto kao i sa gledista strategijskog, nalazi u jednom zavidnom i privilegovanom polozaju. Ona je Bogom, odnosno prirodom odredjena, po svom geografskom polozaju, da bude jedini moguci, najjevtiniji i najrentabilnije izalz velikih transbalkanskih putova, koji bi vezivali Crno more sa Jadranom i Dunavom.
Bez obzira hoce li Crna Gora biti dio Srbije ili ne, velika transbalkanska zeljeznica, koja bi vezala Dunav, odnosno Rumuniju i Rusiju s Jadranom, (Prahovo ? Nis ? Mitrovica ? Pec ? Podgorica ? Bar, odnosno Kotor) mora proci i zavrsiti se u Crnoj Gori, ako uopste bude ikad izgradjena. To isto vazi i za zeljeznicu, koja bi spajala Crno sa jadranskim Morem (Burgas ? Sofija ? Skoplje ? Prizren ? Skadar ? Bar) moguce je, da ova zeljeznica ne ode dolinom, Drima preko Skadra, nego da se od Prizrena preko djakovice veze kod Peci sa prugom Dunav - Jadran). Ovo ne samo da je najkraci put, koji bi spajao Dunav, odnosno Crno more sa Jadranskim, nego to diktuju i svi tehnicki i ekonomski razlozi, koji su uostalom poznati i koje mi ovdje radi oskudice prostora necemo nagadjati.
Osim toga Bar i Kotor su jedine luke na citavoj istocnoj obali Jadranskog mora, koje mogu postati velika i moderna pristanista i kao takva donositi ogromnih prihoda drzavi.
Isti je slucaj i sa zeljeznicom, koja ima da spoji Biograd sa Jadranskim morem i za ciju je zaradu biogradska vlada pokusala posljednjih dana zakljuciti jedan unutrasnji zajam i jedan u inostranstvo. Jedan od projekata izradjenih u Biogradu tacno potvrdjuje nase tvrdjenje. Ta zeljeznica bi, naime, isla od Biograda, a zatim dolinama: Save, Drine, Pive, Zete i svrsavala se u Bar, odnosno u Kotor. Ako ostane i dalje ovakva politicka i finansiska situacija Jugoslavije (izvjesno je, da se nece popraviti, nego bivati sve gora), ne samo da se ova zeljeznica nece nikad podici, nego se nece nikad ni poceti. Osim toga, ovom projektu se protive Dalmatinci i Bosanci, narocito muslimani, koji svoje usluge za odrzanje rezima, kao i prilikom glasanja ustava, nude i naknadu za ovu zeljeznicu, koja bi imala proci preko Bosne i zavrsiti se u Spljet.
Prema ovome, biogradske price o svoj zeljeznici su, bar za sada, obicna laz, a vrlo je moguce da Biograd radi odrzanja rezima konacno stane na stranu muslimana. Na ovaj nacin Crna Gora bi bila lisena koristi ovog velikog i vaznog puta zbog izdajstva A. Radovica.»



Quote
Like
Share

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 6th, 2006, 10:45 am #4

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

КРАЉ НИКОЛА ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Пјесме

Пијмо вино !

Бој на Граховцу 1858. године

На гробу Петра II Петровића Његоша

Војводи

Српској вили

Оливера


ПИЈМО ВИНО !

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо,
ми смо млади, наш је мај!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Живи роде! Здрав ми буди ...
Здрав ми и ти, брајне, здрав! ...
Накити се док ти људи
мали буду као мрав! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Краљевића нашег Марка
нека примјер узме свак!
Крв је српска млада, жарка,
ускипјећеш - бићег јак!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Усред дима виненога
не заборав', брате, не,
дивна царства пространога,
те сад турска нога тре!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Сви прегнимо погинути ...
Призрен мора бити наш!
У њ се златан престо жути ...
Здрав будући царе наш!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Бегови су Србе трли, -
трли као слаби црв,
но су Срби сада врли, -
попићемо њима крв!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

На дечански пусти звоник,
дићи звоно, барјак дић'!
Кој' то неће српски војник,
па ма знао у гроб сић'?!

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

Пијмо вино, пијмо, пијмо,
животу је близу крај;
кубурлије испалимо!
За род жртве чека рај! ...

То је наше земље плод ...
Нек ми живи мили род!

27. априла 1859.


БОЈ НА ГРАХОВЦУ 1858. године

При Гарчу се еко хори,
С Ловћена се разговара -
"Као да се нетко бори",
Из њег' вила проговара.

Пак са крилах тресну росу,
Окрену се на све стране,
Плаву своју свеза косу,
У букове скочи гране.

Цјелом душом она пази,
На пјесме се птицах гњави,
А глас топа што долази
Са Граховца, све јој јави:

Да јој синци муку гризу,
Да се лије њина крвца,
Да су живе ватре близу,
Ђе се суде мушка срца.

Мисли, да се задоцнила,
Пак с високе скочи гране,
Кроз облак се упутила,
Ђе с' ње храбра ђеца бране.

У простору ваздух ц'јепа,
Граховцу се приближава
Та Ловћена вила л'јепа
Коју Србин обожава.

К небу свезат' мрачни облак,
Заустави нашу вилу,
Из ког зачу с': "Ко је момак!"
Агарјанску гони силу.

Пак се мало спусти ниже
На лагана своја крила,
Рада виђег све изближе,
Код шанца се српског свила.

На врх њега млада сједи,
Небоји се турског зрна,
Мирно обје војске гледа,
Код кумпарах барјак дрма.

Сад наједном Црногорци:
"Ха, напријед!" повикаше,
Ка' торину мрки вуци
Тако шанце поваљаше.

Пут Тураках јуриш чине
С ножевима у рукама;
Неки пјева, други гине
Турке морећ' на мукама.

Тама паде на бојиште,
Јуначки се ломе клици,
Аман! Турчин клети иште -
Умирају убојници.

Ту безбројна пушка пуче,
Побједа се крвљу граби,
С јунаком се јунак туче -
Ал' је Турчин сада слабиј!

Од Ровинах духну вјетар,
Таму с' обје војске диже:
"Помоће ни свети Петар!"
Рече Мирко - ступи ближе.

"Гардо храбра мога брата!
Данилово десно крило!
Напред ићи, вјеру фата
Пред њим скоро. ту је било.

Ко својега књаза љуби,
Ко слободу мајку служи,
Трзај сабљу! не дангуби!
Име Срба не наружи!"

Ка' вихором талас ћеран,
Кроз пијесак што пут крчи,
Тако сада Србин сложан
Кроз низаме сабљом трчи.

Још са шанца б'јела вила
Гледа, шта се чудо ради,
Л'јепим цв'јећем в'јенац свила,
Из башче га пјесме вади.

Пак се диже к небу брже,
Просипљући ове р'јечи:
Слогу сада Срби држе!"
Ране старих да зал'јечи. -

---------------------------
---------------------------

Рајске сласти оставите,
прађедовах свете душе!
За час један да видите,
Како турства бјеже тмуше!

---------------------------
---------------------------

Цар Лазар се с Обилићем
У весело царство смије
А Данило с Мандушићем
Од радости сузе лије.

Хајдук Вељко шћеде доћи,
Да бијесна хата трчи,
Миротинском долу поћи
Да кубурах кремен мрчи.

17. новембар 1863.


НА ГРОБУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.

Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
а.м' на бријег овај врли,

по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'.

Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -

но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спустиј ми је, стрико, с неба!

На Ловћену, маја 1863.


ВОЈВОДИ

Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!

А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад грам руски Балкан грува!".

Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"

Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?

А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!

Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!

А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!

Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...

Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!

Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!

Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!

Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!

Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!

Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!

Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!

20. октобра 1877.


СРПСКОЈ ВИЛИ

Посестримо Равијојло,
српска вило врачарице,
Дурмитора, Ловћен', Кома,
о вјечита домаћице,

поздрављам те из Париза
жељно као старог друга;
жалим ти се - срце моје
да нас мори страх и туга:

књагиња је обољела,
л'јечници јој не помажу,
овдје нема л'јека, биља
да ј' исправе и помажу,

но на лака дај се крила,
живо с' тргни по горама,
цв'јеће, биље наше бери
и залиј' га са сузама

да ми овдје стигне свјеже;
чаровитом њином моћи
књагињино, ја се надам,
на боље ће здравље поћи.

Него немој закаснити,
жалосног ме ражалити,
а у часу овом, немој,
суревњива, вило, бити;

јер знам дивно спрам књагиње
завидљива да си била,
што чар њена твоје чари
досада је засјенила.

Ал' те кумим, не оклевај!
Славиће те српска браћа,
ако биље хитро спремиш -
биље које живот враћа.

А ако га не оправиш,
штету ћу ти учинити,
струне ћу ти на гуслама
и гудало поломити;

већ ти никад пјеват' нећу,
ни мој глас се гором чути,
муком ћу ти, б'јела вило,
заувијек умукнути!

Париз, 21. маја 1891.


ОЛИВЕРА

Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.

Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.

Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -

синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.

Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.

Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,

па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:

"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?

О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.

Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.

Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.

Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!

О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,

у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.

Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.

Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.

Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.

Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.

Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе

од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.

О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!

Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш

и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,

Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога

за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!

О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"
Quote
Like
Share

Joined: September 1st, 2005, 5:51 pm

January 7th, 2006, 8:57 am #5

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

BRAVU JESILI TI TIJO DA NAM KAZES TJ LANES KAKO JE KRALJ NIDZO BIJO PISAC A ? AHHAHAHAHAHAHAHAA ! IMA JEDNA BOLJA PJESMICA :KRALJ NIKOLA NA MOTORU CERA PIC*KE PO KOTORU ! AAAAHAHAHAHAHAHAHA !
SAMO POSERBICE I VELJESEREBALJSKE GEDE UZIMAJU PJESMICE I BAJKE KA ISTORIJSKE FACKTE HAHAHAHAHAHAHAHAH ! I KRALJEVIC NEKOG MARKA TE BI VAZAL KOD TURCINA HAHAHAHAHAHAHAHAH !
Quote
Like
Share

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 8th, 2006, 11:56 am #6

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

ПОЗИВ ЦРНОГОРЦИМА ЗА СТУПАЊЕ У ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ

Црногорци!

Још не доспјесте да крв оперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да ве и по трећи пут за непуне двије године дана позове под оружје, да ве и по трећи пут поведе у рат - у свети рат за слободу Српства и Југословенства.

Црногорци!

Судбоносни час је куцнуо! Црно-жути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази.

Узмичући пред најездом силнога Османлије, Југословени су се прилогађавали хришћанској Аустрији да се с њом заједно опру најезди са Истока. Они су код ње тражили спас живота, а нашли су гроб своје слободе. Немилосна Аустрија примала их је не као помагаче за заједнички опстанак, већ као измећаре и убоге најамнике да њиховим месом и крвљу њиховом штити искључиво своје себичне интересе. Држала их је као бедем према разјареном Азијату и гурала их немилосрдно на кланице њемачких и италијанских поља. Хероји битке на Бауцену, гдје је славни шведски краљ погинуо, били су Југословени. Крвљу својом прелили су бојна поља Холандије и залили обале Сјеверног мора, Адрију су јој, залуду, само они очували. Беч, из којег се сада наредбе дају за уништење Српства, очували су бедеми костију словенских.

За све то Аустрија је захвалила Југословенству неправдом, гоњењем, робовањем и пакосним сијањем раздора међу браћом, за што је чак и цркву као средство узимала.

Док су ланци робовања стезали Словенце у земљама Монархије, дотле су носиоци црно-жуте боје чупали и исчупали срце Србиново - дивну Босну и Херцеговину.

Крвљу српском заливени Скадар и Драч отели су нам својим интригама. А кад им све то није помогло - кад су се слободне српске земље, оснажене посљедњим ратовима, хвала буди богу и јунаштву српском, спремале за нови културни живот; када су се словенска браћа нашла заједно у пространој цркви све Југославије, са амвона којег отпочела се приповиједати слога, братство и једнакост - латили су се оружја да своје злобне намјере постигну, да нас униште.

Црногорци!

Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству.

Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима.

Црногорци!

Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини; лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад - ко је јунак, на оружје, Ко је јунак нек слиједи корацима два стара српска краља: да гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну.

На нашој су страни бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће ве у свим нашим подвизима.

Живјели моји мили Црногорци!

Живјело наше мило Српство!

Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!

Цетиње, 25. VII/6. VIII 1914.


Quote
Like
Share

Joined: September 1st, 2005, 5:51 pm

January 8th, 2006, 6:44 pm #7

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

SVIMA NAMA JE POZNATO SASTO JE KRALJ NIKOLA (KOJEGA SU SERBI IZDALI I PROCERALI ) SVOJAKA SERBE I SERBIJU ! KRALJ NIKOLA JE PUCA NA SERBSKI PRESTO ,JER JE BIJO ISKUSNI I STARI OD SERBALJSKOGA KRALJA ,ALI MU SE TO SVE SLOMI O GLAVU ,ISTI TI SERBI SA POSERBICAMA UNISTISE MU KRALJEVINU CRKVU JEZIK I SVE OSTALO STO CINI CRNOGORCA CRNOGORCEM !!!!!

SRPSTVO U CRNOJ GORI



Vladika Vasilije u opisu dogaðaja svog doba jasno razlikuje Crnogorce i Srbe


Srpstvo u Crnoj Gori, odnosno, svijest da Crnogorci pripadaju srpskom narodu, javlja se u 18. vijeku, kada vladike iz dinastije Petroviæ Njegoš poèinju da za svoju politièku ideju traže uporište u mitskom nasljeðu koje je uglavnom baštinila Srpska pravoslavna crkva. Opredjeljivanje za to nasljeðe bilo je neminovno, jer u to vrijeme oni za neko drugo nasljeðe gotovo i nijesu znali. Prvi vladar dinastije Petroviæ Njegoš, vladika Danilo (1697 - 1735), znao je za mitsku prièu o Kosovskom boju, pa je 1714. godine pisao da su knez Lazar i Miloš Kobiloviæ (Obiliæ) “slavno poginuli sa sedam hiljada boraca, osvavivši poslije smrti vjeènu slavu”. O Kosovskom boju pisao je u svojoj “Istoriji Crne Gore” (1754) i vladika Vasilije (1744 - 1766), koji je smatrao da su Crnogorci, kao dio “slavenoserbskog naroda”, imali obavezu da u njemu uèestvuju. Vladika kaže i da je Crna Gora jedini slobodni ostatak nekadašnjeg Srpskog carstva. Meðutim, iako Crnogorce u vrijeme Kosovskog boja smatra dijelom “slavenoserbskog naroda”, kada piše o dogaðajima iz 18. vijeka vladika Vasilije jasno razlikuje Crnogorce i Srbe: Crnogorci su slobodni narod, a Srbi su “bratski hrišæanski narod” koji je pod Turcima.
Po prirodi stvari, ona znanja o istorijskom i nacionalnom identitetu Crnogoraca koja su imali vladika Danilo i Vasilije, nijesu bila i svojina veæine Crnogoraca. Nesporno je da u Crnoj Gori Danilovog ili Vasilijevog doba, gdje su samo sveštena lica i poneki glavar bili elementarno pismeni, ovakvi stavovi i nijesu mogli pripadati širem krugu ljudi. Izvora koji bi dokazali suprotno, naravno, nema, a jedini saèuvani dokaz - crnogorske pjesme iz 18. vijeka, svjedoèe o odsustvu razvijene svijesti o nacionalnom identitetu. Odsustvo takve svijesti karakteristièno je ne samo za crnogorsko društvo, veæ i za gotovo sva balkanska društva 18. vijeka. Èak i sredinom 19. vijeka ruski diplomata Aleksandar Giljferding je prilikom obilaska Bosne primijetio da bosanski Srbi ne razlikuju vjersku od nacionalne pripadnosti, jer i njega, Giljferdinga, smatraju Srbinom samo zato što je pravoslavac. I povjerenik srpske vlade u Bosni i Hercegovini, Toma Kovaèeviæ, zapisao je polovinom 19. vijeka da ovdje veæi dio Srba “nema pojma o narodnosti”. Kod veæine Crnogoraca svijest o srpskoj nacionalnoj pripadnosti znatnije se poèela uèvršæivati tek tokom 19. vijeka, i to najprije u onom dijelu Crne Gore koji je bio pod direktnim politièkim uticajem Cetinjske mitropolije. O širokoj rasprostranjenosti te svijesti u 18. vijeku ili ranije, mi nemamo relevantnih istorijskih izvora, što ne znaèi da je uopšte nije bilo. Meðutim, to što je jedan crnogorski mitropolit u 18. vijeku zastupao stanovište o srpskom karakteru Crne Gore, ne znaèi da je u njegovo doba i veæina Crnogoraca imala isti karakter nacionalne ili istorijske svijesti. Crnogorski vladika koji je napisao prvu istoriju Crne Gore, i nepismeni Crnogorac iz okoline Cetinja, nemaju ista izvorišta za formiranje nacionalne svijesti. Èak i u društvima sa mnogo razvijenijom kulturom, potrebno je da proðe dosta vremena da bi ideje i stanovišta koja zastupaju politièke grupacije postale svojina veæine. Istorièar koji svijest vladike Vasilija proglasi sviješæu svih Crnogoraca njegovog doba, bez ikakvog uporišta generalizuje jednu pojavu i pravi logièki neodrživu konstrukciju.
Srpska svijest u Crnoj Gori nesumnjivo nije bila pojava koju su crnogorski vladari iz porodice Petroviæ-Njegoš zatekli utemeljenom i snažnom u crnogorskom društvu, veæ je bila pojava koju su oni sami razvijali i uèvršæivali. S druge strane, pogrešno bi bilo tvrditi da im je srpska svijest nametnuta od nekoga spolja ili da je neki izvanjac unio ovu svijest u Crnu Goru. Naprotiv, srpska svijest u Crnoj Gori izvorni je crnogorski proizvod, ali se ne može sporiti da su za njeno snaženje uveliko zaslužni i neki izvanjci. Prvi razlog za snaženje srpske svijesti u Crnoj Gori leži u èinjenici da je saznajni krug crnogorskih vladika bio takav da im se srpski karakter Crne Gore nametao kao jedino istorijski utemeljeno stanovište. Èak i vladika Vasilije u predgovoru za “Istoriju Crne Gore” navodi da je svoje djelo iskljuèivo pisao “iz mnogih srpskih istorija” koje se nalaze u manastirima. Dakle, ni visoko obrazovani crnogorski vladika, koji je komunicirao sa obrazovanim svijetom, nije mogao iskoraèiti iz zaèaranog crkvenog kruga u kome stoluju istorijski mitovi. Slièna svijest bila je prisutna i kod vladike Petra I Petroviæa Njegoša (1784 - 1830). U svojoj “Kratkoj istoriji Crne Gore” vladika piše da je Crna Gora uvijek bila prepoznatljivi dio Srpskog carstva, a da je tek poslije “plaèevnome srbskog carstva padenija” postala potpuno državno samostalna. Zato je valjda Ðurað Crnojeviæ pred polazak iz Crne Gore ostavio na svojoj stolici mitropolita cetinjskog, “dokle, eda Bog promisli za serbski rod na drugi bolji naèin”. Upravo ovakvu istorijsku tradiciju, koja je veæ bila dobila i svoju istoriografsku formu, vladièin nasljednik, Petar II doveo je do savršenstva i uèinio je neizbrisivom u istorijskoj svijesti Crnogoraca. Crna Gora je, kako navodi Njegoš, “komatiæ od razvalinah našega carstva... ona je urna u koju je silno ime Dušanovo pribjeglo”.
Kada su crnogorski vladari prepoznali u ovakvoj istorijskoj retrospekciji upotrebljivu osnovu za svoje politièke ciljeve, oni su snaženje ideje o srpskom karakteru Crne Gore ocijenili kao zadatak od državnog znaèaja. Taj spoj srpske ideologije i crnogorske politike dostigao je vrhunac u vrijeme knjaza Nikole (1860 - 1918), i od tada država preko svih institucija koje su joj na raspolaganju snaži svijest o srpskom karakteru Crne Gore i Crnogoraca.
Od prvih dana svoje vladavine knjaz Nikola je smatrao da æe Osmansko carstvo na Balkanu zamijeniti nacionalne države, èije æe teritorije odgovarati nekom istoriènom modelu iz srednjeg vijeka. Države koje je Osmansko carstvo srušilo biæe obnovljene, uz integraciju nacionalnih teritorija shodno istorijskom i etnièkom principu. Šezdesetih godina 19. vijeka ovo nije bilo samo uvjerenje knjaza Nikole. I nekadašnji ruski poslanik u Carigradu, Novikov, je 1860. godine pisao da æe se na Balkanu granice povlaèiti “po plemenima i istorijskim uspomenama”.


Nikola je zbog svojih ciljeva gradio mit o “najboljim Srbima”


Kada se radi o srpskom narodu i o Crnoj Gori, za knjaza Nikolu je nekadašnje Dušanovo carstvo jedini istorièni model koji nakon ukidanja turske vlasti na Balkanu treba slijediti u stvaranju srpske nacionalne države. U sklopu tog obnovljenog Dušanovog carstva, svoje mjesto treba da ima i Crna Gora, što je on smatrao istorijski utemeljenim rješenjem. Kako je za knjaza Nikolu Crna Gora bila dio nekadašnje srpske države, to je logièno bilo da ona bude dio tog obnovljenog carstva, zajedno sa Srbijom, Bosnom, Hercegovinom, dijelom Dalmacije, Starom Srbijom i Makedonijom. Knjaz je vjerovao da se nakon rušenja Osmanskog carstva neæe obnavljati ni Raška, ni Duklja, veæ da æe se obnoviti Srpsko carstvo, kao istorièna državna forma u kojoj je do turskog osvajanja živio srpski narod. Ukratko, jedan narod (srpski), jedna država (srpska). Prvenstveno zbog svojih dinastièkih interesa knjazu je bilo važno da istorijsku formu crnogorske državnosti veže za Srpsko carstvo. Ideja nacionalne integracije i stvaranje nacionalnih država, bila je tada (šezdesetih i sedamdesetih godina 19. vijeka) evropska realnost. Italijanski, njemaèki ili grèki nacionalni pokret, jesu realni uzori za knjaza Nikolu, i izvan tog modela on nije mogao promišljati politièku stvarnost. Razlog više da vjeruje u proces nacionalnih integracija na Balkanu nakon rušenja Osmanskog carstva, pa time i u “obnavljanje” Dušanovog carstva, bilo je i diskretno uvjeravanje iz Petrograda da æe Rusija tobože stati iza ovog politièkog projekta. Poèetkom 1869. godine u Petrogradu mu je indirektno stavljeno do znanja da Rusija raèuna na njega kao na buduæeg nosioca Dušanove krune. Zato po ruskoj preporuci, sve do ostvarenja tog velikog cilja, Crna Gora treba da bude stožer nacionalno-politièke borbe srpskog naroda, kako bi u trenutku stvaranja Carstva ona bila njegovo prirodno politièko jezgro, što bi i njoj i njenom knjazu obezbijedilo i pravo na “prvjenstvo”, i samo “prvjenstvo”. Ovakve su ruske sugestije snažno uticale na knjaza Nikolu, tako da više nije bilo izgleda da bi ga bilo što moglo razuvjeriti da æe balkanska politika krenuti drugaèijim tokom ili da æe buduæa pozicija Crne Gore biti drugaèija od one koju su joj u Petrogradu namijenili. Kada je iz Rusije krenuo za Crnu Goru sa tobožnjom sabljom kralja Milutina, koju mu je ruski car teatralno darovao kao istorijskom nasljedniku Nemanjiæa, knjaz Nikola, možda, nije pretpostavljao koji su stvarni razlozi ovih ruskih “dobroèinstava”. Crna Gora je trebalo biti polazna taèka ponovnog uspostavljanja ruske balkanske dominacije, i centar odakle æe se plesti mreže protiv austrofilske Srbije. Lukavi Rusi su umješno koristili slavoljubivog knjaza, stavljajuæi mu u izgled politièku buduænost u koju ni sami nijesu vjerovali. U Petrogradu nijesu mnogo cijenili politièke sposobnosti knjaza Nikole, ali su znali da se pothranjivanjem njegovih ambicija mnogo može uèiniti. Takva ruska politika ubrzo je dala rezultat, pa je ruski konzul Jonin bio svjedok knjaževog razmišljanja o Prizrenu kao o buduæem glavnom gradu Crne Gore. Joninov prethodnik na mjestu ruskog konzula u Dubrovniku, Konstantin Petkoviæ, sve je to objašnjavao knjaževom opsesijom da Crna Gora bude Pijemont na Balkanu, a on (knjaz) balkanski Viktor Emanuelo. U ovakvom promišljanju politièke buduæno-sti Crne Gore i balkanskih nacionalnih kretanja uopšte, knjazu Nikoli se kao kljuèni problem nametalo - dinastièko pitanje. Jer, ukoliko doðe do integracije “srpskih zemalja” (Srbija, Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Stara Srbija, Makedonija...) u jednu državu, onda æe se kao kljuèno pitanje javiti dinastièko pitanje, buduæi da postoje dvije dinastije koje pretenduju, i koje imaju istorijsko pravo na prijesto “obnovljenog” Carstva.
Èitavoj državnoj strategiji i politici Crne Gore, on je ovu hipotetièku konstrukciju nametnuo kao krajnji problem koji treba u odreðenom trenutku da riješi. I crnogorska državotvorna ideja bila je prilagoðena ovakvom njegovom politièkom diskursu.
Najkraæe reèeno, za knjaza Nikolu postoje dvije politièke neminovnosti: stvaranje ujedinjene srpske države i eliminisanje jedne od dvije dinastije koje na presto te države pretenduju. Dolazak knjažev na èelo te nove države bilo je zato pitanje politièkog opstanka dinastije kojoj je pripadao. Tretirajuæi to kao svoje sudbinsko pitanje, knjaz Nikola je sve podredio zauzimanju prijestola u ovoj buduæoj državi. Upravo takvom njegovom poli-tièkom cilju trebala je ideologija koja æe osnažiti uvjerenje da su Crnogorci “najbolji Srbi”, a Crna Gora “oduvijek slobodna srpska zemlja”. Sa Crnogorcima kao najboljim Srbima i Crnom Gorom kao oduvijek slobodnom srpskom zemljom, prirodnom je i pravednom izgledala njegova težnja da zasjedne na prijesto buduæe velike srpske države. I crnogorska javna misao njegovog doba, i crnogorski školski sistem bili su pedeset godina u službi te njegove opsesije.
U stvaranju nacionalne svijesti školski sistem ima posebno važnu ulogu, jer svojom strukturom obuhvata cjelokupnu populaciju odreðenog uzrasta i nameæe joj unaprijed utvrðene nastavne sadržaje. Tim sistemom, razumije se, upravlja državna vlast, koja odreðuje personalnu strukturu školskih institucija, kreira nastavne sadržaje i utvrðuje vrijednosti i principe koje škola treba da populariše. Upravo zbog toga država ima moguænost da preko školskih institucija utièe na formiranje i uèvršæivanje svijesti koja odgovara njenim politièkim ciljevima, kao i da utièe na stvaranje uvjerenja koje ona smatra poželjnim. Iako se škola zvanièno smatra vaspitno-obrazovnom institucijom, država od nje prvenstveno oèekuje da od uèenika stvori vjerne i lojalne podanike koji æe usvojiti sistem vrijednosti poželjan za nju u njene politièke ciljeve, a ne samo ljude s odreðenim znanjima. Da bi škola takvu ulogu mogla ostvariti, državna vlast u nastavne sadržaje ugraðuje svoja ideološka stanovišta i svoj sistem društvenih vrijednosti, tako da se jednoj brojnoj i ideološki još neoblikovanoj populaciji nameæu uvjerenja politièke grupacije koja kontroliše školski sistem. Školski sistem time postaje izvorište “profane religije” (A. Asman), koja oblikuje i unificira svijest jednog društva.
Ovakva uloga škole postaje sve dominantnija od poèetka 19. vijeka, najprije u njemaèkim pokrajinama, kada ona prestaje biti institucija u kojoj se iskljuèivo stièu znanja, i postaje institucija za oblikovanje nacionalne svijesti. Tu politizaciju obrazovanja uslovila je potreba politièke elite da u vrijeme zrijevanja nacionalnih pokreta dobije u ovom dijelu populacije što više sljedbenika. Škola je tako stvarala kolektivnu svijest koja je za ciljeve vladajuæe politièke elite bila najpoželjnija.
I crnogorski školski sistem je tokom 19. vijeka bio podreðen ciljevima vladajuæe politièke grupacije, koja je svoja ideološka stanovišta ugradila u obrazovne sadržaje. Na taj naèin formirana je poželjna nacionalna svijest podanika, koji su usvajajuæi odreðena znanja, usvajali i djelove jednog ideološkog sistema. Kada je taj proces uèenja ideologije okonèan, i kada su zvanièna ideološka polazišta uglavnom prihvaæena kao sopstvena uvjerenja, ovim ljudima su ciljevi državne politike izgledali pravedni, logièni i, nadasve, istorijski utemeljeni. Po prirodi stvari, takve ciljeve oni su bili spremni da slijede, da se za njih bore, i što je jednako važno, da podržavaju onu politièku grupaciju koja se za te ciljeve zalaže.


Težilo se da crnogorski ðaci budu “zadahnuti jednom mišlju srpstva”


Pravilo je da ljudi koji steknu uvjerenje da je neki politièki cilj istorijski utemeljen, smatraju da to nije samo cilj ove ili one politièke grupacije, veæ je to - zajednièki cilj. Društvo koje svoju svijest o zajedništvu temelji na istoriji, politièke ciljeve koji se predstavljaju istorijski utemeljenim neminovno mora smatrati zajednièkim. Zato nije sluèajno što je u crnogorskim školama tokom 19. vijeka razvijana svijest o zajedništvu koje je utemeljeno na zajednièkoj istorijskoj sudbini, i svijest o politièkim ciljevima koji imaju istorijsko uporište. Posljednjih godina vladavine knjaza Danila (1851 - 1860) uèinjeni su prvi pokušaji da crnogorska škola dobije savremeniji nastavni plan i program koji æe omoguæiti da crnogorski ðaci osim èitanja, pisanja, raèunanja i osnovnih pojmova iz vjeronauke, steknu i osnovna znanja iz opšte i nacionalne istorije, crkvene istorije, geografije, psihologije. Prvi nastavni plan za crnogorsku osnovnu školu napisao je 1856. Stevan Petranoviæ, Srbin iz Vojvodine. Prvi pokušaji da se crnogorska škola uèini modernijom, nijesu tada donijeli preobražaj koji se oèekivao, ali su pokazali namjeru državne vlasti da školu uèini institucijom koja je bliža dvoru nego manastiru. Ta namjera u potpunosti je ostvarena veæ prvih godina vladavine knjaza Nikole, kada je crnogorski školski sistem poèeo da dobija ulogu državnog instrumenta za odgajanje jedne nove ideološke svijesti. Stalni porast broja škola, uèitelja i uèenika, èinio je njegov uticaj sve veæim i znaèajnijim. Šezdesetih godina 19. vijeka otvoreno je deset novih osnovnih škola, tako da ih je ukupno bilo jedanaest, a 1860. ustanovljeno je i Naèelstvo narodne prosvjete. Uvedena je i dužnost školskog nadzornika (1862), koji je od 1869. imao zvanje glavnog školskog nadzornika. Veæ 1871. godine bila je u Crnoj Gori 31 škola, a do rata 1876. otvorena je još 21 škola. Školske 1875/76. godine u Crnoj Gori je bilo 2146 uèenika i 97 uèenica. Nekoliko godina nakon “Veljeg rata” u Knjaževini Crnoj Gori bilo je 48 osnovnih škola (42 državne i 6 privatnih), a pohaðalo ih je 3140 uèenika. Petnaestak godina kasnije (1900) bile su 104 osnovne škole (77 državnih i 27 privatnih) sa preko 5500 uèenika. U isto vrijeme, Crna Gora je imala 134 uèitelja. Od srednjih škola postojala je Bogoslovija (osnovana 1869), koja je 1887. godine postala Bogoslovsko-uèiteljska škola, Djevojaèki institut i realna Gimnazija na Cetinju (1880), koja je 1902. godine prerasla u klasiènu. Broj uèenika srednjih škola nije bio velik. Primjera radi, Cetinjsku gimnaziju je 1885. pohaðao 91 uèenik, dok su u prvi razred klasiène gimnazije (1902) bila upisana 104 uèenika.
Prvim crnogorskim školskim zakonom, koji je donesen 1870. godine, ozvanièena je kontrola države nad školskim sistemom. Ovim zakonom utvrðuje se da su crnogorske škole pod “zakriljem crnogorske vlade, a pod nadzorom glavnog školskog nadzornika”. Glavnog školskog nadzornika imenovala je crnogorska vlada, a on je postavljao i kontrolisao sve uèitelje i škole u Crnoj Gori. Prema ovom zakonu, nastava je bila obavezna za svu djecu iz imuænijih porodica, dok je siromašnijim porodicama ostavljeno pravo da odluèe hoæe li ili neæe slati svoju djecu u školu. U isto vrijeme kada je donesen školski zakon, glavni školski nadzornik Milan Kostiæ napisao je novi nastavni plan i program za crnogorske osnovne škole, kao i metodièka uputstva za uèitelje. Posebna pažnja bila je posveæena izuèavanju istorije (“povjesnice”), jer se smatralo da je ovaj predmet najvažniji za oblikovanje nacionalne svijesti uèenika. U uputstvu koje je napisao Kostiæ navodi se da “povesnicu uèe deca da znaju: ko su bili njihovi pretci i stari; šta su i ko su oni, i šta treba da budu oni i ceo narod srpski... Tu æe im uèitelji uzdizati prave zasluge pojedinih uzvišenih lica, bilo careva, bilo drugih junaka, koji su radili za korist i sreæu svoga naroda, koji su bili èisti karakteri, koji su prezirali sebiène celi, a radili više za opšti napredak. Tom prilikom davaæe uèitelj deci lepe primere, koji æe im služiti kao pravac njihovog rada i ponašanja u njihovom životu”.
Ovo uputstvo nedvosmisleno ukazuje da je nastava istorije smatrana kao pomoæno sredstvo za stvaranje poželjne nacionalne svijesti. Predavanja iz istorije trebalo je uèenicima da ukažu na njihove nacionalne zadatke u buduænosti, i na politièke ideale koje treba da slijede. Tako je crnogorski školski sistem dobio programske sadržaje u koje su bile uvezene niti zvaniène ideologije. U to vrijeme istorija se u crnogorskim školama uèila iz dva udžbenika: “Prva znanja za osnovne srbske škole” i “Kratka istorija srbskog naroda za osnovne srbske škole”. Ovi udžbenici štampani su na Cetinju 1868. godine, a kao osnova za oba udžbenika poslužili su udžbenici koji su korišæeni u Knjaževini Srbiji. Cetinjski profesor Špiro Kovaèeviæ bio je prireðivaè ovih udžbenika, i autor poglavlja koja se odnose na istoriju Crne Gore.
Odmah poslije završetka rata (1878) donesen je novi zakon o osnovnim školama, kojim su unijete neke izmjene u crnogorski školski sistem. Školovanje je postalo obavezno i besplatno za svu djecu stariju od sedam godina, osim ukoliko su fizièki ili mentalno bolesna. Priznata je i ravnopravnost sve tri konfesije u školi, kao i pravo njihovih sveštenika da se staraju o izvoðenju vjerske nastave. Razumijevanje koje je prema nepravoslavcima pokazivala kada je u pitanju vjerska nastava, država nije pokazivala kada su u pitanju nastavni sadržaji i predmeti kojima se oblikuje nacionalna svijest. Utvrdivši školskim zakonom da nastavni plan podjednako važi i za pravoslavce i nepravoslavce, država je pokazala namjeru da uz pomoæ školskog sistema uèvrsti kod svih svojih podanika istovjetnu istorijsku i nacionalnu svijest. Vojvoda Simo Popoviæ, upravitelj vjerski mješovite Primorske nahije, bio je jedan od glavnih nosilaca te ideje. U pismu crnogorskom ministru prosvjete Jovanu Pavloviæu on kaže da u vjerski mješovitim sredinama ne treba otvarati zasebne škole, veæ da treba otvoriti jednu školu koju moraju pohaðati sva djeca, bez obzira kojoj vjeri pripadaju. U tim školama predavalo bi se po istom nastavnom programu kao i u školama u kojima uèe iskljuèivo pravoslavci. No, vojvoda Popoviæ smatra da treba da postoje dva uèitelja - “jedan Srbin, jedan Turèin, odža”. Uèitelj Srbin držao bi nastavu uèenicima i jedne i druge vjeroispovijesti, dok bi uèitelj Turèin držao vjersku nastavu i nastavu turskog jezika samo djeci islamske vjeroispovijesti. Dakle, pored jednog èasa za vjeronauku i maternji jezik, koji bi držao ovaj hodža, i koji bi posebno pohaðali uèenici islamske vjeroispovijesti, sva nastava bi se držala na srpskom jeziku. “Glavno je”, kaže vojvoda Simo Popoviæ, “da tur. i arb. ðeca nauèe u ovoj školi srpski. Za to predavanje mora biti srpsko”. On takoðe smatra da je od najveæe važnosti za državu da Albanci (“ovi sasvijem tuð ni narod”) nauèe srpski jezik, kako bi postali podložniji ideološkom uticaju crnogorske države. Da je uèenje srpskog jezika u školi bilo znaèajno za stvaranje srpske svijesti kod muslimana i katolika, smatrala je i uprava osnovne škole u vjerski mješovitom Baru. U pismu Glavnom školskom nadzorništvu uprava škole predlaže da se u Baru otvori još jedna škola (ženska) kako bi što više djece bilo obuhvaæeno nastavom srpskog jezika, pa bi iz tih škola izlazili uèenici i uèenice koji bi zasigurno bili “zadahnuti jednom mišlju srpstva i vjerno privrženi svojoj domovini”.


Da škola oblikuje Srbo-Crnogorce i sprema ih za “kosovsku osvetu”


Brigu o stvaranju srpske nacionalne svijesti kod uèenika islamske vjeroispovijesti vodio je i uèitelj osnovne škole u Mrkojeviæima, koji je nadzirao rad njihovog vjerouèitelja. Sumnjajuæi da bi na èasovima vjeronauke hodža mogao predavati nešto što bi bilo suprotno crnogorskim interesima, mrkojeviæki uèitelj je prisustvovao njegovim èasovima. Kada je hodža uèenicima rekao da su oni po nacionalnosti Turci, mrkojeviæki uèitelj mu je prigovorio da je to neistina, sugerišuæi mu da djeci objasni da oni nijesu Turci, iako su muhamedanske vjere.
O zadacima obrazovnog sistema, njegovom karakteru i profilu politièko-ideološke svijesti koju on treba da stvori kod crnogorske školske populacije, èesto je pisano i u “Prosvjeti”, èasopisu Ministarstva prosvjete i crkvenih poslova. Nesumnjivo da se u ovim èlancima prepoznaju osnovna naèela državne strategije u prosvjeti, ali i stanovište da je zadatak školskog sistema da oblikuje poželjnu ideološku svijest crnogorskih podanika. Poèetkom 1889. godine objavljen je programski èlanak ministra prosvjete Jovana Pavloviæa “Treba li Crnoj Gori prosvjeta?”, kojim se naznaèuju osnovni pravci obrazovne politike. Iz njegovog èlanka može se zakljuèiti da bi glavni cilj prosvjete u Crnoj Gori trebalo da bude formiranje poželjnih mentalitetskih i politièkih odlika kod Crnogoraca, pa tek onda sticanje znanja. Kod crnogorske omladine potrebno je oblikovati i uèvrstiti svijest koja æe doprinositi njegovanju tradicionalnih vrijednosti, u prvom redu ratnièkog i patriotskog duha, kao i svijest koja æe uticati da se državni i nacionalni interesi smatraju najvažnijim. Obrazovni sistem, odnosno, sva znanja koja se u crnogorskim školama budu sticala, trebalo bi da koriste formiranju takvih liènosti. Objašnjavano je da su ovakvi ciljevi crnogorskog obrazovnog sistema uslovljeni okolnostima u kojima se Crna Gora nalazi, kao i životno važnim državnim interesima. Navodno da samo Crnogorci koji se odlikuju junaèkim duhom i visokom nacionalnom sviješæu, mogu oèuvati tekovine crnogorske borbe, u prvom redu državnu nezavisnost, a zatim da samo takvi Crnogorci mogu izvršiti uzvišenu nacionalnu misiju - misiju osloboðenja i ujedinjenja srpskog naroda. U suprotnom, tj. ukoliko Crnogorci ne bi imali ove poželjne osobine, bila bi dovedena u pitanje ne samo buduænost Crne Gore, nego i buduænost srpskog naroda. Nakon nekoliko opštih napomena o znaèaju prosvjete za razvoj jednog društva, Pavloviæ konstatuje da Crna Gora mora uložiti ogromne napore kako bi svoj prosvjetni sistem usavršila i dovela do zadovoljavajuæeg nivoa, tim prije što je prosvjeta, zbog viševjekovnog crnogorskog ratovanja, zadugo bila zapostavljana. No, sada, nakon završetka “Veljeg rata”, kada su se prilike promijenile, Crna Gora mora mnogo veæu pažnju posvetiti razvoju prosvjete i u ovim novim okolnostima svoju društvenu energiju usmjeriti na razvoj prosvjete. Navodno da ona to ne treba da radi samo radi sopstvenih interesa, veæ i zato što je kao ureðena i razvijena država potrebna Srpstvu i Slovenstvu. Crnogorska škola trebalo je posebno da uèvršæuje nacionalnu svijest (“Mi hoæemo da ostanemo Srbi Crnogorci”) i da od “malog Crnogorca” stvori velikog Crnogorca-borca. Navodno je i Gospodar preporuèio da se u Crnoj Gori razvija prosvjeta “koja odgovara duhu i ponosu crnogorskog naroda - i da se razvijamo u srpsko-crnogorskoj naciji; da ne ovlada s nama kužna zapadna kultura, mekuštvo i mlitavilo”. Potreba da crnogorska škola razvija i uèvšæuje ovakve osobine objašnjavana je politièkim razlozima. Naime, “kosovske rane” još nijesu zalijeèene, niti je crnogorski vojnik završio svoj sveti i uzvišeni zadatak. Taj zadatak biæe, naravno, završen tek kada se tuðinskih okova oslobode “pokorena braæa” koja veæ pet stotina godina èekaju crnogorsku vojsku.
Po prirodi stvari, ovakvim ciljevima crnogorskog obrazovnog sistema bio je prilagoðen nastavni program. Posebno se prilagoðavanje nastavnog programa politièkim potrebama uoèava u dijelu koji se odnosi na predmete od znaèaja za oblikovanje poželjne ideološke svijesti. Rijeè je o predmetima èiji su sadržaji projekcija nacionalnog identiteta ili njegovo najvažnije izvorište, a ti predmeti su: istorija, jezik i književnost i, djelimièno, geografija. Prvi nastavni plan za crnogorske osnovne škole, koji je 1870. napravio Milan Kostiæ, sadrži dosta uopštenu naznaku da se u treæem razredu osnovne škole opširno izuèava istorija Crne Gore, a opšta srpska istorija ukratko, te da se u èetvrtom razredu detaljnije uèi srpska i crnogorska povjesnica. Tek se nastavnim planom za osnovne škole iz 1884. godine daju detaljnije programske smjernice nastave istorije. Prema ovom nastavnom planu, istorija se uèi od drugog razreda. Na predavanjima iz istorije u drugom razredu osnovne škole trebalo je obraditi tri teme: pojam o srpskoj narodnosti, životopis knjaza Nikole i rodoslov dinastije Petroviæ-Njegoš. Nakon toga predviðeno je da se uèenicima èitaju pjesme o crnogorsko-turskim bojevima, i to iz “Junaèkog spomenika” vojvode Mirka Petroviæa-Njegoša, pete knjige Vukovih “Srpskih narodnih pjesama” ili pjesnièke zbirke “Gusle Crnogorske”. Uèenici su imali obavezu da jednu pjesmu nauèe napamet. U treæem razredu uèila se istorija Crne Gore u srednjem i novom vijeku. Predavanja su poèinjala izuèavanjem perioda Nemanjiæke vladavine u Crnoj Gori (“Crna Gora kao sastavni dio srpske države”), a zatim su slijedila predavanja o Balšiæima i Crnojeviæima. Poslije dinastije Crnojeviæ obraðivan je period teokratske vlasti u Crnoj Gori, i to za vrijeme mitropolita iz “raznih plemena” i mitropolita iz porodice Petroviæ-Njegoš. Isto kao i u prethodnom razredu, i u treæem razredu predviðena su predavanja o srpskoj narodnosti, ali uz napomenu da sada ovu temu treba malo opširnije obraditi. Na kraju, iz istorije se uèilo da postoje Srbi od tri vjere i da treba razlikovati vjersku od nacionalne pripadnosti. U èetvrtom razredu osnovne škole predavala se opšta istorija srpskog naroda, za razliku od drugog i treæeg gdje se dominantno izuèavala istorija Crne Gore. Najprije se uèilo o Slovenima, a zatim o najranijoj istoriji Srba. Istorija Srba u srednjem vijeku podijeljena je u èetiri perioda: Srbi pod županima, Srbi pod Nemanjiæima, pretkosovsko doba i Srbi poslije Kosova. Izuèavanje istorije Srba u novom vijeku obuhvatalo je period od 1804. do 1872. godine. Nastavnim planom koji je donesen 1895. godine predmet “Istorija” preimenovan je u “Srpska istorija”, i umjesto od drugog, poèinjala je da se izuèava od treæeg razreda. U treæem razredu osnovne škole u okviru “Srpske istorije” izuèavala se istorija Crne Gore, dok se u èetvrtom uèila prošlost ostalih “srpskih zemalja”. Nastavnim planom bilo je predviðeno da se u treæem razredu najprije stièu znanja o samom pojmu srpske narodnosti, a zatim o podjeli Srba na pravoslavce, rimokatolike i muhamedance, i razlici izmeðu vjere i narodnosti. Nakon toga, istorija Crne Gore obraðivana je po sljedeæim periodima: Crna Gora kao sastavni dio srpskih zemalja, Crna Gora u doba Balšiæa, Crna Gora u doba Crnojeviæa, Crna Gora u doba vladika iz raznih plemena, i napokon, epoha Petroviæa-Njegoša sa odgovarajuæom periodizacijom.


Cilj škole je bio da vaspita “Srbina, a ne kosmopolitu”


U èetvrtom razredu osnovne škole izuèavanje “Srpske istorije” zapoèinjalo je objašnjavanjem pojma o Slovenima i slovenskim narodima, a zatim se govorilo o Srbima, njihovom doseljavanju na Balkan i njihovom narodnom životu. Bilo je predviðeno i da se izuèava istorija Srba pod županima, Srbija u vrijeme Nemanjiæa, srpska Despotovina, stradanja i seobe Srba, Karaðorðev ustanak, ustanak pod voðstvom Miloša Obrenoviæa, i Srbija u vrijeme Karaðorðeviæa i Obrenoviæa. Uz ovaj nastavni plan prosvjetne vlasti su uèiteljima dale i posebno uputstvo o zadacima izuèavanja “Srpske istorije”. U tom uputstvu se navodi da je cilj predavanja iz srpske istorije da se uèenici upoznaju s najglavnijim dogaðajima iz srpske prošlosti, kako bi se kod njih razvila ljubav prema svome narodu i otadžbini, i snažila volja za junaèka i plemenita djela. Uèiteljima je napomenuto da istorija ima posebno važno mjesto u razvijanju patriotskih osjeæaja, rodoljublja i junaèkog duha, te da zbog toga treba obratiti pažnju na naèin na koji se istorija predaje. Predavanja iz istorije, kako se kaže, treba kod uèenika da razviju “živo osjeæanje za našu prošlost, za našeg Gospodara i za našu srpsku državu”. Zbog svoje tematike, nastava istorije se smatra najpogodnijom za razvijanje patriotskog i junaèkog duha, koji je Crnoj Gori potreban.
Nastava istorije pretrpjela je izvjesne promjene novim nastavnim programom, koji je donijet 1908. godine. Zadržan je naziv predmeta “Srpska istorija” i raspored izuèavanja (treæi i èetvrti razred), ali je unekoliko promijenjena struktura gradiva. U oba razreda zajedno se izuèavala crnogorska istorija (kao dio srpske) i opšta srpska istorija. U treæem razredu uèila se opštesrpska istorija od najranijih vremena do Kosovske bitke, i tek neznatno istorija Crne Gore u vrijeme Vojislavljeviæa, dok je u èetvrtom razredu bilo obratno. Zanimljivo, po prvi put predavanja iz crnogorske istorije u treæem razredu ne poèinju Balšiæima, veæ Vojislavljeviæima, što æe reæi, prednemanjiækim periodom. Od Vojislavljeviæa pominje se Vojislav i kraljevi Mihailo i Bodin. U vezi sa Mihailom i Bodinom napominje se da prilikom obrade njihove vladavine posebno treba obratiti pažnju na njihove pokušaje da ujedine srpski narod. U èetvrtom razredu izuèava se “Srpska istorija” od Balšiæa do knjaza Nikole, tj. istorija Crne Gore, dok se istorija ostalih “srpskih zemalja” izuèava u neznatnom obimu. Kao cilj izuèavanja istorije u treæem i èetvrtom razredu, navodi se poznavanje prošlosti svoga naroda i buðenje patriotskih i nacionalnih osjeæanja.
Za razliku od osnovne škole, nastava istorije u gimnaziji nije imala obilježja dominantno nacionalne discipline. U gimnaziji se uglavnom izuèavala opšta istorija, zbog èega u nazivu predmeta nema pridjeva “srpska”. Nacionalna istorija, tj. “srpska istorija” dominantno je bila zastupljena u osnovnoj školi, dok je u nastavi istorije u gimnaziji taj udio nacionalne istorije bio neznatan. Za crnogorsku vlast nastava istorije u osnovnoj školi imala je veæi znaèaj nego u gimnaziji, jer je osnovnim školovanjem bio obuhvaæen mnogo veæi dio populacije. Osnovnih škola bilo je nekoliko desetina, pa i više od stotinu, dok je zadugo postojala samo gimnazija na Cetinju. Prema Nastavnom planu za crnogorsku (realnu) gimnaziju iz 1886. godine, istorija se uèila od drugog do èetvrtog razreda. U drugom razredu izuèavala se Praistorija i Stari vijek, dok se u treæem uèila istorija Srednjeg vijeka. U èetvrtom razredu uèila se istorija Novog vijeka i tek neznatno istorija “srpskih zemalja”. Udio nacionalne istorije u gimnazijskom predmetu poveæan je poèetkom 20. vijeka, kada je na Cetinju poèela s radom viša (osmorazredna) gimnazija (1902). Tada je poveæan broj razreda i èasova istorije, što je dalo prostora za poveæanje nastavnih sadržaja. Nastavni plan i program za (klasiènu) gimnaziju, koji je donesen 1907. godine, predviða da se istorija izuèava od drugog do osmog razreda (od drugog do èetvrtog po dva èasa nedjeljno, a od petog do osmog po tri èasa nedjeljno). U drugom razredu gimnazije uèila se istorija Starog vijeka, dok se u treæem uèila istorija srpskog naroda do kraja 15. vijeka, uz pregled najvažnijih dogaðaja iz opšte istorije Srednjeg vijeka. Istorija srpskog naroda poslije propasti srpskih država, s posebnim osvrtom na istoriju Crne Gore, uèila se u èetvrtom razredu. Predavanja su obuhvatala dosta širok period - od pada pod tursku vlast do najnovijih dogaðaja. U petom razredu uèila se ponovo istorija starog vijeka, ali ovoga puta s posebnim osvrtom na kulturne prilike. U šestom i sedmom razredu dominirala je opšta istorija Srednjeg i Novog vijeka, uz osvrt na dogaðaje iz istorije srpskog naroda koji imaju dodirnih taèaka sa opštom istorijom ovih perioda. Istorija srpskog naroda, i posebno istorija Crne Gore, u 19. vijeku uèila se u osmom razredu gimnazije. Ovakav izbor sadržaja iz nacionalne (srpske i crnogorske) istorije nesumnjivo ukazuje na èinjenicu da je državna vlast željela da ovaj predmet posluži stvaranju srpske nacionalne svijesti crnogorskih uèenika, odnosno, uèvršæivanju svijesti o pripadnosti srpskom narodu. Èak je isticano da na èasovima istorije treba posebno obratiti pažnju na sadržaje koji se tièu nacionalnog identiteta, odnosno, sadržaje koji govore o srpskoj narodnosti. Takav zadatak istorije potpuno odgovara proklamovanom cilju crnogorske škole, koja, kako se istièe, treba da vaspitava “Srbina, a ne kosmopolita”. Ovakva nacionalna svijest bila je, u stvari, temelj za politièku svijest crnogorskih uèenika, koja je sa stanovišta državne vlasti bila najpoželjnija. Kada se kod crnogorskih ðaka usadi srpska nacionalna svijest, onda æe oni lako prihvatiti i proklamovane ciljeve državne politike Crne Gore koji su utemeljeni na ideologiji nacionalnog osloboðenja i ujedinjenja. Primjera radi, èim se kod uèenika uz pomoæ udžbenièkih sadržaja uèvrsti svijest da pripadaju srpskom narodu, i to onom njegovom “najboljem” dijelu, èiji elitizam potvrðuje istorija, onda je prirodno da takvi uèenici smatraju za svoj nacionalni zadatak - borbu za osloboðenje pokorenih djelova svog naroda, a za svoj ideal - državno ujedinjenje naroda kojemu pripadaju. Uèvršæivanjem takve svijesti kod crnogorske školske populacije, državna vlast dobijala je armiju privrženika za svoje politièke ciljeve, a državna ideologija armiju “vjernika” na koje može imati veoma djelotvoran uticaj. To je, uostalom, njen suštinski zadatak u vrijeme kada se otvoreno govori da crnogorska borba još nije završena i da je novi nacionalni rat stvar bliske buduænosti. Zbog toga se u nekim tekstovima, u kojima se tretira pitanje vaspitanja najmlaðe populacije, daju jasni nagovještaji da Crnoj Gori trebaju nove generacije ratnika i nacionalnih boraca èiji profil politièke svijesti treba da nalikuje svijesti ratnika s Vuèjeg dola. Upravo nastava istorije trebalo je da bude izvor primjera koji æe uticati na oblikovanje takve svijesti i usvajanje poželjnih politièkih stavova i ideala. U jednom se èlanku navodi da predavanje o vladici Danilu ne treba samo da posluži uèenju èinjenica iz njegovog života, veæ prvenstveno usvajanju moralnih naèela i politièkih ideala koje on personifikuje.


U crnogorskim školama pjevalo se “Rado ide Srbin u vojnike”


Ako je vladika Danilo i pored svih opasnosti išao u Zetu kod svoje pokorene braæe, onda i uèenici, zaneseni njegovim primjerom, treba da usvoje naèelo da je pomoæ pokorenim sunarodnicima njihova najviša moralna obaveza. Podsticanjem ovakvih analogija u nastavi istorije, kod uèenika se formiraju mjerila koja æe kasnije odrediti njihove postupke i politièke stavove. Veæ krajem 19. vijeka u crnogorskoj periodici iznijet je stav da istorija pomaže “rasvjetljavanju sadašnjosti” i predviðanju buduænosti, te da je ona patriotska disciplina koja formira karakter i rodoljubivi duh. Poželjni karakter nacionalne svijesti koji je prvenstveno trebalo stvoriti uèenjem istorije, podstican je programskim sadržajima još nekih predmeta, iako se uloga tih nastavnih predmeta u stvaranju poželjne svijesti ne može porediti s ulogom istorije. Sadržaji od znaèaja za stvaranje nacionalne svijesti bili su zastupljeni u predmetima: srpski jezik, geografija, pjevanje. Razvijanje patriotskih i nacionalnih osjeæanja bilo je oznaèeno kao cilj nastave srpskog jezika, što se pokušavalo postiæi koriš-æenjem odabranih tekstova i pjesama sa nacionalnom ili istorijskom tematikom. I za nastavu geografije kaže se da treba da služi buðenju ljubavi prema otadžbini. Prema nastavnim programima za crnogorske osnovne škole, u nastavi geografije najveæa pažnja posveæivana je izuèavanju prostora Crne Gore, a zatim izuèavanju “ostalih srpskih zemalja”. U te srpske zemlje ubrajaju se: Dalmacija, Bosna i Hercegovina, Stara Srbija, Kraljevina Srbija, Makedonija, Banat, Baèka , Srem, Slavonija, Hrvatska i Istra. Nastavnim programom koji je usvojen 1908. iz “srpskih zemalja” izdvojene su kao posebna nastavna cjelina oblasti na koje Crna Gora pretenduje ili polaže “istorijsko pravo” (Stara Srbija, Albanija, Hercegovina, Boka Kotorska).
Sadržaji koji mogu snažiti nacionalnu svijest bili su obavezni i na èasovima pjevanja. Crnogorski ðaci su na ovim èasovima pjevali razne patriotske pjesme (“Ja sam Srbin, srpski sin”, “Poleæela dva anðela”, “Onamo, onamo”, “Ustaj, ustaj Srbine”, “Rado ide Srbin u vojnike”, “Srpsko kolo”).
Crnogorski udžbenici istorije, od prvog do posljednjeg, imali su gotovo istovjetan programski karakter i istoriografsku koncepciju. U manjoj ili veæoj mjeri mijenjala se njihova forma i stil, ali su istoriografske teze bile skoro pedeset godina nepromijenjene. Takva postojanost istoriografskih teza u crnogorskim udžbenicima istorije nije bila uzrokovana neširenjem kruga istorijskih znanja, veæ nepromjenljivošæu politièkih ciljeva kojim su ovi ideologizirani udžbenici trebali da služe. Ma kakva bila nova istorijska saznanja iz nacionalne prošlosti, crnogorska vlast ih zbog svojih politièkih ciljeva nije mogla uèiniti dijelom školskog programa ukoliko ona narušavaju teze o crnogorskom elitizmu, zaslugama Crne Gore za srpski narod, neprekinutoj niti slobode i državnosti. Istorijska nauka mogla je koraknuti naprijed i džinovskim korakom, ali je crnogorska politièka raèunica uglavnom bila na istom mjestu. Istorijska koncepcija nacionalne prošlosti, koja je bila usklaðena s politièkim ciljevima crnogorske vlasti, i koja je u potpunosti bila u njihovoj službi, mogla se mijenjati jedino ukoliko su to ovi politièki ciljevi zahtijevali. Kako takve potrebe nije bilo, “školska istorija” èvrsto se držala istoriografskih stanovišta koja su uèvršæivala svijest o crnogorskom elitizmu, i tako snažila ideološku osnovu na kojoj su poèivali glavni ciljevi državne politike.
Prvi crnogorski udžbenik istorije za osnovne škole, koji je publikovan 1868. godine, unio je u svijest školske populacije istoriografsku prièu o Crnoj Gori i Crnogorcima koja je u potpunosti odgovarala politièkim interesima cetinjskog Dvora. Ovaj udžbenik tretirao je Crnogorce kao elitni dio srpskog naroda, i to onaj koji je uspio da oèuva svoju slobodu i poslije Kosovskog poraza. Èinjenica da se istorija Crne Gore uèi iz udžbenika èiji je naziv - “Kratka istorija srbskog naroda za osnovne srbske škole”, dovoljno govori o tome. Kao što su Crnogorci dio srpskog naroda, tako je, po prirodi stvari, i Crna Gora nezavisna srpska država, koja je oèuvala politièki kontinuitet Srpskog carstva, i koja je zauzela mjesto predvodnice nacionalne borbe srpskog naroda. Prvi crnogorski udžbenik istorije imao je dva dijela: prvi, u kome se obraðuje opšta istorija srpskog naroda (str. 3 - 85); i drugi u kome se obraðuje istorija Crne Gore (str. 86 - 104). Najprije se govori o prapostojbini srpskog naroda i njihovom doseljenju na Balkan. Veæ iz tog prvog poglavlja udžbenika, crnogorski uèenici su mogli saznati koje su “srpske zemlje”, odnosno, koji je to prostor na Balkanu koji pripada srpskom narodu. Ukratko, Srbi su naselili prostor od Jadranskog mora do Morave i Timoka, i od Dunava i Save do Draèa. Èetiri najvažnija srpska grada na èetiri strane svijeta, bili su: Niš, Kotor, Bar i Beograd. U narednom poglavlju govori se o razdoblju srpskih župana, a zatim o vladavini prvih srpskih kraljeva (1010 - 1159). Prvim srpskim kraljem, odnosno, kraljem Srbije, smatra se Vladimir. Rijeè je, naravno, o dukljanskom knezu Vladimiru, o kome važne podatke daje “Ljetopis popa Dukljanina”, mada se u ovom udžbeniku to ne pominje. Kraljem Srbije naziva se i dukljanski knez Vojislav, osnivaè dinastije Vojislavljeviæa, za koga se kaže da je èetvrt vijeka vladao Srbijom. Srbijom je, takoðe vladao i njegov sin Mihailo, dok se za Mihailovog sina Bodina kaže da je bio roðak srpskog kralja. Navodi se da je Bodin uèestvovao u ustanku Bugara, i da je kasnije prevratom došao na srpski prijesto. Nakon vladavine Vojislavljeviæa, koji se smatraju vladarima Srbije, slijedi poglavlje o Nemanjiæima. Èetvrto poglavlje udžbenika odnosi se na razdoblje kralja Vukašina i kneza Lazara, a peto na period od Kosovske bitke do Prvog srpskog ustanka (1389 - 1804). Posljednje poglavlje u prvom dijelu udžbenika obraðuje istoriju Srbije od 1804. do 1868. godine.
U prvom crnogorskom udžbeniku istorije, uostalom kao i u svim kasnijim, istorija Crne Gore poèinje tek u doba Balšiæa. Time se hoæe reæi da je nezavisna crnogorska država stvorena tek nakon nestanka Srpskog carstva, silom istorijskih neprilika, a ne posljedicom nekih politièkih težnji dinastije Balšiæ. Crna Gora koju su stvorili Balšiæi, saèuvala je svoju slobodu i onda “kad su Srbi svuda na sve strane svoju samostalnost izgubili”. Crna Gora je, kako se objašnjava, bila jedina zemlja gdje se neprekidno održala “srbska sloboda” i gdje se nezavisna politièka vlast nije nikada prekidala. Nakon Balšiæa, Crnom Gorom su upravljali Crnojeviæi, a kada je posljednji Crnojeviæ napustio zemlju, vlast je prešla na cetinjskog mitropolita, kome je Ðurað Crnojeviæ dobrovoljno predao vlast. U vrijeme kada Crnom Gorom vladaju cetinjski mitropoliti, ona postaje pribježište za mnogobrojne srpske porodice koje zbog svog ponosa nijesu mogle trpjeti tursku vlast. Ovom tvrdnjom zaokružuje se istorijska osnova crnogorskog nacionalnog elitizma. Na period kada je Crna Gora sticala slavu na bojnom polju i branila svoju “vjekovnu nezavisnost” odnose se poglavlja o mitropolitima iz raznih plemena i vladarima iz porodice Petroviæ-Njegoš.


Novi udžbenici preuzimali su stare mitske konstrukcije


U èitavom tom periodu crnogorska istorija prepoznaje se po sjajnim pobjedama nad Turcima i po nemjerljivim žrtvama za osloboðenje srpskog naroda od tuðinske vlasti. Ovaj udžbenik istorije bio je u upotrebi taèno tri decenije. Godine 1872. poj-avilo se njegovo drugo izdanje, nešto izmijenjenog naziva, a 1887. treæe izdanje sa nešto obimnijim preg-ledom vladavine gospodara iz dinastije Petroviæ-Njegoš.
Èinjenice i slike iz prošlosti Crne Gore kojima se hranio mit o njenom nacionalnom elitizmu, slavnim pobjedama i junaèkim žrtvama, ostale su netaknute. Kada je poslije trideset godina upotrebe ovaj udžbenik zamijenjen novim (1898), iz njega je preuzeta èitava ta mitska konstrukcija. Na tu mitsku konstrukciju nadodati su samo novi primjeri koji potvrðuju njenu “istinitost”. Naravno, pored oèuvanja mitske slike crnogorske prošlosti, i novi udžbenik istorije imao je ulogu da uèvrsti srpsku nacionalnu svijest Crnogoraca.
Udžbenik “Istorija srpskog naroda za treæi i èetvrti razred osnovne škole” (Cetinje, 1898), koji su priredili Milo Kovaèeviæ i Lazar Peroviæ, imao je uvodno poglavlje u kome se ukratko ukazuje na osobenosti života ljudskih zajednica u praistorijskom razdoblju i objašnjavaju pojmovi “jezik”, “narod i narodnost”, “srpski narod”, “slovenski narod”. Za narod se kaže da je to zajednica srodnih plemena koja žive u jednoj zemlji, govore istim jezikom i imaju iste obièaje. U odrednici “Srpski narod” navodi se da srpski narod saèinjavaju sva ona plemena koja govore srpskim jezikom. Kaže se i da se srpskim jezikom govori u Crnoj Gori, i da je to maternji jezik Crnogoraca. Srpskim jezikom, navodi se dalje, ne govori se samo u Crnoj Gori, veæ i u mnogim drugim krajevima gdje žive Srbi. Objašnjava se i da srpski narod ne èine pripadnici samo pravoslavne vjeroispovijesti, nego i ljudi koji su muhamedanske i rimokatolièke vjeroispovijesti. S tim u vezi, kaže se da vjera ne bi smjela da razdvaja Srbe, jer su svi oni braæa “jedne krvi”, bez obzira kojoj vjeri pripadaju. Nakon objašnjenja ovih opštih pojmova, obraðuje se najraniji period istorije srpskog naroda - period od doseljavanja na Balkan do primanja hrišæanstva. Pored odjeljaka o vjerovanjima, obièajima i društvenom životu Srba u ovom periodu, u posebnom se poglavlju govorilo o oblastima koje su Srbi na Balkanu naselili, i koje su postale njihova nova postojbina. Autori nabrajaju devet oblasti koje su u ranom srednjem vijeku naselili Srbi: Zetu, Hercegovinu, Bosnu, Dalmaciju, Rašku, Makedoniju, Branièevo, Maèvu i Srem. Kao prvi srpski vladar za koga istorija zna, navodi se raški župan Vlastimir, koji je vladao u 9. vijeku. Poslije njega, vladao je njegov sin Mutimir, a nakon Mutimira nastupilo je tridesetogodišnje razdoblje nemira i borbe za vlast izmeðu njegovih sinova. Ovo teško razdoblje za srpsku državu završilo se dolaskom na presto Èaslava, praunuka Vlastimirovog. Za Èaslava se kaže da je radio da sjedini što više srpskih zemalja i da osnuje snažnu srpsku državu, u èemu je i uspio, sjedinivši Rašku, Zetu, Hercegovinu i Bosnu. No, ta jedinstvena srpska država nije bila dugog vijeka, jer je poslije Èaslavljeve smrti (oko 960. godine) ponovo došlo do unutrašnjih nemira i nesloge, što je rezultiralo raspadom jedinstvene srpske države. Upravo tada, krajem 10. vijeka, istièe se zetski župan Stefan Vojislav, koji je uspio da od Zete stvori nezavisnu državu. Tek tada je, dakle, nastala prva nezavisna slovenska država na prostoru Crne Gore. Tom nezavisnom srpskom državom vladao je najprije Vojislav, a nakon Vojislava njegov sin Mihailo, koji je, kako se kaže, “bio prvi koji je sebe nazvao srpskijem kraljem”. Poslije njega vladao je kralj Bodin, za koga se navodi da je kao “mudar i vrijedan srpski vladalac”, upravljao Zetom dvadeset godina, uspjevši da svojoj državi pripoji Rašku, Bosnu i dio Hercegovine. Umro je 1110. godine. Prema tome, u ovom udžbeniku se tvrdi da je prvi krunisani srpski vladalac (“prvovjenèani”) bio Mihailo Vojislavljeviæ, zetski kralj, a ne Nemanjin sin Stefan (1217). Za istorijsko utemeljenje politièkih aspiracija crnogorske dinastije to je bila veoma važna èinjenica, koju je i na ovaj naèin trebalo istaæi i usaditi u svijest najmlaðe populacije. Kada se na taj naèin oblikuje njihova svijest, onda, naravno, knjaževa težnja za “prvjenstvom” izgleda prirodna i legitimna. Nakon ovog osvrta na vrijeme prvih zetskih kraljeva, u udžbeniku se obraðuje period slabljenja državne moæi Zete, prvih decenija 12. vijeka. Za Zetu u ovom periodu navodno su karakteristièni nemiri i sporenja oko vlasti, a isto takvo stanje vladalo je i u ostalim “srpskim zemljama”. Tek nakon nekoliko decenija došlo je do uspostavljanja politièke stabilnosti, i to najprije u Raškoj, kada je veliki župan postao Stefan Nemanja. Pored namjere da osnaži Rašku, Nemanja je imao i veliku misao “da sjedini sve srpske zemlje u jednu veliku državu”. Voðen tom idejom, on je krenuo da pokorava srpske zemlje koje nijesu priznavale njegovu vlast. Pored Huma i nekih primorskih gradova, Nemanja je osvojio i Zetu, i tako je pripojio svojoj državi. Na taj naèin je on, kako se objašnjava, u djelo sproveo misao o “ujedinjenju svijeh srpskijeh zemalja”. Zatim se u udžbeniku srpske istorije obraðuje vladavina ostalih Nemanjiæa - od Stefana Provjenèanog do cara Uroša. Zaèudo, za Stefana Prvovjenèanog se, i pored veæ iznesene tvrdnje da je Mihailo Vojislavljeviæ prvi krunisani srpski vladar, kaže kako se on nazivao “prvijem vjenèanijem kraljem srpskijem”. Poslije vladavine Nemanjiæa, predmet obrade je doba “cara” Lazara, Kosovska bitka, istorija Bosne i Hercegovine, srpska Despotovina i pad srpskih zemalja pod tursku vlast. Istoriji srpskog naroda u doba turske vladavine posveæeno je nekoliko poglavlja (Stradanje Srba, Iseljavanje Srba, Srpski uskoci i hajduci). Nakon ovih nastavnih jedinica, predmet obrade su Prvi i Drugi srpski ustanak, i vladavina srpskih kneževa: Miloša, Mihaila, Aleksandra, te kralja Milana Obrenoviæa (do 1893). Drugi dio udžbenika posveæen je istoriji Crne Gore. Prema usvojenoj koncepciji, istorija Crne Gore kao nezavisne države poèinje tek od perioda Balšiæa. Do tada je ona, kako se tvrdi, bila dio jedinstvene srpske države. Za pisce udžbenika, vrijeme poslije smrti cara Uroša predstavlja period u kome se razvilo nekoliko srpskih državnosti (srbijanska, bosansko-hercegovaèka, zetska, odnosno, crnogorska). Tek od tada, istorija Crne Gore ima prepoznatljiv, i u odnosu na Srbiju i ostale “srpske zemlje”, poseban državotvorni hod. Uzrok za to je, naravno, slabljenje državnog jedinstva Carstva nakon smrti cara Dušana i stalni turski upadi u srpske zemlje, što je onemoguæavalo njihovo ponovno državno objedinjavanje. To je, dakle, koncepcija nacionalne istorije koja je imala svoju zvaniènu verifikaciju, i koja se preko školskog sistema željela nametnuti crnogorskim ðacima.
Istorija Crne Gore u ovom udžbeniku poèinje razdobljem Balšiæa, koji su vladali Zetom od 1367. do 1421. godine. Porodica Balšiæ, koja je upravljala Zetom u vrijeme cara Dušana, bila je, kako se tvrdi, u srodstvu sa carskom porodicom, a njen rodonaèelnik Balša I, bio je “srpski plemiæ”.


Uèilo se da je državnost Crne Gore zaèeo raški župan Èaslav!


Politièko osamostaljivanje Balšiæa, u udžbeniku je objašnjeno na sljedeæi naèin: “No, kad se dogodi nesreæa u srpskoj carevini, smrt Uroševa, sila Vukašinova i otimanje oko vlasti ostalijeh velikaša, tada se Balša sa svojijem sinovima odvoji od srpskoga carstva”. Period Balšiæa obraðen je u nekoliko nastavnih jedinica. Svaka od njih odnosi se na doba vladavine jednog od Balšiæa (Balša I, Stracimir, Ðurað, Balša II, Ðurað II, Balša III). U obradi ovog perioda glavna pažnja posveæena je sukobima Balšiæa s Turcima, pokušajima Balšiæa da sa okolnim velikašima postignu sporazum o saradnji protiv Osmanlija, kao i njihovoj saradnji s Mletaèkom republikom. Za posljednjeg Balšiæa kaže se da je ostavio Zetu na upravu svom ujaku despotu Stefanu Lazareviæu, buduæi da nasljednika nije imao. No, kako ni despot Stefan “nemaðaše od srca poroda”, on je svoju državu ostavio u nasljeðe sestriæu Ðuraðu Brankoviæu. Tada dolazi i do pobune Zeæana, jer je, kako se objašnjava, Ðurað bio potèinjen Turcima, a Zeæani nijesu htjeli da njima upravlja vladar koji je potèinjen Turcima. I kada su se oslobodili vlasti turskog vazala Ðuraða Brankoviæa, Zeæani su prihvatili za vladara Stefana Crnojeviæa, zetskog vlastelina i roðaka porodice Balšiæ. Kada su objasnili kako su Crnojeviæi postali treæa crnogorska dinastija, autori su prilikom obrade perioda Crnojeviæa najveæu pažnju posvetili crnogorskim naporima za odbranu nezavisnosti od Turaka. Za drugog po redu Crnojeviæa, Ivana, kaže se da je povlaèeæi se pred turskim napadima, morao prenijeti svoju prijestonicu sa Oboda na Cetinjsko polje. U to vrijeme u Crnu Goru su se poèeli naseljavati svi oni koji su se sklanjali od Turaka, tako da je Crna Gora postala pribježište “muèenièkog naroda”. No, Crna Gora je uprkos borbi i otporu, potpala pod tursku vlast za vrijeme Ðuraða Crnojeviæa, koji se nije mogao oduprijeti njihovoj prevelikoj sili. Nakon njegovog odlaska iz zemlje, Turci su na èelo Crne Gore postavili Ivanovog najmlaðeg sina - Stanišu, koji se veæ bio poturèio. Oèito da se ovakvim objašnjenjem ukazuje da je i Crna Gora izgubila svoju nezavisnost krajem 15. vijeka. Meðutim, autori udžbenika su odmah našli naèina da minimiziraju znaèenje ove nepobitne istorijske èinjenice. Veæ na poèetku odjeljka “Mitropoliti iz raznijeh plemena”, oni su konstatovali da je Ðurað Crnojeviæ prije odlaska iz Crne Gore odredio cetinjskog mitropolita Vavilu za svog nasljednika, ostavivši mu “upravu nad Crnom Gorom”. Ovim se hoæe reæi da je i nakon svrgavanja Ðuraða Crnojeviæa oèuvan kontinuitet državne vlasti u Crnoj Gori, buduæi da je Ðurað vlast predao mitropolitu cetinjskom kao svom legitimnom nasljedniku. Naravno, oèuvanje kontinuiteta vlasti u jednoj zemlji, znak je kontinuiteta državnosti.
Poslije obrade istorije Crne Gore u vrijeme “mitropolita iz raznih plemena”, slijede poglavlja koja su posveæena dinastima iz porodice Petroviæ-Njegoš. Period prvog mitropolita iz porodice Petroviæ-Njegoš, Danila, oznaèavao se kao doba u kome se Crna Gora oslobodila poturèenjaka, i tako postala potpuno slobodna. Zatim, to je doba kada je Crna Gora izvojevala nekoliko znaèajnih pobjeda nad Turcima, i kada su uspostavljeni, za Crnu Goru životno važni crnogorsko-ruski politièki odnosi. Vladika Danilo je, kako se to istièe, bio pokretaè crnogorske borbe i vladar koji je unaprijedio crnogorsku državu. Za nasljednika vladike Danila, Savu, navedeno je da je bio “mirne naravi”, te da se najviše brinuo o crkvenim poslovima, dok je u narodu “razvijao slogu i ljubav, koliko je mogao”. Mnogo više prostora dato je mitropolitu Vasiliju i njegovom spoljnopolitièkom djelovanju, prvenstveno njegovim vezama s ruskim dvorom. Poslije perioda mitropolita Vasilija, ukratko je obraðeno vrijeme samozvanca Šæepana Malog, o kome su izneseni i afirmativni sudovi, što je, s obzirom na njegovo uzurpiranje dinastièke vlasti Petroviæa-Njegoša, pomalo neobièno. Autori su, recimo, istakli da je Šæepan Mali “dobro brinuo za narodno dobro”, da je mirio zavaðena bratstva i da je iskorijenio mnoge mane iz naroda.
Najviše prostora u udžbeniku dobio je mitropolit Petar I Petroviæ Njegoš, èak više nego knjaz Nikola. Autori su u njegovom politièkom djelovanju istakli nekoliko pravaca: spoljnopolitièki, nacionalni, državotvorni, mirotvorni, vojnièki i prosvjetiteljski. Njegovom nasljedniku, vladici Petru II, posveæeno je nešto manje prostora, s tim što se njegovo politièko djelovanje uglavnom posmatralo kroz prizmu crnogorsko-turskih odnosa. Gotovo da je isti princip primijenjen i za period knjaza Danila. Pišuæi o knjazu, autori su istakli da je on bio prvi svjetovni crnogorski gospodar nakon Ðuraða Crnojeviæa, a da je njegov glavni cilj bila obnova “Ivanbegovine”. Navodi se da se knjaza crnogorski narod bojao, ali ga je i volio, dok su “susjedna podjarmljena braæa” polagala u njega velike nade, oèekujuæi da æe ih osloboditi od turske vlasti. Knjaz Danilo se, kako se to ovdje kaže, “i srcem i dušom starao za sreæu i napredak cijelog Srpstva”, odnosno, njegova osnovna politièka misao bila je ujedinjenje srpskog naroda.
Posljednje poglavlje ovog udžbenika odnosi se na period knjaza Nikole. Knjaz Nikola je prikazan kao vladar koji vodi dosljednu nacionalno-oslobodilaèku politiku, kao uspješan ratnik koji je znatno proširio svoju državu, i nadasve, kao vladar kojemu je na srcu pravda, blagostanje i napredak Crne Gore. Inaèe, udžbenik “Istorije srpskog naroda za treæi i èetvrti razred osnovnijeh škola” ima ukupno 159 strana. Udžbenik ima dva dijela: “Srpska istorija” (11 - 104) i “Istorija Crne Gore” (107 - 159). Kao što se može vidjeti, opšta srpska istorija obraðena je na 93 strane, a istorija Crne Gore na 53 strane. U dijelu koji se tièe istorije Crne Gore, periodu Balšiæa posveæeno je skoro 6 strana, Crnojeviæima 4, mitropolitima iz raznih plemena 3, a periodu Petroviæa-Njegoša 40 strana. Pored mnogih znakovitosti, ovakva udžbenièka koncepcija istorije Crne Gore pokazuje i jedan veoma zanimljiv pristup pitanju geneze crnogorske državnosti. U ovom udžbeniku poèeci državnosti Crne Gore vezuju se za doba raškog župana Èaslava, koji je, kako se kaže, uspio da “sjedini što više srpskijeh zemalja pod svoju vlast, pa da tako osnuje jednu snažnu srpsku državu”. Jedna od tih “srpskih zemalja” koje je Èaslav stavio pod svoju vlast, bila je i Zeta, koja je u 10. vijeku postala dio srpske države. Od tog doba poèinje državni život Crne Gore, ali ne kao nezavisne cjeline. Tek poslije smrti velikog župana Èaslava, kao prvi nezavisni zetski župan oznaèava se Stefan-Vojislav, zaèetnik dinastije Vojislavljeviæa. Poslije vladavine Vojislavljeviæa, Zeta je došla pod vlast Nemanjiæa, postavši opet dio velike sprske države. I tek kada je došlo do raspada ove države u vrijeme posljednjeg Nemanjiæa, cara Uroša, Zeta je ponovo postala samostalna država. Dakle, Kosovski poraz i tursko osvajanje srpskih zemalja, utièe da bude ustanovljena državna samostalnost Zete. Upravo od tada, kako se to iz ovog udžbenika može zakljuèiti, poèinje gotovo neprekinuta državna samostalnost Zete, (Crne Gore), odnosno, njen državni život izvan jedinstvene srpske države. Ovakva koncepcija istorije Crne Gore pokazuje da je bio potpuno zaobiðen tzv. “dukljanski period” u njenom istorijskom i državnom razvitku.


Kroz nastavne sadržaje širene su knjaževe velikodržavne ideje


U pjesmi se navodi da je Crna Gora sada nevelika, ali da æe se u dogledno vrijeme teritorijalno širiti na okolne oblasti. Pretpostavlja se da æe do ostvarenja tog velikog cilja doæi vrlo brzo, taènije kada poodrastu uèenici koji sada uèe ovu pjesmu. Ta ideja o “velikoj” Crnoj Gori ovdje se predstavlja kao težnja koja ima svoje istorijsko utemeljenje, jer Crna Gora samo želi da bude država kakva je nekada bila (“Dok ja budem veliki,/ Biæe ona slavna,/ Ko što bješe nekada/ U vremena davna”). Taj veliki cilj ostvariæe, naravno, Srbi iz Crne Gore, ili crnogorski Srbi (“Mi æemo je Srpèiæi,/ Slavnom naèiniti”).
U “Èitanci za drugi razred” uèenicima se objašnjava da su svi oni koji govore srpskim jezikom po nacionalnosti Srbi, a kako svi državljani Crne Gore govore srpski, to je logièno da su svi ljudi koji žive u Crnoj Gori - Srbi. Iz toga slijedi zakljuèak da su Srbi u Crnoj Gori i pravoslavci i nepravoslavci, jer i jedni i drugi govore srpskim jezikom. Ako su pravoslavci i nepravoslavci pripadnici iste nacije, onda su oni braæa, bez obzira što su razlièite vjeroispovijesti, a braæa, kako se kaže, treba da se vole i poštuju. Kao dodatak ovom poglavlju navedena su i pitanja na koja uèenici treba da odgovore služeæi se onim što su prethodno nauèili. Navedena su tri pitanja: “Koje smo mi vjere? Kako govorimo mi? Šta smo mi?”
Da bi uèenici lakše usvojili znanja i pojmove o svojoj nacionalnoj pripadnosti, u “Èitanci” su date i tri pjesme: “Merima”, “Srbin sam” i “Srpkinjica”. Pjesmom “Merima” uèenicima se na jednostavan naèin želi objasniti da su crnogorski muhamedanci po svojoj nacionalnoj pripadnosti Srbi, a da je samo njihova vjera “turska”. No, to što su oni druge vjere, ni u kom sluèaju ne utièe da se osjeæaju izdvojenima od srpskog naroda i da opšte interese srpskog naroda ne doživljavaju kao svoje: “Merimom se zove/ To je tursko ime; Ali srpska duša/ krije se pod njime./ Ona znade šta su/ Njeni ðedi bili,/ Pa u srpskom društvu/ Tako joj se mili./ Srpsku knjigu štije;/ Srpske pjesme pjeva/ I na srpskoj sreæi/ Nade svoje zgr”jeva.// Ona srpstvo ljubi/ Više c”jela sv”jeta,/ Tom je srce uèi/ Vjeri joj ne smeta.”
Pjesma “Srbin sam” poèinje stihovima: “Još sam malen, još sam nejak,/ Ni govorit” skromno ne znam;/ Ali ipak znadem reæi:/ Znadem reæi: Ta Srbin sam!” Zatim ovaj “maleni Srbin” poruèuje da æe “do pošljednjeg izdaha” braniti svoju domovinu i svoje srpsko ime. I pjesma “Srpkinjica” sliènog je tematskog profila. Djevojèica koja æe svakom ponosno reæi: “Ja sam mlada srpkinjica”, i koja voli Srpstvo više od svega na svijetu, obeæava da æe se uvijek samo Srpkinjom zvati. Pored ovih pjesama kojima je uèvršæivana svijest o nacionalnoj pripadnosti, u “Èitanci za drugi razred osnovnijeh škola” objavljena je i pouèna prièa “Tri Srpèeta”. To je prièa o tri djeèaka - tri Srbina, od kojih je jedan pravoslavac, drugi muhamedanac, a treæi katolik. U jednoj situaciji njih trojica pokazuju slogu i riješenost da uvijek budu zajedno, što je uèenicima trebalo da sugeriše kako njihovi odnosi, bez obzira kojoj vjeri pripadaju, uvijek treba da se odlikuju slogom, zajedništvom i meðusobnom ljubavlju.
I u “Èitanci za treæi razred osnovnijeh škola” (1898) uvrštena je narodna prièa o sedam prutova, koja opet ukazuje na potrebu meðusobnog uvažavanja i zajedništva. Osnovna poruka prièe jeste da se u borbi može pobijediti samo ukoliko postoji sloga i jedinstvo. Pored nekoliko izreka o koristi sloge, navedena je i sentenca “Samo sloga Srbina spasava”. Takoðe, crnogorskim uèenicima se ponovo napominje da su svi oni koji žive u Crnoj Gori - Srbi, ali i da njihova otadžbina nije samo Crna Gora, veæ da njihovu otadžbinu èine sve srpske zemlje: “Otaèastvo je vaše cijela Crna Gora i sve one zemlje, gdje se srpski govori, srpski pjeva, srpski slavi, gdje se gusle èuju, gdje se o Marku Kraljeviæu pjeva, gdje se Vuk proklinje, gdje se sveti Savo slavi.” U udžbeniku je bilo i nekoliko pjesama koje su crnogorskim ðacima trebalo da razviju srpski nacionalni osjeæaj. Objavljena je, recimo, pjesma “Soko” (o sokolu koji obilazi “cio srpski svijet”), pa pjesme “Srbinu”, “Ja sam Srbin”, “Moje selo”, “Malena sam”... Primjera radi, u pjesmi “Ja sam Srbin” prva strofa glasi: “Ja sam Srbin, èelik ljuti,/ Srpska mene mati rodi/ Srpsko ime, divno ime,/ O, kako mi srcu godi”. Sliène je sadržine i pjesma “Moje selo”: “Za gorom je selo,/ Tu se srpski diše,/ Srpski zbori, piše/... Dobri Bog æe dati,/ K”o što j” moje selo/ Biæe Srpstvo c”jelo,/ A ja æu pjevati: Srpstvo moje c”jelo,/ Budi mi veselo!” U udžbeniku je kroz prièe ili pjesme istaknuto nekoliko znaèajnih liènosti iz srpske istorije (Sveti Sava, Knjaz Danilo, Vojvoda Mirko Petroviæ, Stevan Sinðeliæ, Vuk St. Karadžiæ, Marko Kraljeviæ), a meðu “tri osobito zaslužna srpska vladaoca” izdvajaju se Stefan Nemanja, car Dušan i knez Lazar.
Veæ u “Èitanci za èetvrti razred osnovnijeh škola” (1897) pojmovi o nacionalnom karakteru Crnogoraca i vjerskim odlikama crnogorskog stanovništva nijesu dodatno objašnjavani, izuzev što je na poèetku odjeljka “Crnogorac i Crnogorka” reèeno da se Crnogorac tako zove zato što je roðen u Crnoj Gori, ali je on po svojoj nacionalnoj pripadnosti Srbin. Uglavnom se u ovom udžbeniku izuèavala nacionalna prošlost, uz sadržaje kojima se podsticao nacionalni i patriotski duh. Odabir sadržaja ukazuje da je udžbenik zamišljen kao nacionalna èitanka. Posebni odjeljci bili su posveæeni Marku Kraljeviæu, Sv. Petru Cetinjskom, knjazu Nikoli, Stefanu Nemanjiæu, caru Dušanu i knezu Lazaru. U “Èitanci” je bilo poglavlje o istorijskom razvoju Cetinja, ali i poglavlje o carskoj prestonici - Prizrenu. U “Èitanci” je bilo i pjesama s istorijskom tematikom. Stihovima “Crna Goro, ponosito st”jenje,/ Krune srpske ti drago kamenje”, poèinjala je pjesma “Crnoj Gori”. Nakon ove pjesme, slijedila je crnogorska himna, pa “Našljednikovo kolo”, “Onamo, onamo”, “Srpsko kolo”, “Pašæu za narod svoj”... Pjesma “Srpèe” poduèavala je nacionalnoj postojanosti i odanosti nacionalnoj borbi: “Ja sam Srpèe malo;/ Mene Srpstvo èeka,/ Srbovaæu, Bože,/ Mog cijelog v”jeka./ Djedovi su moji/ Krv za Srpstvo lili/ Ta je ista krvca/ I u mojoj žili./ Srpski æu da živim,/ Srpski æu da vladam,/ I gotov sam uv”jek/ Zato i da stradam...” Isti nacionalni sentiment razvijan je i njegovan i u novim crnogorskim èitankama za osnovne škole koje su se pojavile neposredno prije poèetka Prvog svjetskog rata (1913 - 1914). Uèenicima je, recimo, objašnjavano da se Srbi razlikuju samo po nošnji, dijalektu srpskog jezika kojim govore i državnoj pripadnosti. Svi Srbi - i oni iz Crne Gore, i oni iz ostalih “srpskih krajeva”, imaju osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda kao zajednièki nacionalni i politièki cilj. Kako taj veliki nacionalni cilj nije ostvaren nakon posljednjeg rata s Turskom (1876 - 7, crnogorskim uèenicima se razlièitim sadržajima sugeriše da je njihov buduæi zadatak da se pripremaju za “osvetu Kosova” i borbu za svesrpsko ujedinjenje. U jednoj “pouènoj” pjesmi ðed daje unuku jatagan i kaže mu da se sprema za boj, jer je to Kosovski amanet koji Crnogorci treba da izvrše. Crnogorski ðaci su uèili i pjesmu “Krst” u kojoj “djeca mala, Crnogorèad živa” idu na grob palih junaka i kunu se da æe krvlju braniti Crnu Goru i ginuti za slobodu. Liènu žrtvu za ostvarenje nacionalnih ciljeva slavila je i pjesma “Pašæu za narod svoj”.

Nesumnjivo, crnogorska škola je spremala buduæe ratnike i borce

Pored patriotskih pjesama, nacionalni sentiment crnogorskih uèenika podstican je i odjeljcima o vladici Danilu, Carevom lazu, Petru I, Svetom Savi, Karaðorðu, Stevanu Sinðeliæu. Nesumnjivo, crnogorska škola je spremala buduæe ratnike i borce za izvršenje nacionalne misije. Kako su politièki ciljevi crnogorske vlasti imali ideološku formu borbe za izvršenje nacionalne misije, udžbenièki sadržaji su tim ciljevima davali istorijski legitimitet i znaèenje nacionalne obaveze svih Crnogoraca. Kada se politièki ciljevi prikažu istorijski pravednim i “našim”, onda oni nijesu nametnuta obaveza, veæ emotivna svojina koja poèiva na najjaèem uvjerenju. Neka objašnjenja o nacionalnom karakteru Crnogoraca, tj. državljana Crne Gore, nalazimo i u udžbeniku geografije (zemljopisa) za treæi razred osnovne škole. U poglavlju “Naša domovina” navodi se da su svi ljudi koji žive u Knjaževini Crnoj Gori, po svojoj nacionalnosti - Srbi. Srbi koji žive u Crnoj Gori uglavnom su pravoslavne vjeroispovijesti, a manji dio je muhamedanske i rimokatolièke vjere. Kaže se i da Srbi ne žive samo u Crnoj Gori, veæ da ih ima i u drugim srpskim zemljama. Od tih Srba neki su, poput Crnogoraca slobodni, a neki su pod tuðinom. Buduæi da su svi stanovnici Crne Gore dio srpskog naroda, navodi se da je njihova obaveza da vole i poznaju ne samo svoju domovinu Crnu Goru, veæ i sve srpske zemlje. Takoðe, obaveza crnogorskih Srba sve tri vjere je da se žrtvuju za opštu srpsku slobodu i blagostanje, ne žaleæi da za taj cilj podnesu i najveæe žrtve. O tome da su svi stanovnici Crne Gore - Srbi, bez obzira kojoj vjeri pripadaju, istièe se i u odjeljku udžbenika koji je naslovljen sa “Narod”: “U Crnoj Gori žive sve samo èisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih na 300000 stanovnika. Veæinom su pravoslavne vjere, a ima nešto malo rimokatolièke i muhamedanske vjere, ali treba znati, da smo svi srpskoga porijekla i srpske narodnosti.” Za stvaranje poželjne nacionalne svijesti, posebno je važna bila uloga crnogorskih uèitelja, koji su u suštini bili propovjednici jedne politièke religije. Kao i svim drugim propovijednicima, njihov je zadatak bio da što uvjerljivije i pristupaènije propovijedaju uèenja te “nove vjere”, i da stalno provjeravaju koliko su trajna, èvrsta i ispravna uvjerenja koja se na tim propovjedima stièu. Ideologizirani udžbenièki sadržaji èinili su poglavlja njihove Biblije. Da bi crnogorski uèitelji što bolje obavili taj zadatak, školske vlasti su posebno vodile raèuna o njihovoj pripremi za predavanja na kojima se postavljaju temelji buduæe ideološke graðevine. Predavanja koja su smatrana posebno znaèajnim za formiranje poželjne svijesti o nacionalnom karakteru Crnogoraca. Da bi školske vlasti dobile što potpuniju informaciju o naèinu na koji æe uèitelji predavati ove nastavne jedinice, Glavno školsko nadzorništvo je tražilo od njih da im pošalju svoje pismene pripreme za èas. Kao državni èinovnici, koji su èak položili zakletvu da æe biti vjerni knjazu-gospodaru i da æe èuvati interese države i vjere, crnogorski uèitelji su bespogovorno bili spremni da prilikom obrade tema koje su od posebnog znaèaja za formiranje nacionalne svijesti uèenika, slijede zvaniène ideološke stavove. Njihove pisane pripreme za èasove, koje su dostavljali Glavnom školskom nadzorništvu, svjedoèe o tome. S obzirom da je pojam nacionalne pripadnosti za mnoge uèenike bio apstraktan ili, još èešæe, nedovoljno jasno razluèen od vjerske ili teritorijalne (zavièajne) pripadnosti, crnogorski uèitelji su objašnjavali ðacima da su oni po vjeri hrišæani (pravoslavci), po nacionalnosti Srbi, a po mjestu življenja Crnogorci. No, u vrijeme kada su ove pismene pripreme za predavanja nastale, polovinom osamdesetih godina 19. vijeka, u školama još nije bilo usvojeno stanovište da su svi crnogorski državljani - Srbi, bez obzira kojoj vjeri pripadaju. Da su svi pravoslavni Crnogorci Srbi, o tome nije bilo dvojbe, ali kojoj naciji pripadaju crnogorski državljani - nepravoslavci, tek je trebalo precizno definisati. Zbog toga mnogi uèitelji nijesu znali kako da nacionalno svrstaju muslimane i rimokatolike koji su poslije 1878. postali crnogorski državljani, a udžbenici koji su razriješili dileme te vrste pojavili su se tek u periodu od 1894. do 1897. godine. Dešavalo se zato da uèitelj kaže uèenicima da u Crnoj Gori žive Srbi pravoslavne vjere, Latini i Turci. Na jednom predavanju iz geografije uèitelj je objasnio da u Crnoj Gori veæinom žive Srbi pravoslavne vjere, ali da ima i Turaka - muhamedanaca i rimokatolika za koje se ne kaže kojoj naciji pripadaju. Od dvadesetak crnogorskih uèitelja koji su tokom 1885/86. dostavili svoje pismene pripreme Glavnom školskom nadzorništvu, samo je jedan od njih dao objašnjenje o nacionalnom karakteru koje je za crnogorsku vlast moglo biti prihvatljivo. Uèitelj iz Zagarèa je u svojoj pripremi za èas geografije naveo da u Crnoj Gori žive Srbi pravoslavne, muhamedanske i rimokatolièke vjere. Nesumnjivo da je ova pojava neujednaèenog tretiranja nacionalnog karaktera crnogorskih državljana, na koju su ukazale pismene pripreme crnogorskih uèitelja, primorala školske vlasti da se ovom pitanju ozbiljnije posvete. Za državnu ideologiju još od 1878. godine nije bilo sporno da su svi crnogorski državljani Srbi, bez obzira kojoj vjeri pripadaju, ali izgleda da svi crnogorski uèitelji nijesu umjeli da taj stav ugrade u svoja predavanja. Pitanje nacionanog identiteta, i posebno osnova na kome se temelji, zahtijevalo je nešto više teorijskog znanja i sposobnost kategorijalnog mišljenja. Za takva predavanja, na kojima se govorilo o apstraktnim pojmovima, trebalo se posebno pripremiti, tim prije što su stanovišta koja je valjalo objasniti uèenicima imala ogroman znaèaj za njihovo politièko mišljenje. Uviðajuæi znaèaj predavanja o nacionalnom identitetu Crnogoraca, i uviðajuæi da i sami uèitelji imaju problema prilikom tumaèenja ove problematike, Glavno školsko nadzorništvo je novembra 1887. svim uèiteljima i uèiteljicama crnogorskih osnovnih škola naredilo da do aprila 1888. godine napišu nekoliko struènih radova i predavanja, a meðu njima i predavanje na temu “Kakav treba pojam dati djeci uopšte o našoj srpskoj narodnosti, pošto ima Srba od tri vjere: Pravoslavne, Rimokatolièke i Muhamedanske”. Predavanjem o srpskoj narodnosti (nacionalnosti) i razlici izmeðu vjerske i nacionalne pripadnosti, uèitelji je trebalo da uz pomoæ lako razumljivih primjera i objašnjenja razjasne uèenicima ove pojmove, ubijede ih da se ne može poistovjeæivati vjera i nacija, kao i da ih uèvrste u uvjerenju da su oni Srbi. Za školske vlasti koje su naredile pisanje ovih predavanja, ona su bila pokazatelj spremnosti uèitelja da objasne ove suptilne pojmove, ali i dokaz o naèinu na koji oni tumaèe nacionalni identitet na kome poèiva legitimnost državne ideologije i najvažniji politièki ciljevi crnogorske vlasti. Svaki od uèitelja koji je pisao predavanje o srpskoj nacionalnosti i razlici izmeðu vjere i nacije, imao je osobeni metodièki pristup i objašnjenja koja se mogu smatrati zanimljivim i originalnim. Naravno, svi oni su zastupali isto stanovište: svi državljani Crne Gore su Srbi, bili oni pravoslavci, muslimani ili rimokatolici.

Dokazati svim ðacima da su Srbi i da nacija i vjera nijesu isto


U jednom predavanju se objašnjava da su prije Kosovske bitke svi Srbi bili pravoslavne vjeroispovijesti, ali su poslije uspostavljanja tuðinske vlasti neki od njih primili islam. Time što su primili islam, i postali istovjerci sa svojim okupatorom - Turcima, oni nijesu postali Turci, nego su i dalje ostali Srbi. Takvih je sluèajeva islamizacije bilo i na prostoru Crne Gore. Islamizirani Crnogorci promijenili su vjeru, ali je njihova narodnosna pripadnost ostala i dalje srpska. Isti je sluèaj i sa Srbima pravoslavne vjere koji su prešli u katolièanstvo. Navodi se i da je posebno važno uèenicima objasniti da Srbin koji promijeni vjeru ostaje i dalje pripadnikom srpskog naroda, bez obzira kako se kasnije nacionalno izjašnjava ili kakvo mu nacionalno odreðenje nametne onaj koji ga je primorao da promijeni vjeru. Uèitelj boljeviæki je svoje predavanje o srpskoj narodnosti planirao da zapoène postavljanjem pitanja uèeniku: “Koje si ti narodnosti?”, a uèenik je trebalo da odgovori: “Ja sam srpske narodnosti”. Nakon toga bi uslijedila njegova konstatacija: “Da, vi ste svi srpske narodnosti”. Zatim je uèitelj planirao da navede sve zemlje u kojima žive Srbi, i da kaže uèenicima da svi Srbi nijesu pravoslavne vjeroispovijesti, veæ da ih ima islamske i rimokatolièke vjeroispovijesti. Prilikom objašnjavanja konfesionalne raznolikosti unutar srpskog naroda, trebalo je reæi da je to posljedica nasilnog nametanja druge vjere Srbima, i to od tuðinske vlasti pod kojom su bili. Kako su Srbi nepravoslavci zbog pritiska tuðina i raznih nasilja bili primorani da promijene svoju vjeru, uèitelj je smatrao da uèenici-pravoslavci treba da žale svoju inovjernu braæu, jer su imali zlu sudbinu da se otuðe od svog naroda i svoje vjere. Kao najvažniji dokaz da su crnogorski pravoslavci, muhamedanci i rimokatolici pripadnici jednog naroda - srpskog, navodi se jezik kojim oni govore. Buduæi da svi oni govore srpskim jezikom, crnogorski muhamedanci nikako ne mogu biti Turci, jer ne znaju turski jezik. A kada veæ govore srpskim jezikom, valjalo bi postaviti pitanje od koga su nauèili taj jezik. Odgovor je, naravno, od majke i oca. Kada bi tražili odgovor na pitanje od koga su njihovi roditelji nauèili srpski jezik, opet bi odgovor bio: od njihovih roditelja. Iduæi tako desetak generacija unazad, došlo bi se do pretka koji je bio Srbin, a kada je bio Srbin, onda je logièno da njegovi potomci koji su promijenili vjeru govore srpskim jezikom i da su po nacionalnosti Srbi. Da su kojim sluèajem preci crnogorskih muslimana bili Turci, oni bi svoje potomke nauèili turski, a ne srpski jezik. Kako su oni bili Srbi, prirodno je što njihovi potomci govore srpskim jezikom. Na osnovu toga slijedi zakljuèak da ni današnji crnogorski muslimani ne mogu biti Turci, ako su, a jesu, njihovi preci bili Srbi. U jednom se predavanju konstatuje da svi oni koji govore srpskim jezikom, ukoliko im je to maternji jezik, jesu po svojoj nacionalnoj pripadnosti Srbi, bez obzira kojoj vjeri pripadaju. Crnogorski državljani muslimani zato nikada ne mogu biti Turci, jer ne znaju turski jezik, niti crnogorski rimokatolici mogu biti bilo što drugo osim ono što su bili njihovi preci (Srbi). Svi oni treba da slobodno i nesmetano vjeruju svoju vjeru, ali isto tako da prihvate èinjenicu da i oni i pravoslavci pripadaju istoj naciji, državi i jeziku. Uèenicima sve tri vjeroispovijesti je èak nametana obaveza da uvijek kada ih neko pita što su po nacionalnosti, kažu da su Srbi, a da onda dodaju koje su vjere. Bilo je uèitelja koji su objašnjavali da su Srbi samo vjeru mijenjali, a da su uvijek ostajali Srbi po nacionalnosti, èak i onda kada to nijesu htjeli priznati. Vjera se, naravno, može promijeniti, ali narodnost ne može. Da vjerska pripadnost ne odreðuje nacionalnu, objašnjava se primjerom Srba i Grka, koji su pravoslavci, ali pripadaju dvijema nacijama. Naciju, prema tvrdnji jednog uèitelja, odreðuje: “Krv, jezik i obièaji”, tako da onaj koji promijeni vjeru, ne može promijeniti krv i narodnost kojoj pripada. Na èasu je bilo predviðeno da se vodi ovakav razgovor izmeðu uèitelja i ðaka: “Sad mi kaži Mitre, da sad ti primiš drugu koju vjeru, bili se tvoja krv promijenila? A braæa koju sad imaš, bili ti isto bila braæa po krvi, i po narodnosti? Eto dakle vidite, ako vjeru ko primijeni, ne može promijeniti krv i narodnost, kao što ni Srbi kad su vjeru od Grka primili nijesu promijenili: krv, jezik i obièaje, nego su ostali isto srpske narodnosti... Najviše od tije Srba primili su vjeru Muhamedansku i Rimokatolièku, jer su od njih najviše zuluma imali, dakle ako su vjeru i promijenili, ali su opet naša braæa, jer su od naše krvi i narodnosti.” Uèitelj Mitar Iveliæ je srpski nacionalni karakter crnogorskih muslimana dokazivao na još uvjerljiviji naèin. Na njegovom èasu trebalo je da se vodi ovakav dijalog: “Ima nekijeh našijeh prezimena kod muhamedanaca. Uzmimo ime Omer-božoviæ. Zašto se on zove Omer-božoviæ? Zašto mu je ðed bio Omer. A šta je bio taj Omer? Muhamedanac. A èiji je bio Omer? Božov. Jeli Božo bio Turèin. Ne nego Srbin. Pa je li taj Omer od Božove krvi? Jest. A je li srpske krvi bio Božo? Jest. Pa onda je li i Omer srpske krvi? Jest srpske krvi no nije vjere. Ostavimo sad vjeru no te za krv pitam? Jest, Omer je srpske krvi. A je li Omer tvoj ðed bio? Jest. Jesi li i ti od njegove krvi? Jesam. Pa koje si ti krvi? Koje i on, srpske. Dobro, a koju vjeru vjeruješ ti? Muhamedansku. Smeta li ti ko da u nju vjeruješ? Ne smeta. Možeš li biti srpske krvi, a vjere muhamedanske? Mogu. Dakle, šta si ti? Srbin Muhamedanac”. Pozivanje na “istu krv” bio je samo jedan od pokušaja crnogorskih uèitelja da objasne na osnovu kojih se kategorija odreðuje narodnost. Neki su objašnjavali da se narodnosti odreðuje na osnovu zajednièkog porijekla, jezika i obièaja, tako da se grupa ljudi koja ima zajednièko porijeklo, jezik i obièaje naziva narodom. Bilo je i objašnjenja da je narod zajednica krvi, jezika i obièaja. Prema tome, svi koji su “iste krvi”, jezika i obièaja, smatraju se jednim narodom. Buduæi da su crnogorski muslimani i rimokatolici “iste krvi” (porijekla) kao i crnogorski pravoslavci, i buduæi da imaju iste obièaje i govore istim jezikom (srpskim), to je nesporno da su svi oni, iako razlièite konfesije, pripadnici jednog naroda - srpskog. Uèenicima je napominjano da ne smiju za iskazivanje svoje vjerske pripadnosti koristiti nacionalnu odrednicu, jer je primijeæeno da neki roditelji pogrešno uèe djecu, govoreæi im da su oni po vjeri Srbi. Nacionalno ime “Srbin” ne može biti vjerska odrednica, jer ima Srba pripadnika sve tri konfesije. U Crnoj Gori Srbin može biti pravoslavne, ali i islamske ili rimokatolièke vjeroispovijesti.
Predavanja o srpskoj narodnosti crnogorski uèitelji su koristili i za razvijanje svijesti o zajedništvu svih crnogorskih državljanja i podsticanju ljubavi i uzajamnog poštovanja izmeðu razlièitih konfesionalnih grupa. Neki uèitelji su isticali da se ovim predavanjima mora “u srce uliti ljubav prema jednokrvnoj braæi, i ako su oni druge vjere”. Svi crnogorski ðaci trebalo bi da se drže naèela “ljubi bližnjeg svog”, jer su i pravoslavci i nepravoslavci dio jednog naroda.

Crnogorski ðak je morao podleæi ovakvoj ideološkoj torturi

Posebno se smatralo važnim da pravoslavci kao veæina prednjaèe u iskazivanju ljubavi i poštovanja prema svojoj “jednokrvnoj” inovjernoj braæi, koja su bila primorana da se odreknu svoje “praðedovske vjere”. Uèenicima pravoslavne vjeroispovijesti je nametana obaveza da svakog muslimana i rimokatolika smatraju svojim “bratom Srbinom” i da svojim ponašanjem pokazuju da su dobrodošli meðu njih. Djeci pravoslavne vjere zabranjivano je da svoju “istokrvnu braæu” zovu “Turcima” ili “Latinima”, veæ iskljuèivo “Srbima”. Pretpostavljajuæi da bi za crnogorske muslimane moglo biti neprihvatljivo da se odjednom odreknu imena “Turèin” i prihvate nacionalnu odrednicu “Srbin”, jedan uèitelj je predlagao da se za njihovu vjersku pripadnost upotrebljava pridjev “turska”. Tako bi muslimani bili “Srbi turske vjere” umjesto “muhamedanske”. Time bi, smatra on, crnogorski muslimani lakše prihvatili srpsko nacionalno ime, jer bi zadržavanjem pridjeva “turski” bio stvoren privid da se ne odrièu svog davnašnjeg naziva “Turèin”. Ova se ideja dopala i knjazu Nikoli, koji je èitao rad ovog uèitelja, pa je na margini njegovog rukopisa stavio napomenu: “S jednoga gledišta imaš razlog”.
Iako su se crnogorski uèitelji trudili da pitanje o nacionalnom karakteru Crnogoraca što bolje objasne svojim uèenicima, pa i da ih navoðenjem nekih objašnjenja ubijede da su svi oni Srbi koji se samo po vjeroispovijesti razlikuju, školske vlasti su i kasnije tražile od njih da posebnu pažnju posvete predavanjima o srpskoj narodnosti i ukazivanju na razliku izmeðu vjere i narodnosti. Glavno školsko nadzorništvo se poèetkom 1895. obratilo cirkularnim aktom crnogorskim uèiteljima prigovarajuæi im što neki od njih ne uviðaju znaèaj predavanja koja oblikuju nacionalnu svijest, iako je dužnost škole da kod uèenika njeguje svijest o nacionalnoj pripadnosti i da im o vjeri i narodnosti pruža istinite i precizne pojmove. Sve to, prema mišljenju školskih vlasti, ide na štetu srpske narodnosti, a na korist njenih neprijatelja. Obaveza crnogorskih uèitelja da sami pišu predavanja o nacionalnom karakteru Crnogoraca i da samostalno teorijski uoblièavaju ovo važno politièko pitanje, nestaæe posljednjih godina 19. vijeka, kada æe se pojaviti novi udžbenici. U ovim udžbenicima pitanje nacionalnog karaktera crnogorskih podanika biæe jasno formulisano, tako da æe crnogorski uèitelji dobiti zvaniène smjernice za obradu ove problematike. Ovi udžbenici, pravljeni po mjeri zvaniène ideologije i podreðeni politièkim ciljevima državne vlasti, pokazuju kakvu je svijest crnogorska država željela da stvori, dok èitav napor državne vlasti da do ovakvih udžbenika doðe, pokazuje da je školu smatrala ideologiziranom institucijom koja treba da joj služi. Podanik kojeg je takva škola oblikovala, iz nje je trebalo da iziðe sa èvrstim nacionalnim ubjeðenjem da je Srbin, i sa politièkom sviješæu u kojoj dominira divinizirana i obožavana figura knjaza Nikole. Kada te dvije svijesti spojimo ujedno, dobijamo ratnika koji poruke pjesme “Onamo, onamo” smatra svojim najsvetijim zavjetom. Crnogorskoj državi tada su trebali takvi ljudi.Pred ovakvom ideološkom torturom u školama svaki je crnogorski uèenik morao pokleknuti. Završiti osnovnu školu, a ne iziæi iz nje s uvjerenjem o Crnogorcima kao o “najboljim Srbima” i zatoènicima kosovskog amaneta bilo je nemoguæe. Nije to samo bila posljedica neviðene upornosti i sistematiènosti kojom su im takva uvjerenja usaðivana, veæ i posljedica nedostupnosti makar i jedne èinjenice koja bi podstakla sumnju. Nepostojanje znanja i èinjenica koje mogu ugroziti zvanièno mišljenje, uèinilo je ovu ideologiju svemoænom, a uèenièka uvjerenja trajnim. Još kada su crnogorski ðaci u udžbenièkim sadržajima prepoznali djelove istorijskih spoznaja koje su bile prisutne u njihovom porodiènom okruženju, nikakve sumnje u istinitost tih sadržaja nije moglo biti.
Gotovo istovjetni ideološki inženjering bio je prisutan i u tadašnjoj crnogorskoj javnoj misli. U zvaniènoj štampi se tvrdilo da je Crna Gora vjeèito slobodni dio Srpskoga carstva, koji se održao pred naletima Osmanlija poslije Kosovske bitke i koji nikada nije prestao da pruža otpor osmanskom osvajaèu: “Crna Gora bila je vjeèiti živi protest naroda srpskog protiv nasilja turskog. Crna Gora bila je Turcima crna, Srbima svijetla nit, koja je bez prekida vezivala prošlost srpsku sa buduænošæu srpskom, ne dopuštajuæi divovskim junaštvom svojim da mraèni genije istorije tu nit prekine”. Shodno tome, za Crnogorce se govorilo da su Srbi koji žive u slobodnoj srpskoj državi - Crnoj Gori, koja i nije drugo do “parèe srpske zemlje”. Pisalo se o Crnoj Gori i kao o zemlji u kojoj se s koljena na koljeno prenosi zavjetna misao srpskog osloboðenja, misao za koju su Crnogorci davali svoje živote. Pa i ono što Crna Gora na svom politièkom i državnom planu trenutno radi, ima prevashodni cilj da posluži interesima cjelokupnog srpskog naroda i rješavanju pitanja njegovog potpunog osloboðenja i ujedinjenja. Za Crnu Goru se kaže i da je u proteklih pet vjekova podnosila najveæe žrtve za oèuvanje pravoslavne vjere, i to sa dosljednošæu kojom se izdvaja od ostalih djelova srpskoga naroda. Njeni su gospodari privlaèili “k sebi i k Lovæenu kao nekim neodoljivim magnetom sve što se srpsko zove”. Svrha takvog njihovog rada bila je da doprinesu osloboðenju i ujedinjenju srpskog naroda, što je misao koja je tokom svih pet vjekova bila prisutna kod svih Crnogoraca. Svojom krvlju, koju su u toj borbi prolivali, oni su “zalijevali od Kosova drvo života i buduænosti narodne”.
Polazeæi od takvog istorijskog karaktera Crne Gore, i smatrajuæi da je to dokaz njenog nacionalnog elitizma, državna ideologija je potenciranjem takve istorijske predstave željela da Crnu Goru oznaèi kao zemlju kojoj njena prošlost nameæe obavezu da vrši nacionalnu misiju u svom okruženju, ali i kao zemlju koja ima pravo da bude politièki centar neosloboðenih djelova srpskog naroda, pa i cjelokupnog srpskog nacionalnog pokreta. Stav da po svom istorijskom karakteru Crna Gora ima pravo na to “prvjenstvo” iskazan je, recimo, i prilikom proglašenja Srbije za kraljevinu (1882). Iako su sa Cetinja upuæivali èestitke i dobre želje povodom ovog dogaðaja, nije propušteno, a da se u “Glasu Crnogorca” ne naglasi da je stara država srpska “nikla u starodavnoj Zeti”, i da je za sve vrijeme u Crnoj Gori ona bila oèuvana. S druge strane, navodi se da je taj državni kontinuitet srpske države bio prekinut u Srbiji njenim padom pod Turke. Narod u Srbiji je, za razliku od naroda u Crnoj Gori, svoju nezavisnost povratio u vrijeme Karaðorða i Miloša Obrenoviæa, ali ne u potpunosti, pri èemu se ima u vidu tursko sizerenstvo pod kojim je Srbija do 1878. godine formalno bila. Sve to ukazuje da su na cetinjskom dvoru smatrali da je istorijsko pravo na kraljevsko dostojanstvo više na strani Crne Gore nego Srbije, i da Crna Gora zbog svoje neprekidne nacionalno-oslobodilaèke misije ima neosporno pravo na politièki prioritet u srpskom pokretu za osloboðenje i ujedinjenje. Pored toga, Crna Gora je, kako se isticalo, svojim žrtvama podnesenim za osloboðenje Srba - “zadužila srpstvo”.

Pošto je “oèuvala srpski amanet” Crnoj Gori pripada “prvjenstvo”

Crnogorci su, kako se navodi, uvijek kada je sloboda srpskog naroda bila u pitanju junaèki ratovali od Kosova do Dunava, i od Timoka do Jadranskog mora. Taènije oni su svojom krvlju natopili Bosnu i Hercegovinu, pomagali su i Karaðorðu da oslobodi Srbiju: “Je li samo gdje puška pukla i èuo se pokliè za slobodu, svudijen si mogao naæi Crnogorca spremna i naredna, ne samo u njegovoj otadžbini nego i na strani. Nije li Hercegovina i Bosna natopljena krvlju crnogorskom? Nijesu li se mnogi Crnogorci borili u redovima Crnoga Ðorðija za osloboðenje Srbije?” Na temelju tih zasluga, nešto kasnije se naglašavalo da Crna Gora kao srpska država ima istorijsko i prirodno pravo na položaj koji bi odgovarao, ne samo njenoj unutrašnjoj i spoljašnoj snazi, veæ i njenim zaslugama za održavanje “tradicionalne politike srpske i za ostvarenje srpske državne misli”. Jednom prilikom se navodi da su crnogorski gospodari, zajedno sa èitavim crnogorskim narodom, jedini vodili borbu za oèuvanje amaneta koji im je ostao nakon propasti Srpskog carstva. Taj amanet bio je: “Srpska vjera, srpsko ime, srpska sloboda”. I upravo zato je ovdje èetiri stotine godina bio prisutan Dušanov orao (na zastavi i grbu), kojeg su Crnogorci èuvali dok su svi ostali Srbi bili u ropstvu: “Kad se, poslije dugog sanka, poèe buditi srpski narod Crnogorci mu pokazaše ponositog orla Dušanova i doviknuše mu sa visina Lovæena, Koma, Durmitora: Evo braæo! Doranismo vam ovu svetinju srpsku neokaljanu. Uzmite ovaj barjak, razvijte ga, i ustanite protiv dušmanina da mjesto lune metnete na srpsko nebo srpski krst”. To je, dakle, ta velika nacionalna misija koju je jedino Crna Gora kroz nekoliko vjekova vršila u srpskom narodu, pa na osnovu toga ona može zasnivati svoje istorijsko pravo na politièki primat (“prvjenstvo”) u srpskom pokretu za osloboðenje i ujedinjenje, ali i na isto takvo “prvjenstvo” crnogorskog gospodara.
No, pored “istorijskih zasluga”, državna ideologija je nastojala da afirmiše i “istorijsku utemeljenost” crnogorskih težnji za primat u srpskom nacionalno-oslobodilaèkom pokretu. Ta “istorijska utemeljenost” crnogorskog “prvjenstva” zasnivala se na èinjenici da je Zeta bila “kolijevka Nemanjiæa” i da je ona istorijsko jezgro Dušanovog carstva. Ulazak Zete u sastav Crne Gore 1879. godine uticao je na cetinjski dvor da poène potencirati jednu ovakvu “istorijsku” predstavu o ulozi i velièini Zete, i da državni i dinastièki primat zasniva na takvoj romantièarskoj predstavi. To je jedan sasvim novi element ideologije crnogorskog “prvjenstva”, koji do osamdesetih godina gotovo da nije istican. No sada, kada je dio Crne Gore postala Zeta - “kolijevka Nemanjiæa” i “kolijevka srpske države”, zvanièna ideologija je u tome našla veoma upotrebljiv motiv, bez obzira koliko je sve to bilo istorijski problematièno. Naglašavalo se da je u Crnoj Gori istorijsko središte srpskog naroda, odnosno, kolijevka svetorodne dinastije i srpske državnosti. I što je još važnije, Srbija, kao glavni politièki rival Crne Gore u srpskom nacionalnom pokretu, takvih “svetih mjesta” nije imala. Prizren i Skoplje, koji su imali izvjesnu istorijsku simboliku poput Zete, bili su još u Turskom carstvu. Zanimljivo, crnogorski gospodar je, barem kao pjesnik i ideolog, mnogo ranije došao na ideju da oslobaða predaleki Prizren, nego mnogo bližu “kolijevku Nemanjiæa” - Zetu, koju je mogao vidjeti uvijek kada bi krenuo za Rijeku Crnojeviæa. I tek nekoliko godina pošto je Zeta postala dio Crne Gore, državna ideologija je u prvi plan stavila nju i njeno “istorijsko” znaèenje za politièke ciljeve cetinjskoga dvora, a svakako ne mnogo prije toga uoèena je i istorijska simbolika koju bi Zeta, kao oblast u kojoj je roðen Stefan Nemanja, za državnu (pijemontistièku) ideologiju Crne Gore mogla da ima. Popularisanju takve istorijske predstave o Zeti, zgodno je, recimo, poslužio poèetak izgradnje Zetskog doma. Samo ime - Zetski dom upravo je trebalo da simbolizuje to vraæanje Crne Gore istorijskim korijenima svoje državnosti. Za Zetski dom se govorilo da æe biti kolijevka u kojoj æe se odnjihati vaskrs srpske svijesti u pokorenim krajevima, isto kao što je Zeta nekada bila kolijevka iz koje je nastala srpska državnost. Sveèanom polaganju kamena-temeljca za Zetski dom, koji treba da bude središte nacionalne i kulturne misije “nove” Crne Gore, prisustvovao je i knjaz Nikola. Knjažev aðutant, Jovan Lipovac, održao je govor u kome je rekao da je Zeta nekada bila umstveni i politièki centar Srpskoga carstva, dodajuæi da je Zeta za Srpstvo bila isto što i Moskovska kneževina za Rusiju, Pijemont za Italiju, a Pruska za Njemaèku. Zeta je, kako kaže Lipovac, davala Srpskom carstvu najznaèajnije ljude, pa i dinastija Nemanjiæa potièe iz Zete. Kasnije, kada su Turci poslije boja na Kosovu osvojili Srpsko carstvo, stanovnici Zete bili su primorani da se isele iz Zetske ravnice i povuku se u njen nepristupaèni dio koji se nazvao Crna Gora. I buduæi da je Zeta bila “duhom i energijom snažnija od drugih srpskih provincija onoga doba”, zetski knjaževi - Crnojeviæi, nastavili su da se još dugo bore za “ideju Srpstva”. Od tog doba poèinje petovjekovna crnogorska borba za slobodu, i pet vjekova traje crnogorska državna nezavisnost, koja svoje korijene ima u srednjovjekovnoj Zeti. Upravo zato, i naziv Zetski dom, rekao je Lipovac, dat je u èast “stare nam otadžbine Zete” i u èast drugoroðenog knjaževog sina, koji je nosio titulu “Vojvoda Zetski”. Slièni stavovi o istorijskom karakteru Crne Gore, kao o zemlji èija državnost ima korijene u srednjovjekovnoj Zeti, saopštavani su i povodom obilježavanja èetiristogodišnjice osnivanja Cetinja. U “Glasu Crnogorca” tada je navedeno da je Ivan Crnojeviæ, prenoseæi svoju prijestonicu iz Zete u krševitu Crnu Goru, donio podno Lovæena plamen slobode i nezavisnosti srpskog naroda. Podižuæi svoj dvor u ovom “tvrdom stijenju”, njegov je cilj bio da brani i oèuva tu slobodu i da pred èitavim svijetom pokaže da srpska država nije propala i da postoji sve dok postoji i slobodna Crna Gora. Boreæi se protiv Turaka Crnogorci, dakle, nijesu samo branili svoju slobodu, veæ su održavali kontinuitet srpske državnosti i podsticali duh otpora kod pokorenih djelova srpskog naroda, radeæi uvijek tako da se velika srpska država obnovi, a pokoreni Srbi oslobode. Zato su u to vrijeme isticalo da jedino u junaèkoj Crnoj Gori srpstvo i srpska vjera nikada nije bila ugrožena, a srpska nada izgubljena. Nesumnjivo da je ovakvo predstavljanje crnogorske prošlosti, kao i navoðenje analogija tipa Zeta - Pijemont, imalo veoma jasnu politièku poruku o ulozi na koju Crne Gora pretenduje, i na koju ona po svom istorijskom karakteru ima pravo. To je vizija prošlosti koja treba da pruži dokaze za istorijsku utemeljenost težnje Crne Gore da ona, a ne Srbija, bude politièki centar nacionalno-oslobodilaèkog pokreta srpskog naroda. A kada se to postigne, onda i crnogorski vladar ima pravo na takvu poziciju. Državna ideologija Crne Gore tog vremena, služila je, pored ostalog, takvim politièkim i dinastièkim pretenzijama, pokušavajuæi da svojim sadržajima potpomogne “pijemontistièke” ciljeve cetinjskoga dvora.

Knjaz Nikola je bio opsjednut idejom da bude “prvi u srpstvu”

U namjeri da osnaži i populariše zvanièni ideološki stav da je Zeta istorijsko jezgro Srpskog carstva i “kolijevka” Nemanjiæa, te da je Zeta najznamenitiji i istorijski najzaslužniji “srpski kraj”, knjaz Nikola u razlièitim kontekstima govori o Zeti kao o simbolu nacionalnog elitizma. U tom elitizmu on ide toliko daleko da èak kaže da je Zeta osnovala Srpstvo i da iz Zete potièe ono najbolje što srpski narod ima. U jednom svom književnom djelu on kaže: “Jer što je Srpstvo imalo slavno,/ imalo sveto, imalo glavno,/ nije li Zeta to odnjihala?/ Zeta je Srpstvo sve osnovala!/ Na zetskoj njivi niklo je prvo/ srpskih vladara vladarsko drvo!/ Od Vladimira pa do Ivana/ sve što je Srba i srpskih strana/ u hlad je èudnog drveta bilo/ i kolo srpskog jedinstva vilo:/ junake, vojvode, kraljeve, bane,/ careve naše, naše župane,/ svece, knjaževe i državnike,/ zakonodavce i sveštenike/ sve Srpstvu Zeta dala je mila,/ Zeta je leglo srpskijeh sila!” Kada se ovi stihovi uporede sa stavovima o Zeti koji su iznošeni na stranicama “Glasa Crnogorca” onda je jasno da je sve to dio jednog ideološkog koncepta.
I za tadašnje pjesnike Crna Gora je, takoðe, bila zemlja koja je ratovala i stradala “rad zavjeta Dušanova”, i koja je u teškom vremenu robovanja srpskog naroda snažila nacionalnu ideju. Ona je za sve to vrijeme bila jedina “srpska uzdanica”, jer je samo ona poslije Kosovske bitke vodila borbu protiv Turaka, uspjevši da oèuva slobodu i nezavisnost. U Crnu Goru se sklonilo i sve “što bijaše dika svemu srpskom rodu;/ što življaše samo za èast i slobodu”, odnosno, svi oni koji se nijesu htjeli pomiriti za ropskim položajem i koji su bili spremni da za svoju vjeru i slobodu daju i svoj život: “Ti jedina osta da slobodu braniš/ I da srpsko ime, vjeru srpsku hraniš/ Ti! - junaèko gnjezdo srpskih sokolova,/ Osvetnika ljutih tužnoga Kosova!” Crnogorci su u ovom vremenu, kaže se, pokazali i najveæu nesebiènost, jer su ginuli za slobodu svoje pokorene braæe isto kao i za svoju domovinu. Oni su time dokazali da krajnji cilj njihove borbe nije sopstvena sloboda, koju im niko nije mogao oduzeti, veæ sloboda njihove pokorene braæe. To je isticano kao primjer najveæeg žrtvovanja u istoriji srpskog naroda. Zbog takvog držanja Crna Gora je postala zemlja koju “svako štuje i koju sve Srpstvo u zvijezde kuje”.
Ovakva nacionalna misija Crne Gore istovremeno ukazuje i na težnje njenog gospodara, koji prije nego bilo ko drugi, može imati pravo na politièki i dinastièki primat u srpstvu. Zato se u jednom spjevu koji je objavljen u zvaniènoj publikaciji, kaže da æe kada Carstvo vaskrsne, Dušanovu krunu dobiti onaj koji tome svojim junaštvom najviše doprinese. Zbog toga se o crnogorskom gospodaru pjevalo kao o barjaktaru i orlu, koji “sa barjakom naprjed juri,/ i u boju leti prvi”. Za knjaza Nikolu se kaže i da je “ognjeviti srpski zmaj” koji uvijek stoji na braniku Srpstva i koji èezne za njegovim osloboðenjem. Znajuæi Gospodareve želje, pjesnik kaže: “Daj mu, Bože, što Mu želi/ Srce domorodno:/ Gorske stÈjene/ Proširene/ A Srpstvo slobodno!” Uveæanje Crne Gore (“gorske stÈjene proširene”) i osloboðenje srpskog naroda od tuðinske vlasti, jesu dva glavna cilja velike nacionalne misije knjaza Nikole, pa i dinastije Petroviæ-Njegoš uopšte. To veliko djelo nacionalnog osloboðenja nastaviæe i sin knjaza Nikole, kojemu pjesnik želi da oko prestola Petroviæa-Njegoša okupi sve zemlje cara Dušana, odnosno da ujedini srpski narod, i da bude vladar te velike srpske države: “Sve Dušana zemlje što su bile/ Prestolu se Tvome poklonile!/ A Tvoj zlatni Grb/ Poljubio svaki Srb!/ S mora do Dunava/ I do Carigrada/ Opet Srpstvo milo/ S Tobom jedno bilo!/ U jedinstvu željnu naroda srpskoga/ Pod krilima zlatnim orla Lovæenskoga”.
Ovakvim stavovima o istorijskom biæu Crne Gore, o karakteru nacionalne misije Crnogoraca, njihovom nacionalnom elitizmu, te "zaslugama" Gospodarevim, željelo se doprinijeti jednom od najvažnijih ciljeva crnogorske državne politike, ali i jednom od najvažnijih ciljeva njene dinastije - osiguravanju primata u nacionalno-oslobodilaèkom pokretu srpskog naroda. To konkretno znaèi da Crna Gora postane centar nacionalno-politièke borbe srpskog naroda, posebno njegovih djelova koji su pod tuðinskom vlašæu, i da ona, a ne Srbija, postane njegovo politièko središte. Prirodno, time bi i njena dinastija dobila vodeæu poziciju, pa bi Petroviæi, a ne Obrenoviæi ili Karaðorðeviæi, u trenutku stvaranja ujedinjene nacionalne države, kao “predvodnici borbe” i kao “najzaslužniji”, došli na njen presto. Državna ideologija Crne Gore upravo je bila usmjerena na dokazivanje tog crnogorskog predvodništva, odnosno “pijemontizma” i “najveæih zasluga” Crne Gore i njenog gospodara za borbu srpskog naroda. Ova ideologija je time pokušavala dati legitimitet jednom znaèajnom cilju državne politike Crne Gore i ujedno afirmisati pravo crnogorskog gospodara da bude vladar ujedinjene srpske države. Opsesija da bude “prvi u srpstvu” je jedna od najprepoznatljivijih odlika politièke liènosti knjaza Nikole, pa je, naravno, u skladu s tim voðena i crnogorska državna politika. Taj pravac i ciljeve državne politike slijedila je i državna ideologija Crne Gore posljednjih decenija 19. vijeka. Ona je, u suštini, snažila uvjerenje da Crna Gora treba da ide “onamo, onamo”, da treba svojom borbom da oslobaða “srpske zemlje” i vaskrsne Dušanovo carstvo. Naravno, i da njen gospodar zasjedne na carski presto u Prizrenu. Maštajuæi o takvoj misiji Crne Gore i o takvom epilogu svoje vladavine, knjaz Nikola je i napisao pjesmu “Onamo, onamo...”. Petnaestak godina nakon nastanka ove pjesme, grèki vicekonzul u Crnoj Gori bilježi da je na tradicionalnom cetinjskom skupu na Petrovdan 1882. godine, više od hiljadu ljudi, u knjaževom prisustvu, oduševljeno pjevalo ovu “nacionalnu himnu Crnogoraca”.
Polazeæi od stava da su Crnogorci slobodni dio srpskog naroda, a da je Crna Gora istorijski dio nekadašnjeg Srpskog Carstva, logièno je bilo da kao krajnji cilj državne politike Crne Gore bude smatrano potpuno osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda. S obzirom na njen takav istorijski i nacionalni karakter, to se smatralo i jedino moguæim politièkim opredjeljenjem koje ima obilježje “svete” nacionalne misije na koju je Crna Gora “istorijskim amanetom” obavezana. Obièan svijet je tu misiju poistovjeæivao s “osvetom Kosova” i obnavljanjem Dušanovog Carstva. I sam knjaz je jednom prilikom rekao da crnogorska vojska treba podjednako da brani Crnu Goru i interese srpskog naroda. Crnogorci su, kako se tvrdi, upravo od knjaza Nikole nauèili da je njihov najvažniji nacionalni cilj - ujedinjenje srpskoga naroda. Zbog toga ovom cilju svi Crnogorci treba da su potpuno posveæeni. Crna Gora, kao zemlja koja se veæ pet stotina godina svim snagama bori za oèuvanje “srpske slobode” i nezavisnosti, ne može ni imati drugog cilja. Kako se to u zvaniènim novinama simbolièki predstavlja, “orao sa Lovæena”, koji veæ pet vjekova motri na pokorene Srbe, štiti ih i daje im snagu, uvijek je spreman da poleti “na radost i spas izmuèenog Srpstva”. Navodno su i svi Srbi bili uvjereni da Petroviæi-Njegoši dosljedno slijede misao osloboðenja i ujedinjenja srpskog naroda, kao i da Crna Gora svojim politièkim èinjenjem jasno dokazuje da je “uzdanica Srpstva”.

Mit o “iskri srpske slobode” i “stjecištu kosovskih osvetnika”

Dinastièko prvjenstvo dokazivano je i time što su Petroviæi-Njegoši najstariji politièki èinilac srpskog pokreta. Tu se, u prvom redu, ima u vidu èinjenica da su novovjekovne srpske dinastije formirane tek u 19. vijeku. Uz to, dinastija Petroviæ-Njegoš je “zadužila” srpski nacionalno-oslobodilaèki pokret i time što je bila najvažniji èinilac njegovog politièkog objedinjavanja u 19. vijeku. Navodno je zajednièki i usaglašeni rad svih “srpskih snaga” poèeo poslije roðenja prestolanasljednika Danila. Tada su se (na Danilovom krštenju), Srbi iz Šumadije, Bosne, Hercegovine, Vojvodine, Dalmacije i Boke po prvi put sastali na jednom mjestu, na Cetinju. Ovaj veliki dogaðaj, za koji je zaslužna dinastija Petroviæ-Njegoš, uticao je da od tada “ona skrivena snaga srpske samosvijesti sve se jaèe pojavljuje i na književnom i na politièkom, pa smo je vidjeli i na bojnom polju”. Crnogorska dinastija koja je, kako se kaže, “kroz dva stoljeæa muènijeh i crnijeh dana održala Crnu Goru i u njoj srpsku državnu misao”, potvrdila je i ovim èinom da joj politièki primat i po ovom osnovu pripada. Namjera da se oblikuje i uèvrsti istorijska svijest koja bi odgovarala politièkom centru Crne Gore, prepoznaje se po nizu napisa u tadašnjim zvaniènim publikacijama. U jednom prigodnom tekstu navodi se da je Ivan Crnojeviæ bio posljednji nezavisni srpski vladalac koji je nakon pada srpskog naroda pod tursku vlast “ugnijezdio” srpsku državnu misao u podlovæenskoj Crnoj Gori. On je takoðe saèuvao i iskru srpske slobode koja je trajala za svih pet vjekova turske dominacije na Balkanu, a Turci, navodno, i pored brojnih pokušaja, nikada nijesu uspjeli da tu jedinu iskru srpske slobode ugase. Junaèki otpor koji su Crnogorci pružali Turcima nije samo imao znaèaja za oèuvanje ove “posljednje iskre” srpske nezavisnosti, veæ i za snaženje oslobodilaèkog duha kod pokorenog srpskog naroda. Crnogorci su tako podsticali duh otpora kod Srba u turskom ropstvu i jaèali njihovu nadu u konaèno osloboðenje. Zato se smatra da je ova “iskra srpske slobode”, koja je saèuvana u Crnoj Gori, “iz groba podigla srpski narod”. Naravno, odmah se dodaje da to Crnoj Gori daje za pravo da predstavlja srpski narod na “svjeckom divanu”.
Ovakva predstava prošlosti Crne Gore, odnosno, idealizovanje pozicije koju je ona poslije Kosovskve bitke imala, bila je dio politièkih nastojanja da se osnaži istorijsko pravo Crne Gore da bude na èelu opštesrpskog pokreta za osloboðenje i ujedinjenje, odnosno, da bude politièki stožer ovog nacionalnog pregnuæa. Korijeni tog prava sežu u vrijeme Ivana Crnojeviæa. On je, naime, zapoèeo borbu za oèuvanje crnogorske nezavisnosti, a time i oèuvanje kontinuiteta srpske državnosti, u vrijeme kada su Turci veæ bili osvojili sve “srpske zemlje” osim Crne Gore. Uvidjevši da se ta borba može uspješno voditi jedino ukoliko se državno jezgro izmjesti iz ravnice i premjesti u teško prohodna brda, Ivan Crnojeviæ se povukao u “tvrdo stijenje”. Iz bogate Zetske ravnice premjestio je najprije svoj dvor na Žabljak, a zatim na Cetinje. Time je, kako se kaže, ovaj crnogorski vladar “spasao državu srpsku - stvorivši pod Lovæenom Crnu Goru”. Èitavo to njegovo pregnuæe predstavljeno je na sljedeæi naèin: “Kad je cijelo Srpstvo klonulo pred turskom silom, kad je srpska država rastrgana do pošljednje niti, Ivan-beg je tu nit prihvatio i iznio pod stijene Lovæenske, da joj tu, uz okrilje Svemoguæega i svete vjere pravoslavne, saèuva neprekidnost i ostavi u našljeðe potomcima, koji æe iz nje, ako budu išli za stopama njegovijem, ispresti novo tkivo srpske države. Neprekidnost stare srpske države saèu-vao je Ivan-beg u Crnoj Gori”. Naravno, kasnije su njegovi nasljednici, posebno Petroviæi-Njegoši, nastavili borbu za oèuvanje crnogorske slobode i oèuvanje kontinuiteta srpske državnosti. To je, dakle, ono što Crnoj Gori daje za pravo da i poslije pet stotina godina ima predvodnièku ulogu u srpskom pokretu za osloboðenje i ujedinjenje. Dr Lazar Tomanoviæ je u jednoj prigodnoj besjedi istakao da su svi crnogorski vladari - od posljednjeg Crnojeviæa do svjetovnih gospodara iz porodice Petroviæ-Njegoš, èuvali u Crnoj Gori posljednju iskru srpske slobode. Crna Gora je, shodno ta-kvoj istorijskoj vizuri, postala stjecište kosovskih osvetnika, koji su se borili za oèuvanje svoje vjere i za “ime srpsko”. Ona je, kako se kaže, bila “stablo Srbinovo” koje je svojim granama obuhvatalo sve djelove nekadašnje Carevine. Ovakva predstava o slavnoj prošlosti Crne Gore, nije bila samo dio politièke propagande koja se vršila preko zvaniènih publikacija, niti je iskljuèivo bila potencirana u sadržajima politièkog karaktera. Ovakva je predstava o prošlosti Crne Gore jednako bila prisutna i u radovima koji su imali karakter istoriografskog ostvarenja. Prema tome, i onaj krug ljudi, koji je, uslovno reèeno, èinio nacionalnu istoriografiju, i koji je smatrao da u svojim radovima iznosi samo nesporne i dokazive èinjenice, zastupao je stanovišta o istorijskom karakteru Crne Gore identièna onima koja su kreirana u okviru državne ideologije. U tome, naravno, nema ništa neobièno, buduæi da je nacionalna istoriografija u svojim poèecima uvijek više politika nego nauka. Jedan od tada najpoznatijih crnogorskih istorièara, Marko Dragoviæ, iako ne prihvata stanovište da je Crna Gora odmah poslije Kosovske bitke preuzela barjak nacionalne borbe, veæ tvrdi da je ona èuvar srpske slobode postala u vrijeme Ivana Crnojeviæa (krajem 15. vijeka), nespornom smatra èinjenicu o vjekovnoj slobodi Crne Gore. On, takoðe, smatra da je Crna Gora, održavši svoju slobodu, održala i kontinuitet srpske državnosti. Od Ivana Crnojeviæa, a to znaèi poslije pada Bosne i Srbije pod tursku vlast, Crna Gora je ostala jedina slobodna srpska zemlja, i od tada je, kako kaže Dragoviæ, Dušanov orao došao na Cetinjsko polje. Taj orao, odnosno, ideja koju on personifikuje, pokreæe Crnogorce na borbu za oèuvanje sopstvene slobode, ali i za izbavljenje srpskog naroda iz tuðinskog ropstva. Crnogorci su se, prema njegovim rij-eèima, prikupili u “tvrdo stijenje” da bi branili svoju slobodu i vjeru, dok su sve okolne srpske zemlje pokorili Turci. “Od svijeh srpskijeh oblasti ostade samo Crna Gora koju ne pritište turska sila; a od svijeh srpskijeh velikaša, koji poslje kosovske propasti ostadoše da upravljaju pojedinijem srpskijem zemljama, ostade samo Ivan Crnojeviæ, koji produžavaše borbu sa Turcima”, objašnjava Dragoviæ. I tek tada su Crnogorci preuzeli na sebe tešku ulogu èuvara srpske državne tradicije i svjesno prihvatili da budu stožer borbe svih Srba za nacionalno osloboðenje. Ukratko, Crna Gora je tada postala “utoèište srpske slobode” i braniè “imena srpskoga”. Navodno je i Ivan Crnojeviæ, svjestan istorijske i nacionalne misije koja je spletom okolnosti pripala Crnoj Gori, zakleo Crnogorce da se oružjem bore “ne samo za oèuvanje zemlje naše, no i za osloboðenje svega naroda srpskoga”.
Slijedeæi osnovnu ideju Dragoviæevu, mada neusvajajuæi njegovo hronološko odreðenje o zaèetku istorijske pojave kakva je crnogorsko nacionalno zatoèništvo, i Andrija Joviæeviæ smatra kako je Crna Gora bila jedina nepokorena srpska zemlja i predvodnik otpora srpskog naroda.

Dragoviæeva teza o stalnoj crnogorskoj nezavisnosti

U èlanku “Znaèaj Badnje veèeri 1702. god. u povjesnici Crne Gore”, Joviæeviæ navodi da poslije Kosovskog boja “sve srpske oblasti za kratko vrijeme postadoše sastavni dio velike Otomanske carevine, osim Crne Gore, koja - braneæi svoj krševiti i goroviti predjel, èuvajuæi slobodu, samostalnost i svoja prava i njegujuæi viteštvo, slogu i ljubav prema starim srpskim svetinjama - postade utoèište srpskih rodoljuba, plemiæa, junaka i prekaljenih oglašenih vitezova”. Nešto kasnije, Marko Dragoviæ æe se posebno pozabaviti pitanjem položaja Crne Gore nakon turske okupacije Balkana. U književnom èasopisu “Luèa”, Dragoviæ je publikovao rad “Dva akta o vjekovnoj nezavisnosti Crne Gore”, s ciljem da dokaže kako je kontinuitet crnogorske nezavisnosti istorijski nesporan. U uvodnim napomenama on navodi da je vjekovnu nezavisnost i nepobjedivost Crne Gore suvišno i dokazivati, buduæi da je ona dokazana i potvrðena “najslavnijim djelima”. Nakon ovog rada, Marko Dragoviæ je objavio i opširniji rad pod naslovom “Nekoliko dokumenata o vjekovnoj nezavisnosti Crne Gore”. Pozivajuæi se na dokumente iz ruskih arhiva, Dragoviæ pokušava dokazati da Crna Gora nikada nije pala pod tursku vlast, veæ da je “sve od propasti srpske države, pa do dana današnjega, nezavisna kako od Turske carevine, tako i od Mletaèke republike”. U suštini, oba Dragoviæeva rada imali su za cilj da budu odgovor na istoriografsko osporavanje teze o kontinuitetu crnogorske nezavisnosti, koje je zapoèelo u srpskoj periodici. Posebno je to osporavanje dobilo na uvjerljivosti i nauènoj težini kada je u “Brankovom kolu” tokom 1897. i 1898. godine arhimandrit Ilarion Ruvarac poèeo da objavljuje svoje “Priloške istoriji Crne Gore”, odnosno, “Montenegrinu”. Ruvarèeva “Montenegrina” je objavljena kao posebno izdanje 1899. godine u Zemunu. Pored Ruvarca, tezu o vjekovnoj nezavisnosti Crne Gore osporavao je veoma argumentovano i Jovan Tomiæ. U istoriografsko osporavanje Ruvarèevih tvrdnji da je Crna Gora tek u novije doba stekla nezavisnost, ukljuèio se i dr Lazar Tomanoviæ, urednik “Glasa Crnogorca”. Njegova knjiga “G. Ruvarac i Montenegrina”, štampana je 1899. godine u Sremskim Karlovcima. Na poèetku svog polemièkog spisa, Tomanoviæ najprije izražava žaljenje što takve tvrdnje dolaze iz Vojvodine (Ruvarac je bio arhimandrit Grgeteèkog manastira), gdje se, po njegovom mišljenju, sa osobitim uvažavanjem pisalo i govorilo o Crnoj Gori. Ruvarèeve teze Tomanoviæ naziva ciniènim i uvredljivim, posebno zato što su upuæene junacima koji su u “teškoj muci i oskudici saèuvali posljednju iskru slobode drevnog srpskog carstva”. Slobodna Crna Gora, kaže Tomanoviæ, imala je ogromno moralno znaèenje za sve pokorene Srbe, a vjera u njenu izbaviteljsku misiju nikada nije prestala. Èak je takvo vjerovanje, istièe Tomanoviæ, postojalo i kod Grka, jer je navodno proroèanstvo Sv. Kuzme glasilo da æe Grcima doæi spasenje iz Crne Gore! Što se tièe uticaja Crne Gore na Karaðorðev ustanak, Tomanoviæ konstatuje da je on bio blagotvoran. I upravo zato, u ovom osporavanju vazdašnje crnogorske slobode nalazi Tomanoviæ zlu namjeru Ruvarèevu, koja ima veze sa politikom. Naime, za njega nije ni malo sluèajno što je Ruvarac poèeo da osporava vjekovnu nezavisnost Crne Gore tek poslije proslave jubileja dinastije Petroviæ-Njegoš (1896). U tome on vidi pokušaj da se umanji znaèaj i zasluge koje je Crna Gora imala u prošlosti, ali i da se, što je posebno bitno, umanje prava koja ona na osnovu toga može imati u buduænosti. Naravno, to njeno “pravo” odnosi se na politièki i dinastièki primat u ujedinjenoj srpskoj državi. U isto vrijeme dr Lazar Tomanoviæ je polemisao i sa Jovanom Tomiæem, a povod je bila Tomiæeva rasprava “Crnojeviæi i Crna Gora”, èiji se jedan dio pojavio u “Glasu SKA” tokom 1900. godine. Èlanke u kojima se osporava Tomiæeva teza da su Crnojeviæi priznavali tursku vlast, Tomanoviæ je objavljivao u nastavcima u “Glasu Crnogorca”, a zatim je svoju raspravu publikovao kao posebno izdanje. Kasnije je Tomanoviæ i na stranicama “Brankovog kola” dokazivao da je neistinita Tomiæeva tvrdnja o vazalnom položaju Crne Gore prema Turcima. Svoje tekstove iz “Brankovog kola” publikovao je Tomanoviæ pod zajednièkim naslovom - “O Ivanu Crnojeviæu, nekolika pitanja po najnovijim izvorima”. Kao glavne razloge osporavanja vjekovne crnogorske nezavisnosti, dr Lazar Tomanoviæ navodi one politièke prirode, a to znaèi da je cilj da se ospori politièki primat Crne Gore i zasluge njene dinastije u borbi protiv Turaka. Ovakvog stava držao se i Pavle Rovinski, ironièno napominjuæi da su vazdašnju crnogorsku nezavisnost i kontinuitet politièke vlasti priznavali svi istoriografi, osim mletaèkih i turskih. Rovinski još kaže da su Petroviæi-Njegoši legitimni nasljednici Crnojeviæa, te da Ruvarac nekorektno prenosi istorijske fakte, trudeæi se da dokaže unaprijed postavljenu tezu. Kao što se može zakljuèiti, u Crnoj Gori su veoma odluèno branili stanovište o kontinuitetu crnogorske nezavisnosti, ne prihvatajuæi tvrdnje da je Crna Gora ikada bila pod turskom vlašæu. To je raðeno zbog veoma jednostavnog razloga, koji je bio mnogo važniji za politièke ciljeve crnogorskog dvora nego za crnogorsku istoriografiju. Naime, ukoliko bi prihvatili da je Crna Gora u bilo kojoj formi ili u bilo kojem razdoblju bila pod turskom vlašæu, onda se ne bi moglo tvrditi da je ona vazdašnji èuvar “srpske slobode” i nastavljaè državne tradicije Srpskog carstva. Jedino zemlja koja ima neprekinutu nit politièke nezavisnosti, može imati takvu ulogu. S druge strane, teza o kontinuitetu crnogorske nezavisnosti dovodi Crnu Goru u superiornu poziciju u odnosu na sve ostale “srpske zemlje” i sva ostala politièka središta srpskoga naroda. Dok ova teza bude važila, nesporno æe biti da sve do Karaðorðeve Srbije, srpski narod nema drugog državnog i nacionalno-politièkog središta osim Crne Gore. To opet znaèi da èitava èetiri vijeka Crna Gora ima dužu tradiciju državnosti i nacionalno-politièke borbe u odnosu na Kraljevinu Srbiju. Dinastièki i politièki ciljevi Crne Gore imali su u komparacijama ove vrste znaèajno ideološko uporište. Kada se sagledaju sve ove èinjenice, onda je sasvim jasno zbog èega su crnogorski istorièari, kao dio jedne politièke grupacije, grèevito branili stav o kontinuitetu državne nezavisnosti Crne Gore. Njima je oèito bilo jasno da bi negacija tog stava dovela do urušavanja èitave istoriografske konstrukcije koja je, što je posebno važno, u potpunosti bila u funkciji politièkih ciljeva Dvora. Rušenjem mita o vjekovnoj nezavisnosti Crne Gore, njeno pravo da ima predvodnièku ulogu u srpskom nacionalno-oslobodilaèkom pokretu, a time i legitimnost i istorijska utemeljenost težnje knjaza Nikole na politièko “prvjenstvo” u Srpstvu, izgubilo bi svoje najvažnije uporište. Istovremeno bi i mit o ogromnim crnogorskim zaslugama za nacionalnu borbu srpskog naroda poèeo da blijedi, jer je èitava prièa o tim posebnim zaslugama jedino održiva ukoliko važi mit o vjekovnoj nezavisnosti. Ako su Crnogorci kao i ostali Srbi bili pod turskom vlašæu, kada su to mogli da “zaduže Srpstvo”?

Državna ideologija je isticala da su Crnogorci “zadužili Srpstvo”

Državna ideologija je upravo isticala da su Crnogorci “zadužili Srpstvo” u vrijeme kada su svi ostali Srbi bili pod turskom vlašæu. Dakle, kada nema “vjekovne nezavisnosti” onda nema ni “zasluga”, niti “èuvanja kontinuiteta”, a bez toga teško može biti crnogorskog prava na prvjenstvo. Ma koliko crnogorska istorija 19. vijeka bila “slavna”, ona sama slabo može biti izdašno uporište za politièki primat Cetinja nad Beogradom. U srpskom svijetu ovaj je vijek tada ipak bio prepoznatljiviji po Karaðorðu, nego po knjazu Danilu, u velikoj mjeri i Njegoševom zaslugom. Cetinjskom dvoru zato su bila potrebna èetiri vijeka koja su devetnaestom prethodila, èetiri vijeka u kojima je takoðe postojala crnogorska državna nezavisnost. U ta èetiri vijeka Crnogorci su, navodno, oèuvali neprekidnost državnog kontinuiteta Srpskog carstva i ostvarili uspjehe koji im daju za pravo da se smatraju nacionalnom elitom. Izmeðu njih i svih njihovih politièkih takmaca, uvijek postoje ta èetiri vijeka kao obilježje nedostižne prednosti i važna zaloga.
Pored predstave o istorijskom karakteru Crne Gore, kojom su afirmisani i legitimisani proklamovani ciljevi državne politike, sadržajima državne ideologije uoblièena je predstava o nacionalnom karakteru Crne Gore. Potenciranje te predstave imalo je, takoðe, nespornu politièku upotrebljivost. U okviru državne ideologije nedvojbeno je isticano da je Crna Gora istorijski dio Srpskog carstva, a da su svi stanovnici Crne Gore Srbi, tj. da su oni dio srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori. Ako imamo u vidu društveni i politièki kontekst u kojemu su izricani stavovi ovakve vrste, onda je nesporno da je namjera bila da oni posluže afirmaciji i utemeljenju proklamovanih politièkih ciljeva tvoraca ove ideologije. No, iako je potenciranje ovakvog istorijskog i nacionalnog karaktera Crne Gore imalo svoju politièku pozadinu i razloge, pogrešno bi bilo tvrditi da je u ovom vremenu insistiranje na ovakvoj svijesti u potpunosti imalo karakter “svjesne laži”. Po pravilu, glavni tvorci i kreatori ideologija uglavnom su svjesni èinjenice da su ideološki sadržaji koje stvaraju samo djelimièno istiniti ili da su potpuno neistiniti, isto kao što su apsolutno ubijeðeni da se to njihovo obmanjivanje može opravdati “višim” ciljevima. Meðutim, u ovom sluèaju stvari stoje nešto drugaèije. Konstatacija da su Crnogorci dio srpskog naroda nije u okviru državne ideologije potencirana sa uvjerenjem da se radi o neistinitom stavu koji treba da posluži obmanjivanju i stvaranju lažne svijesti. To je bio stav koji je u svijesti Crnogoraca postojao mnogo prije nego je nastala ova ideologija. U utemeljenost i istinitost tog stava vjerovao je podjednako i knjaz i njegov najneobrazovaniji (pravoslavni) podanik. Jednostavno, takva je bila nacionalna svijest u Crnoj Gori. Nasuprot takve svijesti nijesu stajale bilo kakve drugaèije spoznaje koje bi je mogli narušiti. Prema tome, stav da su Crnogorci Srbi nije proizvod svjesne ideološke obmane, veæ je posljedica uvjerenja koje je imalo svoje jako utemeljenje u svijesti ljudi. Crnogorska državna ideologija je takav stav samo slijedila, potencirajuæi ga zarad konkretnih politièkih ciljeva. A ti ciljevi su poznati: borba za osloboðenje teritorija na kojima srpski narod živi pod turskom vlašæu, odnosno borba za pripajanje istorijskih teritorija srpskog naroda. Ako su Crnogorci Srbi, onda je prirodno da se bore za osloboðenje svojih sunarodnika, isto kao što je legitimno njihovo pravo da pripoje teritorije koje srpskom narodu istorijski pripadaju.
Poslije 1878. godine, kada su crnogorski podanici postali i inovjerci, stav crnogorske vlasti da u Crnoj Gori žive samo Srbi, tj. da su svi njeni državljani srpskog etnièkog porijekla, odnosio se i na njih. Zvanièni stav tada je bio da u Crnoj Gori žive samo Srbi pravoslavne, muhamedanske i rimokatolièke vjeroispovijesti. To svjedoèi da vjeroispovijest nije smatrana za element nacionalne identifikacije. Muslimani i katolici su, jednostavno, bili Srbi koji su u odreðenom periodu primili ovu ili onu vjeru. Primanjem vjere oni, naravno, nijesu prestali biti dio etnièkog korpusa kojemu su kao pravoslavci pripadali, veæ su samo izgubili konfesionalnu osobenost koju su prije toga imali. U skladu sa opšteprihvaæenim stavom da u Crnoj Gori žive samo Srbi koji pripadaju trima vjeroispovijestima, u zvaniènim popisnim knjigama Ministarstva unutrašnjih djela Knjaževine Crne Gore ne postoji rubrika za nacionalnost, veæ pored rubrike za liène podatke i imovinsko stanje, postoje samo rubrike za vjeroispovijest (pravoslavna, muhamedanska, rimokatolièka) i za državljanstvo. Èak ni za one kapetanije u kojima žive Arbanasi, nema bilo kakvih napomena o njihovoj nacionalnoj posebnosti. Ovim se potvrðuje da crnogorska vlast èak nije ni smatrala za potrebno da u popisnim knjigama ima odrednicu o nacionalnom karakteru svog stanovništva, buduæi da se smatralo kako su svi crnogorski podanici - Srbi. I prije prvog zvaniènog popisa u Crnoj Gori (1910) izdato je bilo Uputstvo za popunjavanje popisne liste. U popisnoj listi, takoðe, nije bilo rubrike za nacionalnost, veæ se, izmeðu ostalog, tražilo izašnjavanje o vjeroispovijesti, jeziku, državljanstvu. Jezik kojim se govori (maternji jezik) bio je osnovni element na osnovu kojeg se utvrðivala nacionalna pripadnost. U ovom Uputstvu bilo je navedeno da nacionalnu pripadnost treba posebno konstatovati samo u sluèaju kada se ona ne može utvrditi na osnovu maternjeg jezika. Tako je rubrika pod rednim brojem 17 bila namijenjena za upisivanje “narodnosti onih lica, kojima se to ne može odrediti po maternjem jeziku, kao npr. Jevrejima, Ciganima, Muhamedancima itd.” Zanimljivo da u ovom Uputstvu nije bilo regulisano pitanje nacionalnog odreðenja za Arbanase, koji su bili crnogorski državljani, ali kojima srpski jezik nije bio maternji. Za pretpostaviti je da se u ovom sluèaju smatralo kako je rijeè o poarbanašenim Srbima.
Pored ovakvih nedoreèenosti ili kontradiktornosti kada je rijeè o nacionalnom odreðenju jednog dijela crnogorskih podanika, postoji u ovom vremenu i terminološka alternacija kada je u pitanju odrednica “Crnogorac”. Naime, u pojedinim sluèajevima odrednica “Crnogorac” upotrebljavala se samo za pravoslavne stanovnike Crne Gore, dok su crnogorski inovjerci nazivani “Srbi muhamedanci” ili “Srbi rimokatolici”, a vrlo rijetko “Crnogorci muhamedanci” ili “Crnogorci rimokatolici”. Isto tako, bilo je sluèajeva kada se odrednica “Crnogorac” upotrebljavala da oznaèi sve državljane Crne Gore. Kada se, recimo, kaže da su svi Crnogorci Srbi, onda je to znaèilo da su svi stanovnici Crne Gore Srbi, a ne da su samo crnogorski pravoslavci Srbi.
I u “Glasu Crnogorca” je èesto isticano da u Crnoj Gori živi slobodni dio srpskog naroda, odnosno, da u Crnoj Gori živi jedan (srpski) narod “od tri vjere”. U jednom èlanku se, recimo, govori o znaèaju Božiænih rituala “za nas Srbe u Crnoj Gori”. Nešto kasnije, navodi se da “jedan istovjetni srpski narod” živi u srpskoj državi na Dunavu, tj. Srbiji, i srpskoj državi na Jadranskom moru, tj. Crnoj Gori. Inaèe, u “Glasu Crnogorca” je jednom prilikom navedeno da se po oblastima u kojima žive, Srbi dijele na Hercegovce, Bošnjake, Dalmatince, Hrvaæane, Slavonce, Vojvoðane, Šumadince, Starosrbijance, Makedonce i Crnogorce. Srpski etnièki prostor je u ovom zvaniènom glasilu omeðen Velebitom i Šar-planinom, te Lovæenom, Avalom i Fruškom gorom. To je, u najopštijem znaèenju, Srpstvo.

Nikola je “ora srpski” a Milena “u Srpstvu najprva Srpkinja”

Drugom prilikom je reèeno da se Srpstvo prostire od Egejskog mora do Pešte, i od Timoka do Jadranskog mora. U tom prostoru, kako se kaže, nalaze se i dvije srpske države: Srbija i Crna Gora. U ovim srpskim državama živi “jedan istovjetni srpski narod”, koji nema samo istovjetna obilježja svoje duhovnosti, veæ ima i iste nacionalne zadatke, koje zajednièkim snagama treba da ostvari. Stanovnici ovih “srpskih država” nazivaju se Srbijancima i Crnogorcima, uz napomenu da su oni dio srpskog naroda. Za Crnogorce se pisalo i da su oni pet vjekova èuvali svoju pravoslavnu vjeru i svoju “srpsku narodnost”. Upravo zbog takve postojanosti u oèuvanju vjere i nacionalnog imena, Crna Gora se nazivala i “svetom srpskom zemljom”. Ona je, kako se tvrdilo, “pestoljetni èuvar duha nezavisnosti i samostalnosti srpskog naroda...” U Crnoj Gori, navodno, ni petovjekovni azijatski pritisak nije mogao ugroziti pravoslavnu vjeru i “narodnost srpsku”. U “Glasu Crnogorca” je objavljen i govor dr Lazara Tomanoviæa u kojemu on kaže da u Crnoj Gori živi jedan dio srpskog naroda, koji sa svim ostalim njegovim djelovima èini jedno tijelo. Za Tomanoviæa srpski narod još živi u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji, Hrvatskoj, Slavoniji, Vojvodini, Kraljevini Srbiji, Staroj Srbiji i Makedoniji. Samim tim što u Crnoj Gori živi jedan dio srpskog naroda, prirodno je bilo da Crna Gora bude svrstana u zemlje koje pripadaju, i koje èine, srpski kulturni prostor. Dokaz za to da Crna Gora pripada ovoj nacionalnoj grupi i ovom kulturnom prostoru jeste jezik kojim se ovdje govori. Jezik je, kako se tvrdi u jednom èlanku o problemima srpskog književnog jedinstva, osnovni element nacionalne identifikacije. Zato svi oni koji govore srpskim jezikom pripadaju srpskom narodu, bez obzira na njihovu vjersku pripadnost. Prostor srpskog jezika, odnosno srpskog naroda omeðen je, kako se istièe, Šar-planinom i Velebitom, te Dunavom i Jadranskim morem, a na prostoru izmeðu ovih geografskih taèaka žive Srbi. Shodno tome, Crna Gora je jedna od “srpskih zemalja”, a Cetinje je jedno od srpskih kulturnih središta ovog prostora. Kako zbog politièkih razloga srpski kulturni prostor ne funkcioniše kao jedinstvena cjelina, pokretanje jednog književnog èasopisa na Cetinju (“Nove Zete”) se oznaèava kao potez koji ima za cilj da doprinese objedinjavanju srpskog kulturnog prostora, dok se za èasopis kaže da je on “književni organ južnog srpstva”. I kasnije je uredništvo jednog književnog èasopisa isticalo da æe koncepciju èasopisa podrediti interesima “raskomadanog naroda”, tako da æe “sve što doprinosi jaèanju i širenju srpske nacionalne misli i srpske duševne zajednice” imati dominantno mjesto u ovom èasopisu. Èinjenica da je Crna Gora “srpska zemlja”, odnosno da je narod koji živi u Crnoj Gori dio srpskog naroda, isticana je u svim zvaniènim publikacijama. U jednoj pjesmi koja je objavljena u “Glasu Crnogorca” se navodi da se niko ne odlikuje junaštvom kao “Srbi Crnogorci”. Za crnogorsko junaštvo se kaže i da je to izraz “svemoæija srbinskoga duha”, za knjaza Nikolu da je - “ora srpski”, a za crnogorsku vojsku da je “srpska vojska”. Tvrdilo se i da je knjaz Nikola Srbin koji je roðen na “srpskom ognjištu”. Tada je i jedan poznati dvorski pjesnik na primjerku knjige koju je poklonio knjaginji Mileni naveo da je ona “u Srpstvu najprva Srpkinja”. Na “srpski karakter” Crne Gore ukazivao je i u tekstovima politièko-istorijskog sadržaja. U jednom takvom tekstu se, recimo, navodi da je knjaz Danilo bio najveæi Srbin, koji je kao vladar bio posveæen interesima srpskog naroda. I za crnogorsku dinastiju uopšte, tvrdi se da slijedi opšte srpske ideje. Petroviæi-Njegoši su, kako se navodi, srpska vladalaèka kuæa, isto kao što su to Obrenoviæi u Srbiji. Zanimljivo, kada je krajem 1892. objavljen èlanak u jednom hrvatskom listu (“Crvena Hrvatska”) da su Srbi koji žive u Crnoj Gori nametnuli Crnogorcima neku novu srpsku ideologiju, odnosno “novo srpstvo”, u “Glasu Crnogorca” su odmah odbacili takve tvrdnje. Na ove je optužbe oštro odgovoreno da Crnogorci ne znaju za drugo srpstvo osim onog koje su njihovi preci zagovarali i branili, niti za drugo srpstvo, tj. srpsku misao, osim one koja izvire iz Njegoševog pjesnièkog djela. A kada je u Beogradu objavljena knjiga “Znameniti Srbi 19. veka”, u kojoj nije bilo nijednog Crnogorca, u zvaniènom glasilu je konstatovano da je time nanesena šteta opštesrpskom obilježju ovog djela. I u proglasu povodom osveæenja hrama Sv. Vasilija Ostroškog, èiji je ktitor bio knjaz Nikola, kaže se da je to zadužbina “Velikog Srbina”, dok se proglas završava usklikom: “Slava velikom Srbinu, Njegovom Visoèanstvu Knjazu i Gospodaru Nikoli I”. Knjaz Nikola se naziva i “srpskim velikanom”, koji je na poèetku svoje vladavine, navodno, rekao: “Sve za Srpstvo, sve za domovinu”, a zatim se naziva najveæim Srbinom i “gordim osvetnikom tužnoga Kosova”. Inaèe, i sam knjaz se u jednom pismu kralju Aleksandru žalio što se “krvi crnogorskoj nijeka srpsko porijeklo i nameæe im se drugo”. Knjaz je, takoðe, jednom prilikom za svoje podanike rekao da su oni “moj dragi srpski narod”. Da u Crnoj Gori živi srpski narod reèeno je i u progodnom tekstu povodom vjenèanja knjaginjice Jelene. Njena udaja za italijanskog prestolonasljednika oznaèena je, pored ostalog, kao simbolièan èin povezivanja italijanskog i srpskog naroda. Na taj naèin knjaginjica Jelena postaje “najbolja predstavnica svete srpske stvari” u ovoj kraljevini. Uz nadu da ona nikada neæe zaboraviti “svoju milu Crnu Goru, svoje milo Srpstvo”, kaže se da za takav rad ima srpski blagoslov. I mitropolit crnogorski Mitrofan je u jednoj besjedi rekao da vjerske svetkovine na kojima se okupljaju Crnogorci pokazuju da su oni jedna grana srpskog naroda. On je smatrao i da je Crna Gora dragi kamen srpske krune, a da je zastava slobode koja se ovdje vjekovima vila, najsvetije znamenje srpske samostalnosti. Još se Ivan Crnojeviæ, kako kaže mitropolit Mitrofan, “sa jednom šakom jadne izmuèene Srbadije crnogorske”, sklonio u nepristupaène crnogorske predjele kako bi na takav, jedino moguæi naèin, oèuvao “potonju iskru srpske slobode”. Jednako kao i mitropolit Mitrofan, i tadašnji najpoznatiji crnogorski istorièar Marko Dragoviæ tvrdi da u Crnoj Gori živi jedan dio srpskog naroda.Kao što je veæ reèeno, crnogorska vlast je smatrala da su i inovjerci koji žive u Crnoj Gori takoðe Srbi, a državna ideologija je, shodno tome, potencirala stanovište da su svi stanovnici Crne Gore “braæa od jedne krvi i plemena”, odnosno da svi oni imaju “nerazdjeljivu srpsku krv”. Crna Gora je zemlja u kojoj postoji jedna nacija - srpska, i tri konfesije koje u okviru te nacije postoje. Za sredine u kojima su živjeli pripadnici sve tri konfesije, govorilo se da u njima živi “srpski element u tri vjere podijeljen”. Jednom prilikom je za Podgoricu reèeno da ovdje žive “Srbi od tri vjere”. Za Mrkojeviæe, pleme u okolini Bara sa veæinskim muslimanskim stanovništvom, tvrdilo se u zvaniènim publikacijama da su oni “èisto srpsko” pleme. Jedan je Crnogorac rekao i da Mrkojeviæki bataljon crnogorske vojske èine “naša braæa Srbi Muhameda
Za Ivana Crnojeviæa se pisalo da je bio “Srbin èiste krvi”


S druge strane, mnogi od crnogorskih muslimana su i javno isticali svoju srpsku nacionalnost. Alija Ðurðeviæ, knjažev perjanik iz Zete, kaže za sebe da je Srbin-muhamedanac. Jedan uèenik-muhamedanac iz Mrkojeviæa je recitujuæi pred Gospodarom rekao da je on “Srpèe malo”. Bilo je i muhamedanaca koji su se hvalili kako su u Crnoj Gori oni potpuno ravnopravni sa pravoslavnim Srbima. Zanimljivo da je i barski odža Karaðuzoviæ, kada je preko “Glasa Crnogorca” èestitao Bajram muslimanima, napomenuo da ovaj praznik èestita svim muslimanima bez obzira èiji su podanici i bez obzira da li su osmanlijske ili srpske narodnosti. Barski odža je, dakako, htio da istakne kako postoje muslimani koji su Srbi, ali i oni koji su Turci. Kasnije æe ovaj odža, inaèe Turèin po nacionalnosti, postati muftija crnogorskih muslimana (1912), pa æe kao virilni poslanik Crnogorske narodne skupštine u jednoj raspravi izjaviti kako je on - pravi Srbin. I nikšiæki muhamedanac Cano Redžoviæ, koji se potpisuje kao “Srbin muhamedanac”, kaže da crnogorski pravoslavci i muslimani pripadaju srpskom narodu. To svoje mišljenje da muslimane od ostalih Srba razdvaja samo vjera, on je iskazao i u pjesmi koju je posvetio Hercegovcu Mehmed-efendiji Spahiæu: “Krvca naša najbliža je,/ Osim vjere ništa drugo/ Od Srba nas ne razdvaja”. Teza o srpskom porijeklu “domaæih” muslimana potencirana je i u tekstovima koji su imali karakter nauènog rada. Tako Maksim Šobajiæ piše da su hercegovaèki, odnosno, crnogorski muslimani po svom nacionalnom odreðenju Srbi, samo što ih je “tuðinska sila islamskom vjerom razrodila”. Dakle, vjera jedino razdvaja muhamedance od ostalih Srba. Poèetke islamizacije on nalazi još u 15. vijeku, kada su sinovi Ivana Crnojeviæa, za koga kaže da je bio “Srbin èiste krvi”, primili islam. Pored Crnojeviæa poturèile su se i mnoge druge vlastelinske porodice, od kojih Šobajiæ istièe èuvene nikšiæke Mušoviæe. Oni, kaže Šobajiæ, nikada nijesu htjeli zaboraviti da su potomci pravih Srba ili da su “pravi Srbi druge vjere, koju im je nekad sila naturila”. Pored nacionalnog odreðenja crnogorskih muslimana kao Srba, bilo je i pokušaja da se dotadašnja narodnosna odrednica “Turèin” upotrebljava samo kao vjerska odrednica. Vjerovatno zato što su mnogi crnogorski muslimani sebe smatrali Turcima, kao i zato što su ih i sami Crnogorci tako zvali, državna je vlast nastojala da ovaj naziv postane vjerska odrednica. Time se svjesno izjednaèavalo znaèenje rijeèi “muhamedanac” (musliman) i “Turèin”, dok je nacionalna odrednica za njih trebalo da bude “Srbin”. Upotreba imenice “Turèin” u ovom znaèenju nije otpoèela odmah poslije 1878. godine, veæ tek krajem osamdesetih godina 19. vijeka. Izgleda da se nekome uèinilo da æe na ovaj naèin ponajbrže nestati iz upotrebe narodnosno odreðenje “Turèin” koje je, nesumnjivo, u svakodnevnom govoru èesto upotrebljavano. Nacionalna odrednica “Srbin-muhamedanac”, i pored insistiranja vlasti da ona uðe u upotrebu, ipak nije mogla tako brzo promijeniti uobièajene termine koji su bili duboko u svijesti ljudi. Pored manjka tradicije, odrednica “Srbin-muhamedanac” moguæe da je kao kovanica bila i neprikladna za kolokvijalni govor. No, bez obzira na snagu tih nepolitiènih razloga, državna ideologija je krajem osamdesetih godina 19. vijeka pokušala da na veoma vješt naèin postepeno izbaci iz upotrebe imenicu “Turèin” kao nacionalnu odrednicu. Umješnost je bila u tome - ne da se odjednom izbaci iz upotrebe, veæ da dobije novo znaèenje. Umjesto korišæenja velikog slova “T”, odluèeno je da se ova imenica piše poèetnim malim slovom (“turèin”), te da tako upuæuje da se radi o vjerskoj odrednici. Crnogorska vjerska terminologija sada je imala èetiri glavne odrednice: pravoslavac, rimokatolik, muhamedanac i turèin, s tim što su posljednje dvije, kao što se može zakljuèiti, sinonimi. Tu novu terminologiju nalazimo krajem osamdesetih godina u èasopisu “Prosvjeta”, koji je izdavalo Ministarstvo prosvjete i crkvenih poslova. U jednom se èlanku u “Prosvjeti” navodi: “Svake godine još od najstarijih vremena obièavaju nositi turci, latini i pravoslavni ovaj znaèajni krst na visoku goru Rumiju...” Nešto kasnije, naslov jednog izvještaja je bio - “Predstavio se važan turèin u Baru”. I u etnografskom radu “Novi podaci za opis i istoriju Mrkojeviæa (u Barskom okružju)” nekoliko puta se navodi da u Mrkojeviæima zadugo nije bilo “turaka”, odnosno, navodi se da su veoma kasno primili islam. Ovim se hoæe reæi i da Mrkojeviæi mogu biti smatrani “turcima” samo zbog svoje konfesionalne pripadnosti, jer oni kao etnièki Srbi nijesu dio turskog naroda. Kasnije se tvrdi da “svi Mrkojeviæi, kako hrišæani, tako i turci”, iznose krst sv. Vladimira na Rumiju, a da je od 1853. godine sve manji broj “turaka” išao za krstom. Kaže se i da su neka pravoslavna bratstva iz Mrkojeviæa “svi danas turci”. No, iz razloga koji nam nijesu poznati, veæ od polovine devedesetih godina u zvaniènim publikacijama ponovo se koristi samo jedna odrednica za crnogorske muslimane - “muhamedanci”, a imenica “Turèin”, ni u jednoj, ni u drugoj varijanti gotovo da nije upotrebljavana.
Isto kao i muslimani, i crnogorski rimokatolici su od strane crnogorske vlasti smatrani za nepravoslavni dio srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori. Jednom prilikom se, recimo za ðake katolièke vjeroispovijesti kaže da su oni “mladi srpèiæi”, a za crnogorske rimokatolike da su oni sa Crnogorcima “braæa po krvi”. I barski rimokatolik Frano Æetkoviæ javno zahvaljuje nadbiskupu Milinoviæu, porijeklom Dalmatincu, što je crkvu u kojoj æe biti sahranjen podigao u “našem srpskom Baru”. Ovakvo nacionalno odreðenje crnogorskih rimokatolika izvedeno je bilo na osnovu toga što oni govore srpskim jezikom. No, i za Albance-katolike koji nijesu govorili srpskim jezikom, kaže se da su dio srpskog naroda. Oni su, naime, Srbi koji su živjeli u albanskom etnièkom okruženju, pa im je to okruženje nametnulo albanski jezik. U zvaniènoj se štampi tvrdilo da su ovi Arbanasi, tj. Srbi-rimokatolici koji govore albanskim jezikom, jednostavno, silom istorijskih neprilika zaboravili srpski jezik. Jedan Zatrijepèanin, inaèe Albanac-rimokatolik, kaže da su se on i njegovi zemljaci, iako “pravi Srbi po narodnosti”, pretopili u Arbanase, pa su sada rimokatolici. “Ja sam Srbin, ali mi je roðeni jezik arbanaški... Svi smo Srbi rimokatolièke vjere, a ima nas oko 1000 duša, od kojih 100 znaju èitati i pisati srpski, blagodareæi Njegovom Visoèanstvu Gospodaru, koji nam je školu dao”, objašnjava ovaj Zatrijepèanin osobenosti svog nacionalnog identiteta. Njegovo objašnjenje se u potpunosti podudara sa zvaniènim stavom o nacionalnom karakteru crnogorskih Arbanasa, koji ne govore srpskim jezikom, ali i sa njenim stavom o nacionalnoj pripadnosti crnogorskih rimokatolika uopšte. Nesumnjivo važnu ulogu u uèvršæivanju srpske nacionalne svijesti kod svojih podanika, ali i u stvaranju poželjne predstave o nacionalnoj prošlosti, imala su pjesnièka ostvarenja knjaza Nikole. Kako je knjaz bio liènost od ogromnog autoriteta, izvor najveæe zemaljske moæi i neprikosnoveni uzor u crnogorskom društvu, to je takav njegov uticaj bio sasvim razumljiv.
Svjestan djelotvornosti i velièine svog uticaja, knjaz Nikola je skoro svoje èitavo književno stvaralaštvo posvetio jednom cilju - stvaranju poželjne istorijske i nacionalne svijesti svojih podanika.


Nikola I o sebi: Ti si, Knjaže stožer puku, uzdanica i nadanje


Najveæi broj Nikolinih pjesama i spjevova dio je jednog prepoznatljivog tematskog i programskog kruga u kojem se u razlièitim kontekstima tretira nacionalna prošlost. Kada to stvaralaštvo posmatramo kao jedinstven tematski sistem, onda dobijamo zaokruženu vizuru nacionalne istorije. Potonji istraživaèi njegovog književnog djela utvrdili su da je knjaz-vladar nametao teme knjazu-pjesniku. Knjaževa želja da u poeziji ostvari idealan spoj istorièara i politièara, ponajbolje se oèituje u jednom od njegovih najznaèajnijih spjevova “Pjesnik i Vila”, objavljenom 1892. godine. Na poèetku spjeva, Vila, sa kojom Pjesnik vodi dijalog, govori o neslozi koja vlada u srpskom narodu i koja otežava sve njegove pokušaje da promijeni svoj teški položaj. Pjesnik, odnosno, knjaz Nikola, priznaje da je srpski narod nejedinstven i da postoji nepovjerenje izmeðu njegovih politièkih predstavnika, što otežava i Pjesnikovu borbu za nacionalno osloboðenje srpskog naroda. Kako bez opšte podrške ne može biti uspjeha u ovoj stvari, knjaz Nikola obeæava da æe on razviti barjak za nacionalno osloboðenje èim sloga u srpskom narodu nadvlada neslogu. Za taj cilj - osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda, on je, navodno, spreman dati i svoj život: “Samo Srpstvo da nam sine.../ Aoh, Srpstvo, željo moja,/ Slatko li bih dušu dao/ Tebe radi usred boja!” Knjaz napominje i da ovakva njegova odluènost nije podstaknuta željom za politièkim voðstvom, niti željom da on doðe na èelo ujedinjene srpske države, veæ jednostavno, željom da srpski narod ima “cjelokupnost, sreæu, pravdu i slobodu”.
Kada je na ovakav naèin predstavio politièke prilike u svom vremenu, kao i svoj odnos prema najvažnijim nacionalnim ciljevima, knjaz Nikola je pokušao da evokacijom prošlosti srpskog naroda objasni korijene svog politièkog opredjeljenja. Najranije doba državnog života Crne Gore, knjaz Nikola vezuje za vladavinu Èaslava Klonimiroviæa, smatrajuæi da je on tvorac prve srpske države i vladar koji je ujedinio sve srpske zemlje (“Nasta Èaslav... Srpstvo spoji/ I u jednu ruku stavi...”). Nakon toga, srpskim su narodom, kako kaže knjaz, upravljali Vojislavljeviæi. Prvi Vojislavljeviæ bio je Jovan Vladimir, a posljednji kralj Bodin. Kada se država Vojislavljeviæa našla u rasulu, na istorijsku scenu stupa nova dinastija - Nemanjiæi, koja je Srpstvom vladala dva vijeka. Period vladavine Nemanjiæa slavno je doba za srpski narod, smatra pjesnik: “I ta kuæa krunonosna/ Narod srpski dizala je/ Na vrhuncu slave, moæi,/ Žezal srpski držala je.” Ne sluèajno, stihovana istorija srpskog naroda u doba Nemanjiæa èini najveæu tematsku cjelinu ovog spjeva. Osnovna obilježja vladavine svih Nemanjiæa, od Nemanje do Uroša, ovdje su prikazana u saglasju sa tadašnjim romantièarskim viðenjem ovog perioda srpske prošlosti. Nakon smrti posljednjeg Nemanjiæa, tvrdi knjaz Nikola, “Stara srpska nesretnica/ Nesloga se razigrala.../ Svak na svoju stranu strèe/ Dušanovu junaèkome/ I nesretnom carstvu mrèe”. Zatim slijedi detaljna pjesnièka evokacija Kosovskog boja i prikaz okolnosti u kojima se nakon boja našao srpski narod. Naravno, rijeè je samo o jednoj versièkoj varijanti Kosovskog mita, sa navoðenjem prepoznatljivih epskih obrazaca. Nakon toga, knjaz Nikola je posebno istakao da je kosovski boj, kao personifikacija nacionalne tragedije, isto koliko i žrtvovanja za slobodu, vjekovima podsticao Srbe da se bore protiv Turaka i tako “svete Kosovo”. Ujedno, težnja da se osveti Kosovo, stvorila je i težnju da se obnovi carstvo koje je na Kosovu propalo. U ovom književnom pokušaju da se napravi pregled nacionalne istorije, koja poèinje Èaslavom Klonimiroviæem, a završava se kosovskim porazom, knjaz Nikola je poziciju Crne Gore i njene dinastije u povjesnici srpskog naroda uvijek situirao u kontekst koji može ukazivati na njen elitistièki karakter. Tako, recimo, za Zetu kaže da je utjecište kosovskih vitezova i “Srpstvu majka/ Puna slavnim starinama”. Svoj nacionalni elitizam Crna Gora je dokazala i poslije Kosovskog boja, kada je jedina od svih “srpskih zemalja” uspjela da oèuva slobodu i da za nekoliko vjekova opštesrpskog ropstva nanosi poraze mnogostruko jaèoj turskoj sili. U tim bojevima, Crnogorce su, naravno, predvodili gospodari iz porodice Petroviæ-Njegoš. Najprije je vladika Danilo “naoštrio sablju” na Carevom-Lazu, pa je onda Petar I tom istom sabljom prekinuo ropske lance brdskim plemenima, pogubio Mahmut-pašu Bušatliju i porazio vojsku Napoleonovu. Sabljom se proslavio i knjaz Danilo, koji je donio radost i nadu okolnoj raji. On je, poput groma, udario po Turcima na Grahovcu, tako da se èak zatresla Meka i Medina. Danilova sablja, kaže se na kraju ovog spjeva, odzvanja “zvekom sablje Lazareve”.
Nije knjaz Nikola propuštio ni da uzdigne sebe i svoju politièku misiju u nacionalno-oslobodilaèkom pokretu srpskog naroda, odnosno da sugeriše kako njemu, shodno istorijskom pravu, pripada predvodnièka uloga u ovom pokretu. Evo kako je “preskromno” o sebi pjevao crnogorski knjaz: “Ti si, Knjaže, stožer puku,/ Uzdanica i nadanje/...Isperi se na zenðije,/ Pa pogledaj oko sebe/ Kako ti se Srpstvo sleglo,/ A sve s nadom gleda tebe!” Vila koja ovako hvali knjaza-pjesnika, podstièe ga i da prvi pokrene borbu za potpuno osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda: “PobÈjediæeš! - pobjeda je/ Pregaoca vazda bila.../ Pregni, hajde - vÈjenac ti je/ Moja ruka naredila!”
Zvanièna ideološka retorika nije bitnije mijenjana ni poèetkom 20. vijeka, iako je u vrijeme proglašenja Crne Gore za kraljevinu bilo u državnoj ideologiji nekih novih istorijskih motiva. Do proglašenje Crne Gore za kraljevinu, a knjaza Nikole za kralja, došlo je 15. avgusta 1910. godine. Tog dana (po novom kalendaru) navršilo se pedeset godina od kada je knjaz Nikola stupio na prijesto. Èinom proglašenja nastupili su, kako je u novinama pisalo, “sveèani dani” Crne Gore. Predlog da se knjaz Nikola proglasi za kralja, a Crna Gora za kraljevinu, formalno je podnesen Crnogorskoj narodnoj skupštini, i to na sam dan jubileja. Predsjednik Crnogorske skupštine je rekao da on samo predlaže knjazu da vrati svojoj državi status koji je nekada imala, jer je Zeta, na èijem je èelu bio sveti kralj Vladimir, bila prva srpska država. Predsjednik Skupštine je napomenuo i da je Zeta bila “kolijevka Nemanjiæa”, koji su, kao što je poznato, nosili kraljevske i carske krune. Na slièan naèin istorijsku je utemeljenost ovog predloga obrazložio i predsjednik knjaževske vlade. Pored više puta iznesenih tvrdnji da je Crna Gora oèuvala kontinuitet državnosti Srpskog carstva, predsjednik crnogorske vlade (L. Tomanoviæ) je rekao da je predlog da ona bude proglašena kraljevinom, istorijski sasvim legitiman. Za razliku od svog prethodnika, Tomanoviæ je bio precizniji, pa je naveo da je prva srpska kraljevina bila Zeta, i to u vrijeme Mihaila Vojislavljeviæa. Kao zetske kraljeve, Tomanoviæ navodi još i Bodina, Ðorðija i sv. kralja Vladimira. Pravo Crne Gore da bude kraljevina, Tomanoviæ temelji i na èinjenici da je u Zeti roðen rodonaèelnik vladarske loze Nemanjiæa, koji je kasnije ujedinio srpske zemlje, te da su u Crnoj Gori nemanjiæke zadužbine, ali i Cetinjska mitropolija kao jedina zakonita nasljednica Peæke patrijaršije. Zbog svega toga, predsjednik crnogorske vlade predlaže knjazu da usvoji predlog Skupštine i da time Crnoj Gori vrati “staro njeno dostojanstvo”.


Avgusta 1910. državna ideologija odjednom uspostavlja novu shemu


Predlog da se Crna Gora proglasi kraljevinom, podržao je i potpredsjednik Skupštine, ponavljajuæi veæ saopštenu istorijsku argumentaciju da Crna Gora kao nekadašnja srpska kraljevina, kao “djedovina svih Nemanjiæa” i kao davnašnji èuvar srpske državne misli, ima istorijsko i svako drugo pravo da ponovo dobije dostojanstvo koje je nekada imala.
Molbu “narodnog predstavništva” knjaz Nikola je, naravno, prihvatio, dodajuæi da to èini zato što je i sam svjestan te slavne uloge koju je Crna Gora imala u istoriji srpskog naroda, ali i velièine unutrašnjeg preobražaja i napretka koji je ona za vrijeme mira ostvarila. Knjaz Nikola je napomenuo i da je Crna Gora imala važnu ulogu u vrijeme kraljeva i gospodara nekadašnje Zete, a uz to je bila i “kolijevka Nemanjiæa”. Zbog toga on podržava predlog da Crna Gora bude proglašena kraljevinom, taènije da bude obnovljeno crnogorsko kraljevstvo, buduæi da joj taj položaj pripada najprije prema istorijskom pravu, a zatim i prema istorijskim zaslugama. Knjaz se takoðe nada da æe evropske sile sa blagonaklonošæu prihvatiti da pored jedne srpske kraljevine u srpskom Podunavlju, postoji i srpska kraljevina u srpskom Pomorju, te da æe svi Srbi i Sloveni prepoznati u ovom èinu još jedno nastojanje Crne Gore da doprinese boljoj buduænosti srpskog naroda.
Posebnom proklamacijom knjaz je obavijestio narod da mu je Crnogorska narodna skupština, u namjeri da dostojno obilježi pedesetogodišnjicu njegova vladanja i da istovremeno nagradi crnogorski narod za hrabrost i požrtvovanje, podnijela predlog da se obnovi “naše staro kraljevstvo” i da se Crna Gora proglasi kraljevinom, a on kraljem. Pored ovih razloga, on navodi da je Skupština imala u vidu i istorijsku osnovanost takvog predloga, buduæi da je Crna Gora, kako tvrdi knjaz, dala Srpstvu prvu moænu i priznatu kraljevinu. Uviðajuæi utemeljenost predloga, knjaz Nikola obznanjuje da prihvata predlog Narodne skupštine, i proglašava Crnu Goru kraljevinom, a sebe nasljednim kraljem. Istog dana u Skupštini je usvojen i Zakon o proglašenju Crne Gore za Kraljevinu.
Proglašenje Crne Gore za kraljevinu bilo je u zvaniènom “Glasu Crnogorca” okarakterisano kao velik i velièanstven dogaðaj, ali isto tako, kao ni malo sluèajan ili neprirodan èin. Crna Gora, taj “vjekovni neoborivi stub Srpstva”, ovim èinom ne uzima dostojanstvo koje prethodno nije imala, nego se samo vraæa svojoj nekadašnjoj državnoj tradiciji. Kaže se i da pravo Crne Gore na kraljevsko dostojanstvo može potvrditi istorija, odnosno nesporna èinjenica da su na èelu srednjovjekovne Zete bili nasljedni kraljevi, koji su imali velike državnièke ideje. Rodonaèelnikom zetske kraljevske dinastije, ali ne i prvim kraljem, smatra se Stefan Vojislav, za koga se kaže da je vladao skoro svim srpskim zemljama i skoro èitavim srpskim narodom, kao i da su Srbi za njegova doba po prvi put dobili svoju nezavisnu državu. Prvim zetskim kraljem smatra se njegov sin Mihailo, koji je, pored toga što je dobio kraljevsku krunu, uspio i da uèini srpsku crkvu samostalnom. Tvrdi se da nijedan srpski vladar, pa ni prvi srpski vladar - knez Èaslav, nije uzdigao državnu moæ i ugled do takvog stepena, kao što je to uèinio kralj Mihailo. Kraljevsku titulu su, kako se tvrdi, imali i njegovi nasljednici (Bodin i Ðorðe), što upuæuje na kontinuitet kraljevske tradicije u Zeti. I kao što je to uobièajeno, ovoj su se istorijskoj argumentaciji dodavale i tvrdnje o Crnoj Gori kao o “kolijevci i djedovini” Nemanjinoj, o njenoj vazdašnjoj slobodi, o viševjekovnom èuvanju državnog kontinuiteta Srpskog carstva, o njenim zaslugama za oèuvanje pravoslavne vjere i srpske slobode. Svi ti, kako se kaže, “neumorni trudovi i mnogobrojne zasluge”, krunišu se proglašenjem Crne Gore za kraljevinu, odnosno, uskrsnuæem njenih starodavnih p-rava. U prvom obraæanju narodu nakon uzimanja kraljevske titule, kralj Nikola se najprije zahvalio svom narodu na požrtvovanju i vjernosti prestolu, a zatim je proglašenje Crne Gore za kraljevinu oznaèio kao jedan korak bliže ka cilju kojemu ona odavno teži. Pored toga, kralj ovaj èin doživljava i kao povratak Crne Gore njenoj iskonskoj državnoj tradiciji i njenim slavnim danima. Proglašenjem Crne Gore za kraljevinu obnavlja se i vaskrsava njeno nekadašnje kraljevsko dostojanstvo, dostojanstvo koje je ona imala u vrijeme svojih gospodara i u vrijeme Nemanjiæa. Za istorijske temelje crnogorske kraljevine, kralj Nikola kaže da su duboki, i da oni sežu do vremena zetskih kraljeva Vojislava, Mihaila i Bodina. Tada je Crna Gora, odnosno, Zeta, bila kraljevina, i to je istorijska osnova njenog prava da na poèetku 20. vijeka ima isti status koji je i tada imala. Dakle, Crna Gora ne “uzima kraljevstvo”, veæ samo obnavlja ili vraæa dostojanstvo koje je nekada imala. Kasnije æe u nekim zvaniènim spisima ovaj dogaðaj - “obnavljanje kraljevine”, biti oznaèen kao najznaèajniji dan u istoriji Crne Gore. Ma koliko se kralj Nikola, zajedno sa ostalim visokim državnim dužnosnicima, trudio da proglašenje Crne Gore za kraljevinu prikaže kao istorijski utemeljen èin, u dotadašnjoj državnoj ideologiji je èitava ta istorijska simbolika bila slabo poznata. Tek se avgusta 1910. poèelo govoriti o politièkom kontinuitetu koji Crna Gora baštini kao nasljednica dukljansko-zetskog kraljevstva, a do tada se taj kontinuitet prvenstveno zasnivao na vezi izmeðu Petroviæa-Njegoša i Srpskog carstva, odnosno, Nemanjiæa. Meðutim, državna ideologija je odjednom uspostavila novu shemu. Istorijsko izvorište crnogorske države i njene dinastije postaje dukljansko-zetsko kraljevstvo, na koje se zatim nadovezuje nemanjiæka tradicija, a tek onda dolazi novovjekovna crnogorska državna tradicija. Do tada je istorija Crne Gore poèinjala - ne od kneza (“kralja”) Vladimira i Vojislavljeviæa, veæ od Balšiæa. Vojislavljeviæi, istina, jesu bili prisutni u nekim istoriografskim djelima, ali kao srpski, a ne iskljuèivo crnogorski vladari. Na Cetinju su, naime, smatrali da im Vojislavljeviæi pripadaju isto koliko i ostalom srpskom narodu. Do promjene ove zvaniène koncepcije istorije Crne Gore, i to u pravcu koji bi odgovarao novoj ideološkoj retorici o “dubokim korijenima obnovljene kraljevine”, nikada nije došlo. Ne uoèava se ni da je u zvaniènim publikacijama posveæivana nešto veæa pažnja popularizaciji dukljanske kraljevske tradicije. O toj tradiciji, kao ni za proteklih pedeset godina knjaževe vladavine, rijetko je što dolazilo u javnost. Izgleda da je zvanièna politika samo na trenutak usmjerila državnu ideologiju prema dukljanskom nasljeðu, i to samo da bi pružila neophodni istorijski legitimitet iznenadnoj knjaževoj odluci. Èim je knjaz sproveo ono što je naumio, državna ideologija se vratila preðašnjoj matrici. O dukljanskom kraljevstvu, Vojislavljeviæima i istorijskoj tradiciji koja poèinje mnogo prije Balšiæa, odmah se nakon završenih sveèanosti prestalo govoriti.
Baštinjenje nemanjiæke državne tradicije i ideološke tvorevine èije su uporišne taèke Kosovo i svesrpsko osloboðenje i ujedinjenje, opet dolaze u prvi plan. Pravo govoreæi, i nerealno bi bilo da se nakon pedeset godina iznenada pristupilo rušenju ideološke koncepcije o crnogorskom istorijskom i državnom identitetu, isto kao što bi neutemeljeno bilo tvrditi da je ovaj novi ideološki diskurs nagovještavao promjenu državne strategije Crne Gore.


Kritika Srbije zbog ideja o “terazijskoj Jugoslaviji”


Takav ideološki i politièki zaokret zasigurno ne bi bilo moguæe izvesti, sve i da se to htjelo, jer bi državna ideologija i državna vlast na taj naèin postali izvorište sopstvene negacije. Ideološka matrica koja bi poèivala na dukljanskom državnom nasljeðu, ipak je bila namijenjena samo trenutnoj politièkoj potrebi, kakva je bila proglašenje kraljevine, i ona je napuštena èim je kraljevina “obnovljena”. O dukljanskoj kraljevini i Vojislavljeviæima gotovo da više i nije bilo pomena u zvaniènim publikacijama. Državna ideologija držala se svojih preðašnjih pravaca i tema. Zbog toga nije sluèajno što je prilikom jubilarnih sveèanosti istican kraljev rad na polju nacionalnog osloboðenja. Najprije se kaže da su mu njegovi prethodnici naznaèili bili pravce nacionalnog rada i obavezu da slijedi srpsku državnu misao, da èuva kontinuitet srpske državnosti i slobode, te da nastavi borbu za osloboðenje pokorenih djelova srpskog naroda. Zato, èim je došao na vlast, kralj Nikola je ušao u tu “svetu borbu”, vodeæi dva “osvetnièka” rata za slobodu srpskog naroda. U posljednjem od tih ratova, kralj Nikola je trijumfovao na Vuèjem dolu, zalijeèivši tom pobjedom “kosovske rane” i izjednaèivši se s Obiliæem. Vuèedolska pobjeda je zbog svoje velièine bila i “vjeèiti simvol srpskog herojizma”. Kada se imaju u vidu uspjesi koje je Crna Gora za njegove vladavine u tim ratovima postigla, kao i uspjesi koje su u borbi za “srpsku slobodu i nezavisnost” ostvarili kraljevi prethodnici, onda se može reæi i da je obnavljanje kraljevskog dostojanstva ona odavno zaslužila. To je, naravno, zaslužio i kralj Nikola svojim predanim, junaèkim i mudrim radom. U isto vrijeme, kralj je nazivan voðom vitezova i voðom srpskoga naroda, te vladarem kojega je sam narod krunisao. Kralj Nikola je, kako se u jednoj pjesmi navodi, osvetnik srpskih patnji koji je tužnu raju oslobodio od turskog jarma. Bilo je prigodnih oda u kojima se naziva div-pjesnikom, pokretaèem nacionalne borbe, državnièkim genijem (“veleumom na divanu”), junakom i uzornim vladarem. Jedan je pjesnik èak napisao da je kralj Nikola, ukoliko se cijene njegove zasluge, i “od Dušana veæi”, tako da nema toliko blaga koliko bi bilo potrebno da se nagrade njegove zasluge. Za državnu ideologiju simbolièki je bio veoma važan “glas naroda” iskazan u reèenici koju je jedan starac iz Nikšiæa uputio kralju Nikoli: “Kralj si vazda bio!” U pomoæ je pozivana i istorijska nauka, pa se isticalo kako je “istorijski utvrðeno” da je primanjem kraljevskog dostojanstva on samo vratio ono što je Crna Gora, kao “prva srpska kraljevina” odavno imala.
Da je crnogorska prièa o srpstvu najobiènija ideološka tvorevina koja je takva kakva jeste zahvaljujuæi iskljuèivo politièkim interesima njenih tvoraca, pokazalo se na poèetku Prvog svjetskog rata, kada su politièke okolnosti nametnule potrebu za novom ideološkom matricom. Kralj Nikola koji je više od pedeset godina bio nosilac ideologije sa srpskim predznakom, odjednom se premetnuo u “velikog” Jugoslovena, iako je za zvaniènu ideologiju jugoslovenstvo bila gotovo strana ideja. Višedecenijska percepcija Turske kao glavnog neprijatelja Crne Gore, uèinila je da srpsko obilježje njene ideologije bude dominantno, buduæi da je svaki rat s Turskom imao kao osnovni ideološki motiv - osloboðenje srpskog naroda. Moguæe da je nepostojanje jugoslovenske tematike u crnogorskoj državnoj ideologiji dijelom bilo uslovljeno i strahom od konfrontiranja sa Austro-Ugarskom, ali je ipak glavni razlog bio taj što su krajnje granice crnogorskih aspiracija iskljuèivo doticale “srpske zemlje”. Primjera radi, od poèetka 20. vijeka u crnogorskim novinama bilo je svega nekoliko tekstova u kojima se doticalo jugoslovenstva. U zvaniènom “Glasu Crnogorca” su u dva navrata interpretirani tekstovi iz beèkog “Parlamentara” o Jugoslaviji. Meðutim, u tome je bilo više namjere da se èitaoci upoznaju sa politièkim prilikama meðu Južnim Slovenima, nego što je to bio pokušaj da se ciljevi državne politike Crne Gore na bilo koji naèin poistovijete sa jugoslovenstvom. U “Parlamentaru” je reèeno da ideja Jugoslavije treba da koristi svim Južnim Slovenima kao brana od talijansko-ugarskih i pangermanskih aspiracija. Od ujedinjenja Jugoslovena, kako se kaže, zavisi njihova sudbina, i sve dok svi Južni Sloveni ne stupe pred Evropu kao jedna kompaktna cjelina, oni æe biti u podreðenom položaju prema Italijanima i Maðarima. Meðutim, suprotstavljenost interesa Srba i Hrvata u Bosni, i spor Srba i Bugara oko Stare Srbije i Makedonije, udaljava Južne Slovene od zajednièke države. U drugom èlanku se konstatuje da južnoslovenski narodi, sopstvenom krivicom, ne uživaju neki veliki ugled, niti se odlikuju sviješæu o svom zajedništvu, pa su zato oni još uvijek samo materijal za jednu novu naciju, ali nacija nijesu.
Nedugo prije poèetka Balkanskih ratova, na Cetinju su se èak deklarisali kao protivnici politike koja bi imala za cilj ostvarivanje južnoslovenskog programa. Preko poluzvaniènog lista iskazivano je nezadovoljstvo što se Srbija opredijelila za projugoslovensku politiku, i što je osloboðenje Južnih Slovena pretpostavila osloboðenju svih Srba. Zvanièna crnogorska ideologija je sredinom 1912. godine borbu za stvaranje Jugoslavije ocjenjivala kao bezvrijednu politièku iluziju kojom se samo slabi srpski nacionalni pokret i kojom se Srbija i Crna Gora udaljavaju od svog osnovnog i životno važnog cilja. Navodno da za ideju Jugoslavije još nijesu sazreli politièki uslovi, niti je Srbija u moguænosti da takvu ideju ostvari. Umjesto da se zajedno sa Crnom Gorom potpuno posveti onom realnijem i prirodnijem cilju: svom državnom snaženju i uveæanju, i stvaranju jedinstvene srpske države, Srbija je, nažalost, stvaranju Jugoslavije podredila svoju buduænost i buduænost srpskog naroda. Tada je na Cetinju ocijenjivano “da je bolje èuvati i unapreðivati ono što je u šakama, nego to zanemarivati radi onoga, što je sad daleko van naše moæi... Najprije jaka Srbija, jaka Crna Gora, spojene slogom meðusobno, pa tek tada može biti nade na širenje. Ni bez jake Srbije, ni bez jake Crne Gore i zajednice sa ovom, ne samo da se (ne) može dalje koraknuti, veæ se lako može izgubiti i ovo što imamo.” Napominje se i da na ovaj naèin, težeæi da stvori “terazijsku Jugoslaviju”, Srbija bespotrebno dolazi u sukob sa Austrijom, što za njenu buduænost može biti fatalno. Èak se smatra da je Austrija izmislila jugoslovensku ideju kako bi odvratila Srbiju od svojih prirodnih i životno važnih ciljeva, i kako bi je gurnula u državnu i politièku provaliju. Pretpostavlja se da se ova austrijska zamisao temelji na èinjenici da Srbija nema snage da bude predvodnica jugoslovenskog pokreta, tako da æe je ovaj pokret samo istrošiti i uvuæi u neprilike koje ona neæe moæi prebroditi. Srbija æe tako zbog jugoslovenstva morati zapostaviti unutrašnji razvitak i srpsku nacionalnu politiku.
Kako nekakav “crnogorski rezon” u raspravi o jugoslovenstvu, na kraju teksta se postavlja pitanje: “Šta je bolje: lutati po vazduhu za nekakvom Jugoslavijom, a gubiti iz vida i Srbiju i Crnu Goru, ili svom snagom rodoljublja i pameti leæi na posao oko dvijeh srpskih država, da budu vojnièki jake, iznutra sreðene, spolja ugledne i vazda složne, kako bi mogle èuvati najprije sebe, pa kroz sebe i cijelo Srpstvo?”


Nikolini interesi odreðivali su životni vijek ideologiji srpstva


Kao što se može zakljuèiti, crnogorska državna ideologija i politika, ne samo da nije imala blagonaklonost prema jugoslovenstvu, nego je u odreðenoj mjeri pokazivala i odbojnost prema toj ideji, ocjenjujuæi da ona odvraæa Srbe od njihovih nacionalnih interesa. Meðutim, od objave rata, taj odnos se uveliko mijenja, što ukazuje da crnogorski dvor nije imao nikakve posebne emocije prema ovoj ili onoj ideološkoj matrici. Politièki interesi kralja Nikole udahnuli su život ideologiji srpstva u Crnoj Gori, i samo je taj interes odreðivao njen životni vijek. Da je to tako, pokazalo se posljednjih godina Prvog svjetskog rata. Smatrajuæi da mu ideološka konstrukcija o Crnoj Gori kao dijelu Srpstva sada ugrožava prijesto, kralj Nikola æe se s istom lakoæom kojom je od Srbina postao Jugosloven, odjednom postati Crnogorac kome su interesi Crne Gore iznad svih drugih interesa. Njegovi tadašnji politièki protivnici, okupljeni oko tzv. Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje, optužiæe kralja za “separatizam” i “izdaju srpskih interesa”, smatrajuæi da je svaka borba za Crnu Goru - izdaja nacionalne stvari. U svom propagandnom djelovanju Crnogorski odbor je osporavao i neke aluzije crnogorske vlade o nacionalnoj posebnosti Crnogoraca, koje je trebalo da posluže afirmaciji crnogorskog prava za oèuvanje državne nezavisnosti. Prepoznajuæi u tim izjavama namjeru da se proklamovano pravo naroda na samoopredjeljenje primijeni na Crnogorce, što znaèi da im se na osnovu tvrdnje o njihovoj nacionalnoj posebnosti prizna legitimno pravo na nezavisnu državu, Crnogorski odbor je zastupao stanovište da Crnogorci nijesu poseban narod, veæ da su oni Srbi, tj. da su dio srpskoga naroda. Kako se tvrdilo, Crnogorcima niko ne može osporavati srpstvo, niti bilo ko može sporiti da je Crna Gora srpska država. Èak je smatrano da je suvišno dokazivati - ne samo da su Crnogorci poseban narod, veæ i da su Srbi, Hrvati i Slovenci, tri razlièita naroda. U pitanju je, kako se kaže, jedan narod sa tri lokalna imena. Nastojanje crnogorske vlade da proklamuje crnogorsku posebnost, tumaèena je zato iskljuèivo dinastièkim separatizmom i samovoljom režima, a ne razlozima koji imaju vezu sa realnošæu i istorijskim èinjenicama. Za nesporno se smatra da je Crna Gora “srpska isto koliko i Srbija, Bosna i Hercegovina, Baèka, Banat i Srijem”, tako da je ta novoproklamovana težnja za crnogorskom posebnošæu isto utemeljena koliko i takva težnja neke od pobrojanih oblasti. Naravno, isticano je da je u pitanju potez crnogorske vlade kojim hoæe da kod zapadnih saveznika stvori uvjerenje da u državi Crnoj Gori živi poseban narod, tako da se predstavi prirodnom njegova težnja za nezavisnom državom, odnosno, oèuvanjem crnogorske državne individualnosti. Pristalice Crnogorskog odbora, koji su, kao što je poznato, bili na platnom spisku srpske vlade, tvrdili su i da u zvaniènom “Glasu Crnogorca” izbjegavaju da koriste rijeèi “Srbin”, “srpski”, veæ se umjesto njih potenciraju rijeèi “Crnogorac”, “crnogorski” ili èak sintagma “mali narod”. Na taj naèin crnogorska vlada želi da istakne èinjenicu da uz državu Crnu Goru postoji i crnogorski narod (“mali narod”), koji, shodno amerièkom principu o pravu naroda, može sam da odluèi o svojoj sudbini. Crnogorska vlada, kako se objašnjava, hoæe da pravo naroda, za koje se evropski saveznici i Amerika zalažu, iskoristi kao pravo države, zbog èega im je odjedanput potrebno proklamovanje posebnosti crnogorskog naroda. Takvo insistiranje na nesrpskoj nacionalnoj individualnosti Crnogoraca, ocjenjuje se kao najobièniji falsifikat. Upravo služeæi se takvim falsifikatima, crnogorska vlada navodno “ukriva Srpstvo naroda u Crnoj Gori”, željeæi da stvori svijest o nekoj crnogorskoj nacionalnosti. Posebno su Ujedinitelje ozlojedile izjave crnogorskog ministra unutrašnjih djela Nika Hajdukoviæa i kraljevog sina knjaza Petra, koji su tvrdili da su Crnogorci posebna nacija. Hajdukoviæ je, navodno, to uzgred napomenuo u jednoj izjavi prilikom posjete Londonu, dok je knjaz Petar opširno obrazlagao crnogorsku nacionalnu posebnost u intervjuu za rimsku “Tribunu”. Navodno je u tom intervjuu knjaz Petar rekao da su Crnogorci posebna nacija i da im prijeti velika opsnost od okolnih nacija iz Srbije, Bosne, Hercegovine, Vojvodine, itd. Knjaz Petar je ustvrdio da se crnogorska posebnost temelji na èinjenici da je Crna Gora 640 godina živjela samostalnim životom, kao posebna državna cjelina i kao posebna nacija. On smatra da Crnogorci imaju posebnu svijest o zajedništvu, posebnu kulturu, tako da su to elementi zbog kojih se mogu smatrati nacionalnom posebnošæu u odnosu na Srbe. Sa Srbima jedino imaju slièan jezik (dakle, ne isti). O tome šta je konkretno osnova nacionalne posebnosti Crnogoraca, i šta Crna Gora hoæe, knjaz Petar je, pored ostalog, rekao: “Jedan narod je, prije svega, grupa ljudi ujedinjenih željom da zajedno žive, osjeæanjem meðusobne solidarnosti, jedinstvom radosti, bola, uspomena, težnja i sudbine. Crna Gora je ta grupa i ona to hoæe i da bude”. Na ovakve i sliène izjave, kao i sve istupe crnogorske vlade u kojima se moglo prepoznati afirmisanje crnogorske nacionalne posebnosti, reagovale su preko Crnogorskog odbora brojne pristalice bezuslovnog ujedinjenja. Grupa Crnogoraca iz Detroita je insistiranje na bilo kakvoj individualnosti Crne Gore ocijenila kao antisrpski i germanofilski èin, nadajuæi se da æe crnogorski državljani, kao i uvijek, pokazati da su svjesni svog srpskog porijekla i svojih srpskih dužnosti.
I neki Crnogorci iz Južne Amerike su našli za shodno da naglase da “kao Srbi i kao Crnogorci” podržavaju patriotski rad Crnogorskog odbora. Nekolicina Bokelja iz Sjeverne Amerike poslala je otvoreno pismo kancelariji Crnogorskog odbora u Njujorku u kojemu negoduje zbog toga što je crnogorski ministar Hajdukoviæ negirao srpski karakter Boke Kotorske, izjavivši da je Boka po svom karakteru - crnogorska. Oni su u ovoj Hajdukoviæevoj izjavi prepoznali davnašnju namjeru dinastije Pertoviæ - Njegoš da ih “pocrnogorèi”. Crnogorski državljanin Luka Bulatoviæ, koji je bio predsjednik Crnogorskog odbora u Kristoferu (Ilinois, SAD), navodi u otvorenom pismu “Glasu Crnogorca” da je pokušaj da se dokaže “kako su Crnogorci i Srbijanci dvije rase”, jedna od izmišljotina crnogorskog gospodara. Crnogorci su, kako Bulatoviæ tvrdi, sinovi srpske majke. Na optužbe da odjednom potencira crnogorsku nacionalnu posebnost, crnogorska se vlada gotovo i nije osvrtala, niti je, mora se priznati, preko zvaniènog “Glasa Crnogorca” tada naroèito radila na afirmaciji crnogorske nacije. Istina, bilo je u “Glasu Crnogorca” naglašene upotrebe termina “crnogorski narod”, ali se konkretnije o crnogorskoj nacionalnoj posebnosti nije pisalo. Izjave o crnogorskoj naciji, na koje su reagovali Ujedinitelji, pojavljivale su se u stranoj štampi, tako da se ne bi moglo reæi da je crnogorska vlada imala neku osmišljenu ideološku osnovu za afirmisanje crnogorske nacije. Barem ne do kraja 1918. godine. Tek nakon Podgorièke skupštine crnogorska vlada æe postaviti trajnije ideološke temelje za crnogorsku naciju. Od tada æe i u pasošima koje je ona izdavala, u rubrici “Nationalite” pisati - “Montenegrine”, umjesto “Serbe”.


Državna ideologija u doba ezgila i stvarni ciljevi - u nesaglasju


Sve do Podgorièke skupštine, crnogorska emigrantska vlada je svojim propagandnim djelovanjem najprije željela dokazati da Crna Gora svojim držanjem u ratu nije izdala ni srpski narod, ni saveznike, kao i da su ciljevi za koje se ona zalaže istovjetni sa srpskim i južnoslovenskim (ujediniteljskim) težnjama. To je bila osnovna matrica državne ideologije Crne Gore za vrijeme izbjeglištva, iako su stvarni ciljevi crnogorske vlade uveliko bili u nesaglasju s njom. Tvrdnju Andrije Radoviæa da Crna Gora vodi separatistièku politiku, opovrgavao je u jednom tekstu dr Filip Dobreèiæ, èinovnik crnogorskog Ministarstva inostranih djela i brat barskog nadbiskupa. Dobreèiæ objašnjava da u crnogorskoj vladi nema separatista, jer se separatistima ne mogu smatrati oni koji rade u korist zajednièkih interesa, tj. u korist jedinstva Crne Gore i Srbije. Separatisti su, prema njegovom mišljenju, upravo oni koji iz sebiènih i liènih interesa rade na razdoru izmeðu dvije države. Kao jednog od tih separatista, Dobreèiæ oznaèava Andriju Radoviæa, buduæi da naèin na koji on propagira ujedinjenje doprinosi nacionalnom razdoru, a ne jedinstvu. Ne sporeæi da je svesrpsko ujedinjenje na srcu svakom poštenom èovjeku, i da je Crna Gora pobornik takvog ujedinjenja, Dobreèiæ smatra da je rasprava o tom pitanju, u trenutku kada se i jedna i druga država nalaze u ropstvu, neprimjerena. On zato predlaže da se o ujedinjenju raspravlja tek kada dvije kraljevine povrate svoju slobodu. Istovremeno, Dobreèiæ istièe i da je pitanje ujedinjenja Crne Gore i Srbije - njihovo unutrašnje pitanje, tako da nijedan neoficijelni èinilac, pa ni Radoviæev Odbor za narodno ujedinjenje, nema legitimitet da vodi akciju za ujedinjenje. Prema njegovom mišljenju, to unutrašnje pitanje, koje se u ovom sluèaju tièe državnog statusa Crne Gore, rješavaæe crnogorski narod i njegovo zakonito predstavništvo.
U osporavanje tvrdnji Andrije Radoviæa, predsjednika Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje, ukljuèio se i advokat Vladimir Popoviæ, uglavnom pokušavajuæi da dokaže da Crna Gora nije izdala Srbiju, i da ona ne vodi separatistièku politiku koja bi bila suprotna interesima srpskog naroda. Odbijajuæi Radoviæevu tvrdnju da vlada vodi separatistièku politiku, Popoviæ objašnjava da ona zagovara ujedinjenje koje æe Crnoj Gori obezbijediti ravnopravnu poziciju, i ujedinjenje koje neæe biti sprovedeno nasilnim putem. U buduæu državnu zajednicu Crna Gora može da uðe samo èasno, i uz uvažavanje koje ona zaslužuje. Crna Gora je, kaže Popoviæ, “sa sjajem postala, sa sjajem živjela, sa sjajem treba i da je nestane, kad tome doðe vrijeme i kad to bude zahtijevao naš opšti interes”. Nedugo zatim, objavljen je komentar u kojemu se izražava razoèarenje što se ne biraju sredstva da se uloga Crne Gore u borbi za srpsko osloboðenje i ujedinjenje prikaže na neistinit naèin. Negodujuæi što je ta kampanja dostigla vrhunac baš u vrijeme kada je Crna Gora u tuðinskim rukama, autor komentara istièe da se ovakvim klevetama, neistinama i denuncijacijama samo nanosi šteta “našoj naciji”. Tragajuæi za uzrocima koji su podstakli tu kampanju, autor komentara kaže da je oèito da su u pitanju “sebièni motivi” i pokušaj da se ospori državno pravo Crne Gore. To pravo Crne Gore odnosi se na njenu politièku ulogu u procesu nacionalnog (srpskog) ujedinjenja. Svi oni koji osporavaju to pravo Crne Gore, u stvari, žele da ujedinjenje ostvare bez sporazuma, nasilno i bezobzirno, i to uništavanjem i eliminisanjem tradicionalnih i nespornih politièkih èinilaca tog procesa. Crna Gora je, kako se konstatuje, jedan od tih politièkih èinilaca, buduæi da je njena viševjekovna borba imala kao svoj krajnji cilj osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda. I sada, kada je ova borba ušla u završnu fazu, odreðene snage žele da Crnoj Gori uskrate pravo da igra ulogu samostalnog politièkog èinioca, prikazujuæi je istovremeno kao smetnju tom ujedinjenju, što ona, kako se tvrdi, ni u kom sluèaju ne može biti. Ne nalazeæi pravog odgovora na pitanje kome bi ova politièka eliminacija Crne Gore mogla biti od koristi, autor komentara ukazuje na dva osnovna polazišta u njenoj diskreditaciji. Prvo je da postojanje Crne Gore predstavlja smetnju nacionalnom jedinstvu, a drugo je da je njena vlast izdala nacionalne i saveznièke interese. Naravno, istièe se da Crna Gora nikada nije bila protivnik nacionalnog jedinstva, niti je svojim držanjem na bilo koji naèin ugrozila interese svojih ratnih saveznika. Naglašavalo se i da je cilj djelovanja crnogorske vlade da zajedno sa saveznicima, što prije oslobodi Crnu Goru, kao i da u sporazumu sa Srbijom i Rusijom doprinese opštem dobru srpskog naroda. Za ideju osloboðenja i ujedinjenja èitavog srpskog naroda, kaže se da je uvijek bila, i da to i ostaje želja Crne Gore i njenih vladara. Za ostvarenje tog cilja, crnogorska vlada æe, kako se poruèuje, djelovati tokom ovoga rata. Braneæi pravo Crne Gore da samostalno odluèuje o svojoj sudbini, i braneæi njena politièka stanovišta o ujedinjenju, crnogorski ministar inostranih djela Pero Šoæ je u jednom intervjuu rekao da se Crna Gora prije nego Srbija izjasnila za jugoslovensko ujedinjenje, tako da je njeno projugoslovensko opredjeljenje nesporno. Ona zato neæe predstavljati prepreku za ostvarivanje ideje o južnoslovenskoj državi za koju se saveznici zalažu.


Srbi u Crnoj Gori su, kao i Crnogorci, izmišljena nacija


Meðutim, ono protiv èega je Crna Gora, jeste naèin na koji se ta politièka rješenja žele realizovati. No, kada je posljednjih mjeseci 1918. godine postalo oèito da æe poslije završetka svjetskog rata na Balkanu biti stvorena jugoslovenska država, državna ideologija Crne Gore je èitavu prièu o crnogorskim zaslugama i žrtvovanjima ponovo morala temeljiti na novom politièkom motivu. “Srpstvo” kao politièki motiv, opet je zamijenjeno “jugoslovenstvom”. Dosadašnja ideološka matrica o vjekovnom žrtvovanju i zaslugama za Srpstvo, zamjenjuje se prièom o zaslugama i žrtvovanju za jugoslovenstvo, a crnogorska težnja za svesrpskim ujedinjenjem, odjednom postaje vjekovna težnja za jugoslovenskim ujedinjenjem. Iako je više od pedeset godina crnogorska državna ideologija isticala privrženost Crne Gore srpskom ujedinjenju, kralj Nikola sada pravi uoèljiv ideološki zaokret. Tako u javnoj èestitci Evgeniju Popoviæu, predsjedniku vlade, navodi da je Crna Gora oduvijek bila, a to je i dalje, ognjište najèistijeg i najšireg nacionalizma, i to naravno, jugoslovenskog nacionalizma. Podsjeæajuæi da je još u svojoj ratnoj proklamaciji 1914. godine istakao da je ratni cilj i ideal za koji se Crna Gora zalaže - osloboðenje i ujedinjenje svih Jugoslovena, kralj Nikola dodaje da je jugoslovenstvo više od pet vjekova bilo osnov državnog i nacionalnog programa Crne Gore, i skoro šest decenija osnovna ideja-vodilja njegovog politièkog i državnièkog rada. Kralj Nikola je, kao što se može zakljuèiti, od najveæeg borca za osloboðenje i ujedinjenje srpskog naroda naprasno postao najveæi i najdugovjeèniji borac za jugoslovensku zajednicu. Kralj kaže da je na ostvarivanju jugoslovenske ideje radio zajedno sa knezom Mihailom i biskupom Štrosmajerom. Pored isticanja crnogorskog kontinuiteta u borbi za stvaranje Jugoslavije, kralj se nada da æe buduæa jugoslovenska država biti utemeljena na poštovanju prava naroda na samoopredjeljenje. Eto koliko je malo trebalo da se kraljevo srpstvo pretvori u jugoslovenstvo. Njegovo srpstvo, oèigledno, nije bilo tako jakog korijena kao što se u novinama tvrdilo.
Sve ove èinjenice potvrðuju da je srpska nacionalna svijest u Crnoj Gori proizvod ideološkog inženjeringa u 19. vijeku. Naravno, to što važi za srpsku svijest, važi i za sve ostale nacionalne svijesti, jer nema nacionalne svijesti koja je nastala na drugaèiji naèin. Razumije se, nacijom se ne postaje onog trenutka kada jedna skupina ljudi dobije posebna obilježja, veæ onda kada ona te posebnosti postane svjesna. Put od stvaranja posebnosti do njenog prepoznavanja, naziva se raðanjem nacije. U 18. i 19. vijeku Crnogorci su bili svjesni svoje posebnosti, i oni su zaista bili posebnost, ali u prvi mah nijesu znali da za tu svoju posebnost izaberu pravo ime. Tek su vladari iz porodice Petroviæ-Njegoš odabrali jedno od moguæih imena, a njihov izbor odredilo je njihovo znanje o prošlom. U to vrijeme taj krug istorijskih znanja o Crnoj Gori bio je iskljuèivo ispunjen mitologiziranim sadržajem, u koji su jednako vjerovali genijalni Njegoš i nepismeni crnogorski seljak. Na osnovu tih problematiènih znanja, Njegoš je došao do zakljuèka da su Crnogorci “slaveno-srbskoga koljena kao i Hercegovci i Bošnjaci, i prozvali su se tijem imenom kao i ovi od mjesta u kojemu žive” (1835). Ovaj Njegošev stav o nacionalnom karakteru Crnogoraca, kao i njegovo cjelokupno književno djelo, najprije je pomogao njegovim politièkim nasljednicima da definišu sopstvenu svijest o nacionalnom identitetu, buduæi da je Njegoš za njih morao biti neprikosnoveni autoritet, i zaista bi bilo nevjerovatno da su oni svoj identitet utemeljili na drugaèijim osnovama. Zapitajmo se kojim su to saznanjima, sve i da su htjeli, oni mogli negirati Njegoša? Njegoševe manastirske impresije dobile su pravu snagu tek u vrijeme knjaza Nikole, koji je u njima prepoznao pogonsko gorivo za svoje politièke i dinastièke ciljeve. Time je jedna mitološka konstrukcija, prvobitno namijenjena da popuni prazninu u istorijskom znanju, dobila status državne ideologije, odnosno, zvaniènog i obavezujuæeg mišljenja. Vladaru koji je Njegoševa problematièna znanja proglasio “vrhovnom istinom”, na raspolaganju su tada stajale mnogobrojne institucije za odgajanje svijesti - od novina do crkve i škole. Nošen neugasivom ambicijom da bude vladar obnovljenog Dušanovog carstva, i da se poput Vidosave Momèilove preseli u neki grad izobilja, knjaz Nikola je upotrijebio svu snagu ovih institucija da od svojih podanika stvori ljude koji æe ga s oduševljenjem pratiti do Prizrena. Stavove koje je u to vrijeme ova ideologija nametala, njegovi podanici nijesu mogli prepoznati kao obmanu, jer znanja koja bi im ukazala na obmanu oni nijesu imali. Decenije takve ideološke torture, po prirodi stvari, stvorile su jednu novu svijest i jedan novi crnogorski identitet. Prema tome, srpstvo u Crnoj Gori nije oduvijek bilo dio crnogorskog identiteta, veæ je ono zbog politièkih razloga nametnuto kao crnogorski identitet. Srbi u Crnoj Gori su - isto kao Crnogorci, Francuzi ili Italijani - izmišljena nacija, a èinjenice koje su ovdje iznesene nepobitno svjedoèe o tome. Sa stanovišta istorijske nauke, to je definitivno završena prièa. Sporenja izmeðu Srba i Crnogoraca u Crnoj Gori su jedino moguæa oko toga koja je od ove dvije nacije ranije izmišljena, a ne da li nekoj od njih nedostaje istorijsko utemeljenje.

Quote
Like
Share

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 9th, 2006, 10:47 am #8

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

Crvenohrvatu, pašče u ljudskom obliku,

Ovi tekstovi su ti smiješni jer pokušavaju da uđu razloge zašto su se crnogorski vladari nazivali Serbima i zašto su se dičili srbstvom više od ostalih Srba u Srbadiji. Hahaha, pa razlog je svima jako dobro poznat - CRNOGORCI (oni pravi, a ne ti) NAJČISTIJI SU SRBI NA SVIJETU BIJELOME, a ove ustaše, koje ti čitaš i guzicu im ližeš onu zagorsku usranu mongolsku, HOĆE TVOJE MORE DA SE SPOJE S ALBANIJOM, majmune jedan, šupčino glupa sa Cetinja (mada si ti Šćipetar sto posto, samo se kriješ pod imenom "Crnogorac").

Ako ti je bliži zdepasti crveni Horvatek koji je "sišel sa svojih zagorskih bregi, jerbo se napil gemišteka, kužiš", onda si stvarno govno najgluplje što ga je Serbin izasrao. Ako misliš pak da ti je Šime "ća se naija paštašute s pomidori i fritula ća mu nona pripravila", onda si takođe štene buljavo i izrod serbski prve klase. No, ti si ipak Šćipetar i to izgleda osjećaš u duši, a mi čiji su preci otišli sa Cetinja zbog hajdukovanja, vraćamo se nazad na zemlju đedova da vas sve kamama obrijemo na suvo.
Quote
Like
Share

Joined: December 31st, 2005, 6:41 pm

January 9th, 2006, 10:52 am #9

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

ГОВОР УЗ 100-ГОДИШЊИЦУ ЊЕГОШЕВОГ РОЂЕЊА

Као краљ црногорски, као насљедник и синовац великога данашњег слављеника, захвалан сам овоме збору и цијелом српскоме народу на чувствима благодарности, љубави и дивљења, којима се одушевљава спрам његова спомена.

Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетио је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извршење великог народног задатка. У душу му је вјеру уливао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријавао.

Наш му се добри српски народ дивно одазвао.

Косово, рану његовог великог срца, му је излијечио, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио.

Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија.

Слава српском народу!

Слава господару Црне Горе, владици Раду!

Цетиње, 3/16. Х 1913.


Quote
Like
Share

Joined: September 1st, 2005, 5:51 pm

January 10th, 2006, 12:35 am #10

ПРОКЛАМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВЦИМА

Херцеговци!

Вођен божјим провиђењем, позивом својим и моје мале, али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака наслиједио и непрекидно најживље његовао, ја сам ушао у Херцеговину да пресијечем ропске ланце који ве вјековима стезаху.

Херцеговци! Ја сам увјерен да тим испуњавам и вашу највећу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерење да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да ве ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци! Ево је дошао тај радосни, и акобогда сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци! Јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Акобогда, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанствених примјера јуначке борбе и пож'ртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана, како прегнусте витешки, те уздрмасте царевину турску и освојисте поштовање и наклоност свега образованог свијета. У Херцеговини је од вазда живио цвијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда ова лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели!

Херцеговци! Не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и праведан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт! Зато напријед, Херцеговци! Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених побједа наших и највећих пораза турских.

Херцеговци! Ви сте под влашћу турском подносили нечувене муке, које сам ја вазда у дубини душе моје осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије ве занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Вријеме када су ваши преци примили вјеру Мухамедову и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео ви је све то Османлија и тешки, самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао и за вас овај сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска исто као и хришћани.

Мухамеданци! Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Зато ја долазим, да ве ослободим исто као и браћу вашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја ви јемчим за то, а о правичности и љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника ваших, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања. Ја ве позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружје против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, нашега заједничког непријатеља, ја ве позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданство своје, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељима поступати.

Ја не желим и не надам се, да ће до тога доћи. Напротив, очекујем да ће доиста у народу херцеговачком, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи и развити слобода и срећа његова.

Херцеговци! Као што је велико дјело, које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његових најбоље показује у њему. Зато ве позивам, Херцеговци, и опет, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби, а нарочито да пазите веповредивост граница сусједне царевине аустријске која нам је пријатељска и поданика наших.

Херцеговци! Свима вама довикујем: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио да здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју, Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога; ступајте под заставу моју!

Херцеговина мора слободна бити!

Цетиње, јуни 1876.

Kopile polututsko ,ja ti postavih texstove da ih stoka ka ti prostudira ,ali sam se zajeba vi kopilat turska neznate da citate i sve je zaludu !!!


AJ SAD MRS STOKO SLINAVA SA VAMA NEMA DISLKUSIJE JERBO STE VIU NEPISMENI 100% !!!
Quote
Like
Share